Lastavica

Pijani

Pozorišta — Autor lastavica @ 06:39



Atelje 212 ove sezone ima na repertoaru mnogo dobrih predstava.




"Najnovija drama jednog od trenutno najizvođenijih ruskih i evropskih 
savremenih dramskih pisaca Ivana Viripaeva, PIJANI, smeštena je 
negde na Zapadu, u nekom od današnjih velegrada, gde je 14 likova 
(bankari, menadžeri, dobrostojeći sloj savremenih tehnokrata i 
intelektualaca, plus jedna prostitutka), zbog različitih razloga i povoda, 
pijano. Međutim, to pijanstvo je samo maska, preko koje oni mogu da 
se osmele i kažu istine koje čak ni sami sebi ne smeju trezni da priznaju,
istine koje otkrivaju koliko besmisleno, ništavno i podlo žive. U tom 
„kolektivnom monologu“ neki od njih ipak dolaze do saznanja, da na 
svetu postoji i nešto drugo, nešto zbog čega vredi živeti, a to su 
ljubav i nada.

(slika s neta)

PIJANI sadrže u sebi opomenu i poziv svima nama da se više ne 
bojimo i da se konačno prepustimo životu – da prestanemo da se 
plašimo da volimo, da opraštamo, da menjamo sebe i svet oko sebe. 
PIJANI su filozofska komedija o otkrivanju i samospoznaji. Nije onda
slučajno što je moto ove drame pesma Omara Hajama „Rubaije“:
(sa sajta Ateljea 212")

(slika s neta)

Predstava je i fizički vrlo zahtevna za glumce, tokom dva sata
zavidela sam im na kondiciji. Zato su aplauz na kraju zaista 
zaslužili.

Pomorandžina kora

Pozorišta — Autor lastavica @ 07:46




A ja sam konačno opet našla vremena za pozorište.


Neobična scenografija omogućila je i pozorišni selfie. 
Nagrada nalazaču :)



"Od premijere 30. aprila 2006. godine, POMORANDŽINA KORA 
Maje Pelević u režiji Gorana Markovića osvojila je publiku i postala
jedna od najomiljenijih predstava Ateljea 212. 


"Ova saga o preispitivanju ženskog identiteta u društvu koje na razne
načine, najviše kroz medije, pokušava da formira ponašanje i izgled 
današnje žene, sa jedne strane, prati priču o medijskom pritisku, a sa
druge – intimnu ispovest žene koja nastoji da se uklopi u ulogu koja se
od nje očekuje i u čemu ne uspeva. Preispitivanje i kreiranje novih 
identiteta i sve jači uticaj agresivnih reklama na svakodnevni život,
teme su ove predstave u kojoj možete da prepoznate mnoge poznate
ličnosti sa plitkom pameću i dubokim džepom…"



(nepotpisane slike: s neta)
A ja bih dodala: pomorandžina kora je ovde sinonim za 
prirodno, bez plastične hirurgije kojom mnogi menjaju i telo
i psihu. Može li prirodno? Može, ali u polusvetu poznatih, 
teško.


Avgust u okrugu Osejdž

Pozorišta — Autor lastavica @ 06:01



Vreme je za Atelje 212. Rekli smo, ovo je sezona u kojoj ćemo 
pogledati sve dobre predstave u ovom čuvenom pozorištu. A ima ih zaista mnogo :)



"Avgust u okrugu Osejdž" nas je dobro prodrmao. Šta se dešava
kad se porodica nađe na okupu, kakve će sve mračne tajne isplivati?
Naizgled brižna i složna porodica krije teške priče u kojima se
niko više ne snalazi, pa je raspad neminovan.


"Sigurno jedna od najuzbudljivijih novih američkih drama, u kojoj
se smenjuju žestoki smeh i tuga, “Avgust u okrugu Osejdž” 
savremenog američkog pisca Trejsija Letsa je drama o 
komplikovanim međuljudskim, ljubavnim i porodičnim odnosima 
koja se odvija jednog avgusta u malom okrugu u Americi. Priča 
o mračnoj istoriji jedne porodice, o ženama jake volje koje je
život odvojio, a porodična kriza ponovo vratila u kuću u kojoj 
su odrasle, kod problematične žene koja ih je podigla – donela 
je piscu Trejsi Letsu, pored mnogobrojnih nagrada, i onu 
najprestižniju – Pulicerovu nagradu za 2008. godinu, a kritičari 
ga već porede sa Judžin O’Nilom ili Edvardom Olbijem. Komad 
je premijerno postavljen u Čikagu, 2007. godine, a odmah zatim 
i na Brodveju, gde je imao preko 650 izvođenja do kraja 2009.
godine." (na sajtu Ateljea 212.)




(slike s neta)

Nakon predstave idemo u "Credo" na mus od marakuje i čaj.
Odlično idu zajedno :)





Antigona

Pozorišta — Autor lastavica @ 05:35


Na redu je Narodno pozorište. Slađana je izabrala predstavu.





"Žrtva je žrtva pa ma sa koje strane da je. Brat je brat, pa ma sa koje 
strane da je. Antigonin čin je nužan, veliki, ljudski, čin slobode i čin 
ljubavi. Ona ne gleda na kojoj je strani ko bio kad se borio, nego 
žrtvu poštuje, voli, ona sahranjuje čoveka, brata. 
A Kreont ne prašta, on i mrtvima sudi, svrstava i dalje ratuje.
I bude šta bude.
Nastavlja se krug smrti ....
I tako nestaje grad, društvo, život sam...tako se tone...."



Sjajni Jagoš Marković postavio je na scenu Narodnog pozorišta 
Antigonu sa odličnom glumačkom podelom. Vanja Ejdus uz oca 
stasala je u pravu grčku heroinu. Njen silazak u HAD je tako 
realističan da smo svi skoro bili iznenadjeni njenim pojavljivajem 
na sceni posle pada zavese. Publika je to nagradila ne štedeći dlanove.
Robusni Kreont (Aleksandar Srećković) koji se uplašen proročanstvom
da će biti vladar sam sebi na kraju slomi kao čaša. Od nepokolebljivog
i surovog ratnika do preplašenog starca.
(Slađana)




Prijatno iznenađenje je mladi 
Momčilo Otašević u ulozi Hemona.
(4 slike s neta)

Ljubav, ljubav, ljubav

Pozorišta — Autor lastavica @ 08:11



U jednom danu gledale smo dve predstave u "Atelje"212", pa smo
pre predstave u 12h videle postavljanje scene za predstavu u 20h.



Komad Majka Bartleta "Ljubav, ljubav, ljubav" u režiji Alise 
Stojanović premijerno je izveden u Ateljeu 212 21.4.2017
(b92)



Dramaturg Dimitrije Kokanov je primetio da je "Ljubav, ljubav, 
ljubav" dinamična verbalna komedija koja se zasniva na vrlo 
oporom, ponekad i crnom humoru." (b92)

(slika s neta)

"Naslov ljubav se ponavlja tri puta kao što ima tri čina i stalno
dovodi u pitanje da li je moguće uopšte ostvariti ljubav u borbi
za sopstvenu slobodu i slobodu svojih partnera i svog okruženja
i društva, da li je moguće realizovati ljubavni odnos u vremenu
otuđenosti i nemogućnosti komunikacije", rekao je Kokanov."
(b92)

(slika s neta).

Rekla bih, ako u prvi plan stavljamo svoju slobodu bez obzira
na slobodu svog partnera (partnerke) i svoje dece, onda damo
slobodu sebi, a njima ne ostavljamo pravo izbora. I u tom
kombinovanju sloboda ljubav jednostavno ode, pa možemo 
i tri puta da je dozivamo, ona više doći neće.



O, kakav divan dan!

Pozorišta — Autor lastavica @ 14:33



Ponovo "Atelje 212", dve predstave u jednom danu. Zaista
divnom danu.



U 12h monodrama "O, kakav divan dan!"


Vesna Pećanac nam je 2 sata i 20 minuta držala punu pažnju
u zahtevnoj monodrami o ljubavi i roditeljstvu, o ponavljanju
obrasca ponašanja kojima su nas roditelji naučili. Koji su naši
maksimumi, možemo li ih doseći sami ili je tu ipak važnija
uloga roditelja koji nas dobro zna i usmerava na pravi način? 


Na kraju nas je pozvala da upišemo u sveske na stolu našu
ocenu predstave, zašto smo je gledali, kakve utiske nosimo.
Napisala sam:
"Ne postoji škola ljubavi ni škola roditeljstva, a trebale bi da 
postoje. Vesna Pećanac nam je održala dva i po sjajna časa.
Nadam se da smo naučili i diplomirali!"


Ponele smo i neke pouke: Ceni svaki tren svog života, ceni
i čuvaj sebe! Pa smo to i sprovele u delo.
Utiske smo proverile kroz priču u restoranu "Šumatovac". 
Zadivljene smo kondicijom glumice, koja je sjajno iznela
nimalo jednostavnu monodramu, čiji tekst, režiju i glumu 
ona potpisuje.







I nastavile u "Gelateria" do druge predstave. 




Uz zaključak: "O, kakav divan dan!" trebamo još jednom
pogledati!


Lice

Pozorišta — Autor lastavica @ 06:07



Ponovo Atelje 212 i ponovo jedna sjajna predstava: "Lice"


Napisano je ovo:
"Maestralna komedija jednog od najuglednijih scenarista i dramskih 
pisaca starije generacije, Aleksandra Galina, o životu „novih Rusa“ 
– tajkuna i intelektualaca koji im služe. Komedija o gubitku identiteta, 
bukvalnom i simboličnom, sa likovima koje prepoznajemo iz naše 
tabloidne štampe i „glamuroznih“ društvenih događaja, gorka, oštra, 
nadasve duhovita satira o tranziciji, i njenim herojima i žrtvama ali, 
ovoga puta ne iz perspektive „gubitnika“, običnih ljudi, već „dobitnika“, 
novopečenih „biznismena“ i društvene elite koja sve više tu „pobedu“ 
oseća kao preveliko breme sa kojom nije u stanju da se nosi." 
(Atelje 212)

Nisam komad videla na ovaj način. Nakon predstave pitala sam se 
da li je novac svemoćan? Nije. Da li lice predstavlja identitet? 
Dobijamo li s novim licem novu dušu? Ili smo isti, ma koliko lica 
promenili? 





(slike s neta)

 

 


Konstelacije

Pozorišta — Autor lastavica @ 06:04




(slika s neta)



Premijera predstave „Konstelacije“ u režiji Saše Milavić Dejvis, 
po tekstu savremenog engleskog pisca Nika Pejna održana je
14. aprila 2016. na sceni „Petar Kralj“, Ateljea 212.

(slika s neta)

"Kvantna teorija igra značajnu ulogu u ovom komadu koji je 
istovremeno i romantična komedija i pokazuje delovanje ove
teorije u praksi, kroz odnos dvoje ljudi u paralelnim univerzumima. 
Roland, pčelar, na roštilju upoznaje Marijanu, koja se bavi kvantnom 
kosmologijom. U jednom trenutku ona objašnjava kako se teorija 
relativiteta koja pokriva sunce, mesec i zvezde kosi sa kvantnom 
mehanikom koja se bavi molekulima, kvarkovima i atomima. I 
razmišlja o mogućnosti paralelne egzistencije u okviru prostora 
koje konflikt ove dve teorije otvara. Komad istražuje slobodnu 
volju i ulogu slučajnosti u našim životima"(blic.rs)


Tako kaže novinar. A ja razmišljam koliko jedan par može imati 
pravih i krivih trenutaka, koliko može reći lepih i pogrešnih reči, 
koliko se može potruditi da jedno drugome ulepša svakodnevicu, 
na koliko načina se može razvijati ili okončati jedna veza? Kako 
potpuno iste rečenice drugačije zvuče ako ih kažemo drugim 
tonom i propratimo drugim pokretima? Lakše je to reći kroz
paralelne svetove, a mi sami možemo razmisliti na koliko načina 
možemo ulepšati ili upropastiti vezu u našem jednom i jedinom 
svetu! 


(slike s neta)

Mrešćenje šarana

Pozorišta — Autor lastavica @ 05:56



Ima predstava s kojih odem s gorkim ukusom u ustima
i razmišljanjem o potpunom besmislu jednog vremena.
Takva je "Mrešćenje šarana" u pozorištu "Atelje 212."


"Represivni sistem izvlači najgore iz ljudi, kaže Milan Nešković, 
režiser predstave "Mrešćenje šarana" Aleksandra Popovića.
Čuveni Popovićev komad apsurdno, komično i tragično govori 
o Informbirou, represiji, politički turbulentnim vremenima, 
o ljudima u tim istorijskim vetrometinama, ranjivosti, moralnim 
posrnućima."(blic.rs)

(slika s neta)

Nešković: "Popović u ovom komadu vivisekcira šta represija, 
u onom dubljem sloju, radi ljudima. Izvlači najgore iz čoveka. 
Čovek ima u sebi potencijal i za dobro i za loše. Vladari i sistemi
koji puste zver iz čoveka su suštinski zločinci."


(slike s neta)

Slavna Florens

Pozorišta — Autor lastavica @ 06:35







"Muzička komedija "Slavna Florens", po tekstu engleskog dramskog 
pisca Pitera Kviltera, u režiji Đurđe Tešić. Veliki aplauz zadovoljne 
publike dobila je Gorica Popović za tumačenje naslovnog lika operske 
pevačice bez sluha."(blic.rs)


"Ova duhovita i dirljiva priča govori o stvarnoj ličnosti Florens Foster 
Dženkins, koja je bila neobična muzička atrakcija 40-ih godina prošlog
veka u Njujorku. Držala je koncerte iako nije umela da peva, ali je to 
jako volela. Bila je bogata naslednica pa je mogla da finansira svoje 
ploče. Pred kraj života finasirala je čak i nastup u Karnegi holu, koji je
privukao na hiljade posetilaca.
Mada je bila bez sluha Florens je imala kvalitet kao topla i draga osoba.
Ljudi bi joj se prvo smejali i čudili, ali su je mnogi zavoleli zbog njene 
bezazlene vere u umetnost i lepotu."(blic.rs)


"Gorica Popović, poznata i po dobrom pevanju, efektno je obavila težak
zadatak da falšira u operskim arijama, izazivajući puno smeha u 
gledalištu i aplauze posle svake numere."(blic.rs)

Pitam: Može li se san ispuniti ako imaš novca i entuzijazma?
I da te ljudi još zavole zbog toga? Florens je u tome uspela.
Novac nemamo, nama je ostao još entuzijazam. Imamo li bar
to?


 

 


Jesenja sonata

Pozorišta — Autor lastavica @ 16:29



Ima ljudi čija se preporuka apsolutno poštuje. Kad Dejan kaže
da neku predstavu treba videti, onda se ide.



Atelje 212 otvara vrata. Ovde su glumile i glume legende
srpskog pozorišta.




U predstavi „Jesenja sonata" ekipa je vrhunska: Maestralna 
Tatjana Bošković kao Šarlota, perfektna Branka Šelić kao Eva, 
diskretni Mladen Andrejević kao Viktor, a zahtevni lik Helene
kreirala je Jelena Petrović.
(slike s neta)




Gde je tanka crvena linija između ljubavi i mržnje u porodičnim
odnosima? Kada je ljubaznost samo maska za nedostatak emocija?
A kada se pravi osećaji kriju iza naizgled običnih reči?
Kako se ljubav iskazuje pružanjem ruke, a neprihvatanje sklanjanjem
pred tim pokretom?
Mora li svaka ćerka da plati ambicije svoje majke? Po Ljiljani
Habjanović Đurović u knjizi „Paunovo pero" - mora. Po Bergmanu,
takođe. Koje su granice našeg praštanja?
(slike s neta)




Upitan zašto je postavio baš ovo Bergmanovo delo, režiser Jagoš
Marković je rekao:
„Zašto „Jesenja sonata"? Zato što smo željni dubine, tišine, jer smo 
siti nakita, laži, jeftinioće, jer nam treba očišćenja, istine, katarze. Jer se 
od reklama ne vide slike, od farme i sarme ne čuje se tihi glas jednog Šopena. 
Bergman je sve drugo i drugačije. On je za one koje boli duša, za one 
kojima je duša lepo vaspitana, za one koji su se sklonili, emigrirali u 
svoju stvarnost, nadjačani bukom i usamljeni na svaki način."
(slika s neta)


Powered by blog.rs