Lastavica

U subotu 27. avgusta od 19 časova održane su dve beogradske
projekcije dokumentarnog ostvarenja “Logor smrti u Karašjoku”
u Bioskopu Balkan, odmah nakon svetske premijere na Filmskim
susretima u Nišu.
Film je nastao u znak sećanja na stradale Srbe za vreme
Drugog svetskog rata u norveškim logorima. Tada je u logore u
Norveškoj poslato je 4049 logoraša iz tadašnje Jugoslavije.
2398 se nikada nije vratilo svojim kućama. Najveći broj njih
95% bili su Srbi. Najmlađi među njima imao je samo 12 godina.

Snimano je u Srbiji i Norveškoj (na više lokacija).
Reditelj: Kjetil Palmquistm, producent: Branko Dimović
Dimeski, Istorija: Knut Flovik Thoresen
Ko-producent: Joern Olsen
Direktor fotografije:Terje Holm,
Kompozitor: Andrej Stojanović

Nakon projekcije prisutnima se obratila ekipa koja je
snimala film, pa gradonačelnik Karašjoka

Predstavnica norveške ambasade govorila je o
nedozvoljavanju zaborava za stradanja u Norveškoj

Film je potresan i dirljiv i ne dozvoljava da zaborav
prekrije sve što se desilo, jer zaborav je druga smrt
za nevino stradale, za robove koji su zauvek ostali
u beloj grobnici. Na kraju filma teče spisak poginulih,
među kojima je moj deda, Nikola Suvajdžić, ubijen
u Korgenu 3.1.1943.

Kombank dvorana, ulaz za premijeru

Kakav je osećaj -biti na crvenom tepihu?

Čeka se ulazak glumaca, režisera i ekipe filma. Blicevi
su spremni

Ali moramo u sali, počinje. Nije loše biti čovek.

Glumci su sjajni, naročito Vojin Ćetković, koji nosi film.
I pas koji glumi...videćete koga i šta.

A na kraju, ulaze svi koji su zaslužni za gromoglasan aplauz.

Moj blic ne može uhvatiti kompletan nakloj publici

Muziku potpisuje Momčilo Bajagić-Bajaga

Film Dušana Kovačevića je savremena bajka koja će vas
oduševiti, zamisliti, izmamiti neku suzu. Preporučujem.

Ako niste gledali ovaj film, a imate razloga da bilo šta
prepoznate, pripremite se dobro.

Šta kaže rediteljka i autorka filma Dana Budisavljević?
"Dnevnik Diane Budisavljević", film utemeljen na istinitoj priči o
Austrijanki koja je iz ustaških logora u vreme Drugog svetskog rata
spasila više od deset hiljada srpske dece, priča je koja nas na
neki način, ne mogu reći može pomiriti, ali nas sve može
približiti, rekla je Dana Budisavljević, rediteljka i autorka filma.
To je priča drugačija od onoga čemu smo inače izloženi i što smo
učili, velika snaga filma je njena istinitost", rekla je autorka."

"O istoriji se često laže... Ova priča je pre svega humana i govori
o strašnom periodu NDH i rasnim zakonima i posledicama zakona
da se legalno možete rešavati velikog dela svog stanovništva, Srba,
Jevreja, Roma, stavljati ih u logore, razdvajati majke od dece…
Da bi se ispričala priča koju sadrži priča Diane Budisavljević, ona s
jedne strane jasno dokazuje prirodu režima NDH, ali ona i organizuje
veliku građansku akciju i mnoge porodice udomljuju spasenu decu
iz logora Gradiška, a s krajem rata, kad se misli da će biti bolje,
komunističke vlasti dve nedelje kasnije oduzimaju njenu kartoteku
i mnoga deca gube identitet", navodi ona."

Reći ću vam samo da sam film preplakala. Mog dedu Nikolu,
kinoperatera u Pakracu, su 1941. odveli u Jasenovac, pa u
Norvešku, da gradi Krvavi put i smrzne se tamo 3.1.1943.
Mog tatu i strica su odveli na prinudni rad u Austriju, 100 km
odvojene jednog od drugog. Oni su se bar vratili.
Baku Maru (unuku rođene sestre Petra Preradovića) odveli
su 1942. u logor Gradiška sa četvero dece: Nevenka (16
godina, na koju veoma ličim), Predrag (12 godina), Savo
(8 godina) i Gordana (5 godina). Tamo su ubijeni.

U filmu su date originalne scene koje je ekipa Diane Budisavljević
snimila tokom pregleda dece pre spasavanja iz logora. Desetine
dece neće preživeti, leže živi kosturi koji još samo dišu. Jedna od
devojčica koje su umirale pred Dijanom, mogla je biti Gordana.
Među dečacima koji su izdisali, mogao je biti Savo. Nikad to neću
saznati. Ali će me te slike progoniti trajno... Možda je i bolje što
ne znam jesu li završili tako ili od malja...

A veliko hvala Diani Budisavljević za hiljade spašene dece

i Dani Budisavljević koja je hrabro ispričala istorijsku istinu i podigla zasluženi spomenik Diani Budisavljević..

Kustos muzeja "Konak kneginje Ljubice" pozvala je prijatelje,
(imala sam čast, i mene), na svoju prvu filmsku premijeru.

PREMIJERA FILMA: KATINKA
PONEDELjAK, 10. APRIL 2017. U 20:00
Scenario, režija, kamera i montaža: Miroslav - Bata Petrović
Glavna uloga: Nataša Popovska
Epizodne uloge: Marko Kovač i Milan Đukić
Produkcija: PP FIKS FOKUS BEOGRAD. Trajanje: 74,5 minuta.
Novi film Miroslava - Bate Petrovića, premijerno pred beogradskom 
publikom u Domu omladine!

Naš istaknuti reditelj, dokumentarista i filmski stvaralac, Miroslav - Bata Petrović, 
na nedavno završenom 64. Martovskom festivalu - Beogradskom festivalu 
dokumentarnog i kratkometražnog filma, primio je Nagradu za životno delo.

Katinka Savčić je bila supruga Miloša Savčića, jednog od naših najznačajnijih 
graditelja i privrednika od kraja 19. veka do Drugog svetskog rata. Katinka je 
Nemica koja se srodila sa srpskim narodom i kao takva odbila saradnju s 
Nemcima 1941. Zbog toga je, zajedno sa decom i njihovim porodicama, 
izbačena iz njihove palate u Dobrinjskoj ulici (današnjem Andrićevom vencu). 
Kraj rata su dočekali u svojim vinogradskim vikendicama na Dedinju. Kada su
1944. došli oslobodioci, izbacili su ih i odatle, kao predstavnike poražene 
buržoazije. Ovo je film o tragičnoj sudbini jedne žene, ali pre svega o inženjeru
Milošu Savčiću, vizionaru i dobrotvoru koji Beograd iz zaostale turske kasabe
pretvara u evropsku prestonicu tokom tokom prve polovine prošlog veka.

Nataša Popovska s mojom ružom, najmanjom zahvalnošću
za veliko delo. Snimatelju je od uzbuđenja drhtala ruka.

Film je bezbudžetni, mala ekipa je sve uradila bez dinara nagrade 
ili podrške. Valjalo je progovoriti o temama o kojima se dugo
ćutalo.

 

A ko nije čuo za jednu od najljubavnijih pesama, predivnu kreaciju 
Laze Kostića, "Santa Maria della Salute"? Pesmu u kojoj je povezao
nemoguću ljubav prema mladoj i bogatoj naslednici Jeleni - Lenki
Dunđerskoj i ljubav prema Bogorodici? Svi ste čuli. Da li su postojali
Romeo i Julija, ne znamo, a Lenka i Laza jesu. Nemoguća, a istinita 
ljubavna priča. Ona 18, on 55 godina (po wikipediji, 21 i 50), potpuno
svestan da mu ne pripada takva mladost i da skoro dvostruko stariji 
pesnik koji je prokartao imovinu (nema ni kuću) ne može biti prilika 
za najbogatiju udavaču u Vojvodini.
A videti originalne lokacije na kojima se odigrava priča i onda film? 
To je poslastica. Videla sam restaurisani dvorac Damaskin u 
Hajdučici, Kaštel Olge Dunđerski, Lenkine sestre, u kojem je sniman
dobar deo filma. Park je izuzetne starosti, ima stabala do 400 godina. 
Neka od njih, kažu, posadili su Laza i Lenka.

U dvorcu Fantast nalazi se originalni klavir Lenke Dunđerski, na 
kojem je ona svirala kad se Laza Kostić u nju zagledao i zaljubio.

U Novom Bečeju u dvorcu Sokolac se nalazi soba Lenke Dunđerski
i njena slika u prirodnoj veličini, rad Uroša Predića. Lazar Dunđerski 
je poručio potret nakon Lenkine prerane smrti, nakon što je Laza 
Kostić otišao s njihovog imanja i oženio se Julijanom Palanački, koju
je baš Lazar otišao isprositi za Lazu da ga smiri... 
Čuvari dvorca kažu da Lenkin duh u beloj haljini tuda šeta...

Manastir Krušedol, u kojem je neko vreme Laza boravio zajedno sa 
prijateljem Simom Matavuljem.

U Somboru Laza sedi na klupi ispred kuće Julke Palanački, koja ga je 
čekala preko 20 godina i dočekala. To je bila njena Pirova pobeda.

Ako imate prilike, pogledajte film.