Lastavica

Putovanjima sebe smeštamo u pravi okvir i razumemo 
gde je naše mesto u svetu.

„Putovanje je mnogo više od razgledanja spomenika, 
to je duboka i trajna promena ideje življenja”( Miriam Beard).

Među predelima kojima se redovno vraćam nalazi se Pešter.
Razlog je - neprolazna ljubav na prvi pogled. Treba otići da se razume.

3180 ha Peštera je 2015. g. proglašeno za specijalni rezervat prirode
– Peštersko polje. Krećemo u foto-safari po Pešteru. 

Pešterska visoravan – se nalazi iza sedam planina (Golija, Javor, 
Zlatar, Jadovnik, Ozren, Giljeva i Žilindar). Ovo je najveća visoravan 
na Balkanskom poluostrvu. Sa nadmorskom visinom od 1.150 m i 
površinom od 63 km2 ona predstavlja jedinstvenu očaravajuću, ni sa
čim uporedivu prirodnu oazu u srcu Evrope. 

Zbog visokih snegova i niskih temperatura Pešter je poznat i kao
srpski Sibir, a zbog nadmorske visine i velikog broja kulturnih i 
istorijskih spomenika, u nekim studijama su ga prozvali i srpski 
Tibet. Ovde je 26.1.2016.g. izmereno -38,5 stepeni ispod nule, 
najniži nivo od kad se meri temperatura u Srbiji.

Intervju na terenu

Videti što više, proći stazama kojima malo ko prolazi...

Sve je lepše uz sjenički sudžuk.

Sjenica (na visini od 1005 m) je centar Pešterske visoravni u kome su 
srednjovekovni karavani, na putu iz Dubrovnika u Carigrad, odmarali 
konje i hranili ih senom. Odatle joj potiče ime.
Nekada je ona, zbog snegova i velikih smetova, dobar deo godine bila 
odsečena od sveta. Kroz grad i u njegovoj neposrednoj blizini protiču 
četiri reke: Uvac, Vapa, Grabovica i Jablanica, od kojih se formira 
Sjeničko jezero.

Srpska pravoslavna crkva – posvećena Sv. Petru i Pavlu iz 19. veka.

Tipični specijalitet ovog kraja su mantije, mleveno meso u testu, 
izuzetnog ukusa. Prave se i sjajne pite sa sirom i zeljanice. Pre nego 
krenemo na fotosafari, poslužuju nas ovim specijalitetima.

Uz to sjajno ide odlična domaća kafa, servirana propisno :)

Kad se završi fotosafari, smestićemo se u udoban hotel „Borovi" 
sa pogledom na Sjenicu, otvoreni bazen i šumu. 

Ovaj putopis učestvovao je na nagradnom konkursu Ponte Travel.
Ušao je u 10 najčitanijih. Ponudila sam im destinaciju koju turističke 
agencije jednostavno nemaju. Nije u blog stilu, nego po propozicijama 
konkursa, pa ako vam se čita duža priča, izvolite.


Moram priznati da o Maramurešu nisam znala skoro ništa, pre nego je Keti 
pozvala izletnike da ga posete. Rumunija je veličine bivše Jugoslavije, sa oko 
21 milion stanovnika, 81% Rumuna, 4% Mađara, 2% Roma, ostalo su Srbi 
(ispod 1%, nacionalna manjina) i Nemci. Današnja Rumunija može se 
podeliti na nekoliko geografskih celina: Delta Dunava, Dobruđa, Moldavija, 
Vlaška (koja se deli na Olteniju i Munteniju), Transilvanija, Maramureš 
(Maramureş), Krišana(Crişana) i Banat (istočni).
Predvideli smo pet dana puta. Krenuli smo iz Beograda autobusom duž tri 
granice, prvo duž srpske, pa mađarske pa ukrajinske. Nakon prelaza Moravita
prošli smo kroz grad kulture Temišvar (Timişoara). Prvi je u Evropi dobio 
ulično osvetljenje. Leži na dve reke, Begej i Tamiš. Poznata mu je operska 
scena i priznati univerzitet. Lepe barokne fasade uglavnom traže renoviranje.
Ulice sa visećim muškatlama na banderama, nema grafita, nema đubreta 
po ulicama i takav je utisak za sve viđene gradove.
Cilj nastavka puta je Oradea (mađarski: Nagyvárad, kolokvijalno također 
Várad), glavni grad pokrajine Bihor i regije Krišana. U pisanim se 
dokumentima prvi put pominje 1133. godine. kao rimsko naselje Varadinum.
Parkiramo se kod gradskog parka, pa pešice razgledamo uže gradsko jezgro,
Pjaca Uniri (Trg ujedinjenja) na kojem je Mesečeva crkva (Biserica cu luna),
pa u sredini trga spomenik Mihail Viklada. Desno je prelepa zelenkasta 
zgrada koja je ranije bila hotel „Crni orao”, u stilu secesije. Levo žuta gradska
kuća, pa narandžasta gradska biblioteka. Prelazimo brzi Kereš do Ferdinand
skvera, na kojem je pozorište s kraja 19. veka, koje je projektovao isti 
arhitekta kao bečku operu. Plaćamo 5 RON i obilazimo pozorište. Paralelna
ulica je Ulica Republike, gde se slikamo sa statuama četiri pesnika. Grad
je uredan, čist, bez grafita. Obilazimo obnovljenu sinagogu.

U nastavku puta sve do Satu Mare prostire se oblast Crisana, a od tog grada
je Maramureš (rum. Maramureş) na severozapadu Rumunije. Ime Maramureš
je rumunskog porekla i znači Veliki Mureš. U pisanim dokumentima prvi put 
se pominje 1199. Maramureš obuhvata dve velike doline (gornje Tise i 
središnjeg Samoša). Na jugu i severu granica je prirodna u vidu planina iz 
Karpatskog sistema, na istoku se nalazi klisura, koja odvaja ovu oblast od 
Transilvanije, a na jugozapadu Samoš odvaja Maramureš od Krišane. 
Maramureš je od davnina poznat po drvodeljstvu, odnosno izgradnji kuća i
crkava od drveta. Na listi UNESCO nalazi se osam crkava iz Maramureša.
I konačno, nakon duge vožnje duž srpske pa mađarske granice, stižemo 
u Baia Mare (Velika banja), glavni grad Maramureša. Naš hotel „Europa” 
okrepio je umorne putnike. Najbolje se običaji, nošnja i svakodnevne navike
upoznaju u Etnografskom muzeju, pa smo iskoristili priliku da ga obiđemo
i vidimo vrlo lepu postavku nošnji, zanata, umetnosti Maramureša. Prošetali
smo i centrom Baia Mare. Najviše je gradio Veliki Stefan, Stefan III Moldavski 
znan i kao Stefan Veliki. Od njegovih zadužbina još jedino postoji kula 
zvonara u Baia Mare. Deo grupe penje se u kulu, uskim zavojitim kamenim 
stepenicama. Gore je satni mehanizam, isti kao u Pragu i Budimpešti, koji
još radi, i teško zvono koje se oglašava samo u podne, jer je prejakog zvuka.

Obilazimo Muzej sela, sa kućama prenetim iz raznih delova Maramureša,
iz 18.i 19. veka, i posmatramo folklorni program dece s posebnim potrebama. 
Kroz prelepe predele vozimo se prema drvenim crkvama pod zaštitom 
UNESCO, posvećenim Sv. Arhangelima Mihailu i Gavrilu.
Prva je u Sidešti (Surdesti), građena 1766, najviša drvena crkva u Rumuniji,
grkokatolička, pokrivena sivkastim ponjavama i ukrašena vezenim 
peškirima, vrlo lepa. Nije korišćen nijedan metalni ekser, svi su drveni. 
Ulaz 5 RON, teoretski se slikanje plaća, nisu naplatili. Nastavljamo u selo 
Plopis gde se nalazi druga drvena crkva, građena 1798. Ulaz se ne 
naplaćuje, slikanje je dozvoljeno. Siromašnija je crkva, pravoslavna.

Sledećeg dana vozimo se preko planinskog prevoja Karpata, rade se
putevi, vrlo lepi predeli, mešane šume jela i hrasta. Vozimo se dolinom 
reke. Prelazimo reku Iza. Stižemo u Siget Marmatei (Sigethu Marmatei)
na ušću reke Ize u Tisu i prolazimo kroz grad. Kuće su samo duž glavnog 
puta, mesta ne idu u širinu.
Stižemo u selo Sapanča (Săpânţa) samo 3 km od granice s Ukrajinom. 
Parkiramo se blizu čuvenog Veselog groblja. Veselo groblje - Cimitirul 
Vesel, Merry Cemetery je na prvom mestu po posećenosti među 
grobljima u Evropi, a u svetu je popularnija jedino Dolina kraljeva u 
Egiptu. Groblje je čuveno po drvenim krstovima uglavnom plave boje
sa duhovito sročenim epitafima i slikama u naivnom maniru, koje 
prikazuju karakteristične scene iz života pokojnika. Seljani su prikazani 
bojama koje imaju tačno određeno značenje: svetloplava zvana i „Plava 
Sapanta” znači nadu i slobodu, žuta predstavlja plodnost, zelena život, 
crvena boja označava strast, a crna brzu i iznenadnu smrt. Neobičan 
običaj oslikavanja drvenih krstova započeo je grobar, a slikar naivac, 
Stan loan Patras koji je izradio prvi ovakav spomenik davne 1935. 
On je do svoje smrti 1977. godine napravio preko 800 spomenika.
Danas je groblje muzej na otvorenom i turistička atrakcija.

Vraćamo se u Siget Marmatei (Sigethu Marmatei) i na 35 stepeni 
sledi šetnja do ustanove evropskog sećanja, memorijalnog centra 
žrtvama komunizma. Corneliu Coposu street 4. Memorialul victimelor
comunismului al rezistentei (The memorial of the victims of communism 
and of the resistance), International Centre for Studies into Communism
i Sighet Memorial Museum, koji je osnovali 1993 Ana Blandiana i 
Romulus Rusan. Muzej je ustvari zatvor izgrađen 1857. Restauracija 
zatvora je završena 2000 i svaka je ćelija postala muzejska soba, 
a sve zajedno daje hronologiju totalitarnog sistema u komunističkoj 
Rumuniji. U vreme totalitarnog režima sprovođene su mere represije
i 1950-1955 je 200 bivših ministara, članova parlamenta, novinara, 
sveštenih lica dovedeno ovde u tajnosti. Koliko ih je ukupno bilo, nisam
našla podatak, pominje se 200 000. Na ulazu je mapa zatvora, radnih
logora i političkih groblja u Rumuniji. Sa tugom i zgražanjem obilazimo
sobe. Na ulaznim vratima je moto: „Saznaćete istinu i istina će vas 
osloboditi”. Druga ćelija u prizemlju desno je originalna, u njoj je umro 
Iuliu Maniu – predsednik Narodne seljačke partije, jedna od pionira 
demokratije u Rumuniji. Uhapšen je kad je imao 74 godine i ovde je
umro sa 80. Primenjivane su razne metode mučenja, na prvom spratu
je Crna ćelija za kažnjavanje, bez svetla, s lancima na podu. Nisam 
je slikala jer se grupa dece igrala... nisu shvatili. U dvorištu je kapela 
gde mnogi posetioci pale sveća za duše žrtava.
Dalje nastavljamo u Muzej sela sa postavkom kuća iz cele Rumunije, 
pa u mesto Barsana (Bârsana), do pravoslavnog manastira Barsane, 
posvećenog dvanaestorici svetih apostola. Predivan manastirski 
kompleks izgrađen je od drveta i kamena. Zbog svoje lepote i duhovne
važnosti manastirski kompleks Barsana nalazi se na UNESCO listi 
svetske kulturne baštine. Prvobitno je osnovan početkom 14 veka, 
da bi bio potpuno uništen 1791. godine. Posle više od 200 godina 
manastir je kompletno obnovljen i danas privlači veliki broj posetilaca
i vernika. U sklopu kompleksa 2005. godine je otvoren muzej u kojem 
se nalazi kolekcija starih knjiga i ikona. Barsana je ženski manastir 
i u njemu trenutno boravi 11 monahinja koje vredno rade i održavaju
manastirski kompleks.

Četvrtog dana puta žurimo u mesto Viseu de Sus na voz, Mocanita 
(čita se mokanica). Planirana je vožnja prugom uskog koloseka
izgrađenom 1932 na kojoj saobraća kompozicija koju vuče parna 
lokomotiva- jedini voz te vrste u Evropi. Od prvobitnih 46 km pruge
danas se u turističke svrhe koristi 21 km sa visinskom razlikom od 
536 m. Sledi nam duga i neudobna vožnja sa čestim pauzama pored
nabujale i brze reke Vaser do odmorišta, pa se vraćamo nakon 90 
minuta. Nazad ide nešto brže. Prava vožnja je nešto manje od 2 sata, 
a od polaska do povratka trebalo nam je 6 sati.

Nastavljamo put ka Klužu kroz lepe planinske predele. Kluž (Cluj 
Napoca) je centar Transilvanije, grad Matije Korvina, četvrti grad po 
veličini u Rumuniji, danas jedan od najvažnijih akademskih, kulturnih, 
industrijskih i biznis centara u Rumuniji. Smeštamo se u prelepi hotel 
„Royal Classic”. Petog dana idemo busem u centar. Praznik je Sv.
Trojice, Duhovi, lepo obučen narod ide u crkvu, sluša se liturgija i u
parku, jer nema dovoljno mesta za sve. Sledi obilazak grada pešice: 
Episkopska pravoslavna crkva, koju zovu Mitropolija (puna vernika), 
zidana 1930-1939, kupola je kopija kupole Aja Sofije. Ispred je
spomenik Avram Iancu, pravnika, revolucionara. Zgrada opere i 
pozorišta, pa Vučica, dar Rima Klužu, Gradska kuća, spomenik 
Ioan Ratiu koji je prvi zatražio samostalnost Transilvanije nakon 
unije sa Vlaškom. Misao na spomeniku: „Postojanje jednog naroda 
se ne diskutuje nego potvrđuje”. Piaca Uniri, spomenik Korvinu 
(Mathias Rex) koji je rođen u Klužu. Rimokatolička gotska katedrala
(Biserica Sfantul Mihail, crkva Sv. Mihajla, najveća rimokatolička 
katedrala u Rumuniji. Idemo u stari deo grada, do kuće Matije 
Korvina. Odmor uz odličnu kafu u „Bistro Viena” u muškatlama. 
Prolazimo zidine starog Kluža.

Čeka nas 500 km puta do Beograda. Vraćamo sat unazad nakon
granice i obećavamo da ćemo se vratiti...

„Svakog dana svog života čovek treba da sluša malo muzike, 
pročita nešto poezije i divi se dobroj slici, da mu brige ne bi zasenile 
osećaj lepote koji je Bog utkao u ljudsku dušu." 
(J.V.Gete)

Svuda oko nas zanimljive skulpture žive svoj mirni i tihi život,
koji mogu shvatiti samo pažljivi posmatrači.

Zar mogu pričati o skulpturama bez omiljenog Štrausa?

 

 

Ili bez mog pretka, Petra Preradovića?

Stenovita skulptura Decebalusa visoka je 42,9 m i širine 31,6 m. 
Rađena je 10 godina, od 1994. i 2004. godine na stenovitom
ispupčenju na Dunavu, sa rumunske strane.

 

Legenda kaže da se umorni Herkul zaustavio u dolini da se okupa odmori pre borbe sa Hidrom. Bronzani spomenik napravljen 1874. stoji u centru Baile Herculane (Banje Herkulani) i kazuje nam o imenu ove lepe banje.

Lazar „Laza" Kostić bio je srpski pesnik, prozni pisac, advokat, filozof, 
poliglota, publicista i političar. Smatra se jednim od najvećih umova srpske 
književnosti. Posvetio se pisanju poezije i prevođenju s evropskih jezika.
U svojoj lirskoj poeziji često se dotaknuo univerzalnih tema i ljudskih 
zabrinutosti, posebno odnosa čoveka s Bogom, društvom i bližnjima. Kostić je bio poslednji veliki pesnik među romantičarima. Njegova najbolja i najpoznatija pesma je „Santa Maria della Salute"

U Somboru je živeo sjajan fotograf Ernest Bošnjak kojem su 
Somborci podigli spomenik sećanja

Padrăo dos Descobrimentos je spomenik na severnoj obali reke
Tejo (Težo), u oblasti Santa Maria de Belém u Lisabonu. Smešten uz reku 
odakle su brodovi polazili u istraživanja i trgovinu s Indijom i Orientom, 
spomenik slavi portugalsko doba otkrića (ili Age of Exploration) 
tokom 15. i 16. veka.

Priča se da je Lisabon osnovao Odisej i da ga je nazvao Olisipona. 
Ovo je skulptura gradske imenjakinje. Nalazi se u dvorcu Sao Jorge
u Lisabonu. 

zadnja strana

Marquis de Pombal je ličnost koje se Portugal seća sa uvažavanjem. 
Obnovio je Lisabon nakon katastrofalnog zemljotresa 1755. i napravio
prelep grad, po mnogima, najlepši grad Evrope. Zato je njegov 
spomenik u sredini istoimenog centralnog trga u Lisabonu.

Dobro mi pristaje kralj Manuel I u dvorcu Săo Jorge, Lisabon, 
zar ne? Slaže mi se uz stav?

Ko li se to udvara zanosnoj nimfi u Beču?

Koga čeka ribareva žena u Cascaisu?

Kako je nekad bio lep, a sada propada. Puno bi trebalo uložiti da
se vrati stari sjaj dvorcu Bisingen u Banatu.

Izgleda kao da će se srušiti, ali se još drži stara kuća u Bosilegradu.

Vekove pamti stara kuća u Ćustendilu, Bugarska.

Nekad je ovo bila vinarija u Radujevcu. Još je u njoj 
ogromna stara burad...

Stari kredenac dobro i danas služi...

Ko je sve prelazio ovaj stari most preko Crne reke...

Ko je otvarao ova prastara vrata?

Čije su se stope pele ovim pradavnim kamenim 
stepenicama?

Koliko vekova pamte ove izbledele, jedva vidljive freske
u manastiru Đurđevi stupovi?

...i ove u manastiru Nova Pavlica?

A šta je sve videla ova ikona Bogorodice iz kosovskog manastira, 
koju su spasile i čuvaju monahinje u manastiru Končul?

Šta sve pamte ovi stari zidovi i ostaci fresaka iz Petrove crkve,
pored Novog Pazara?

Staro ne mora biti neupotrebljivo. Može biti vredno i dragoceno.
Podni mozaik star preko 1700 godina u carskoj palati Felix
Romuliana kod Zaječara.

U Prilepu sam videla sat na sahat kuli koji, kažu, 
ne otkucava vreme, nego uzdahe.

Verovatno i mnogi drugi satovi otkucavaju uzdahe, samo toga nismo 
svesni. Naprimer ovaj u Lisabonu

Ili sahat kula na Kalemegdanu u Beogradu

Slična je Sahat kuli Petrovaradin

Pomalo i onom na Sabornoj crkvi u Beogradu

Sat u Vatikanu nije sličan prethodnima

Ni ovaj u Grockoj

Ni ovaj u Bijeljini

Još sam podosta satova videla, u Petrovaradinu, Somboru,
Zrenjaninu, Pančevu. Svi oni broje vreme i uzdahe.

Dedin sat je i vredan

A za ovaj sam najsigurnija...svaki pogled na njega izmami 
uzdah, jer je uspomena neizrecive nematerijalne vrednosti

Ljuljanje katamarana opet pokazuje mesto ušća Save u Dunav.

Plovimo između Velikog ratnog ostrva i obale Dunava

Lido je veoma posećeno, ima dosta kupača po vrelom danu

Pristajemo uz „Marinero“ i nastavljamo na osveženje u tom restoranu.

...sa lepim pogledom na Lido...

Izaberimo...

Brusketi

Kombinacija: rižoto s gamborima, taljatele i rižoto sa bademima
i suvim grožđem

Ovo je bila savršena plovidba za vreli dan, pada odluka 
da se ponovi.

Nedostaje još samo valcer...

Kad prođemo ušće i uđemo u Savu, vidimo desno Malo ratno ostrvo ili Konjsko ostrvo, gde su ostavljani konji. Danas je tu kolonija pataka.

Ulazimo u Savu, promiču splavovi. Na reci je prijatnije, inače
danas je najtopliji dan u Beogradu

Prolazimo između Brankovog i Železničkog mosta pa plovimo u 
susret Beogradu na vodi.

Neko ko ne voli Beograd rešio je da na najlepšem mestu podigne 
Beograd na vodi, građevine neadekvatne visine za vizuru terazijske 
padine. Beograđani su listom protiv, ali ko još pita Beograđane?

Okrećemo se u Savi kod Železničkog mosta i vraćamo. 

Razgledamo sada savske obale

Promiče Saborna crkva

Omiljeni Kalemegdan je posebno lep kad se gleda sa Save

Desno nam ostaje Kula Nebojša, na kraju donjogradskog severoistočnog
bedema Beogradske tvrđave. To je najbolje očuvana i najveća 
srednjovekovna kula na Kalemegdanu. Kula je osmougaone osnove, 
visoka je 22 metra i ima pet etaža, odnosno prizemlje i četiri sprata. 
Na svakom spratu je po šest otvora za topove, kojima je moglo da se
dejstvuje po napadačima sa reka i sa kopna. Spada u red tipičnih 
artiljerijskih višespratnih kula koje su se u to doba gradile u utvrđenim 
gradovima. Turci su Kulu Nebojšu pretvorili u tamnicu, posle zatrpavanja
dunavskog pristaništa, pa je zbog toga postala mračni simbol turske 
okupacije i mračni simbol Beograda, kao Bela Kula u Solunu ili Tauer 
u Londonu. 

Najpoznatiji sužanj Kule Nebojše bio je Riga od Fere, grčki pesnik, 
patriota i pobornik oslobođenja balkanskih naroda od turske vlasti, 
koga su Turci 1798. godine ubili u kuli. Kula je znatno oštećena 1914. 
i 1915. godine. Obnavljana je u više navrata pa i 2010. godine, po 
dogovoru sa Grčkom, koja je finansirala radove. Kula Nebojša je 
otvorena za javnost i na četiri sprata je izložbeni prostor, od kojih je 
prvi posvećen Rigi od Fere.

Ćao, Savo! Do viđenja!

Ljuljanje katamarana opet pokazuje mesto ušća Save u Dunav.

Ovaj izlet mi je Ljerin poklon za rođendan. Ljera, hvala!
Zaputili smo se autoputem ka Nišu, odvajanje za Požarevac pa u 
Istočnu Srbiju. 

Stižemo u Kučevo, koje se nalazi na nadmorskoj 
visini od 700 m u plodonosnoj ravnici Zvižd, kroz koju protiče reka 
Pek, poznata od rimskih vremena po ispiranju zlata. 

Pogrešno se smatra srcem Homolja. Rodno je mesto Đorđa Marjanovića.

U 15. veku su Turci iz Kučeva proterali Srbe u Rumuniju, iz koje su se 
Srbi vratili posle više od 300 godina zadržavši romanizovani dijalekt 
rumunskog jezika. Danas se oni nazivaju Vlasima i čine posebnu etno 
grupu sa paganskim neiščišćenim srpskim običajima i pretežno su 
nastanjeni u selima oko Kučeva, a i šire.

Nastavljamo u selo Neresnica, starijeg postanka na šta ukazuju prvi 
radovi na ispiranju zlata u neposrednoj blizini. 
Sledi poseta letnjikovcu kraljevske porodice Karađorđević, nekad
velelepnom, a sada devastiranom objektu. Započeta je obnova.

U Neresnici Idemo u fabriku vode „Duboka”, privatizovana, vlasništvo 
firme Anđelković iz Beograda, počinje ponovo rad. Prirodnomineralna 
voda se vadi s dubine 298 m i vrlo je ukusna.

Vraćamo se u Kučevo i prva grupa ide kombijem 
na vidikovac Jelena stena, dok druga ispira zlato. 
Posle se zamenjujemo.

Brojne legende se vežu za brdo „ Jelena stena”, koje uz Đulu, stražari
na ulasku u klisuru koja vodi do Kučeva. Žiteljima ovih krajeva je 
nekako najviše prirasla srcu, ona koja kaže da u „ tursko doba beše
jedna Jelena koja ni po cenu života nije pristajala da bude ljuba 
nekom subaši i da se zbog toga bacila sa stene... u smrt...i legendu”. 

Na tom mestu Turistička organizacija podigla je savremeni vidikovac,
a blagoverni narod Kučeva - visoki krst. 

Vidi se krečana, koja radi, na ulazu u Kučevo, i grad Kučevo kojim 
protiče zlatonosna reka Pek.

Kako je dobar pogled s ove klupe na Kučevo!

Još u rimskim vremenima ispiralo se zlato u zlatonosnoj reci Pek.

Sada nam način ispiranja zlata demonstrira Živorad Jakobović iz 
udruženja „Zlatno runo”. Udruženje se bavi promocijom ispiranja 
zlata na tradicionalni način na zlatonosnoj reci Pek, koja ima zdravu 
okolinu od izvorišta do ušća u Dunav. 

Uz stare alate, kramp i lopatu, Živorad ispira zlato. 

Evo kako on to radi...

Na cediljci se pojavljuje zlatni obod.

Pesak se propira i stavlja u drvenu karlicu. 

Dobija se samorodno 22-karatno zlato, koje se prodaje Narodnoj 
banci. Dnevno se može isprati do 1 g zlata, a Živorad nam pokazuje 
tubicu sa 3,4 grama zlata, koja je rezultat tri dana rada. Levo se 
vide zlatna zrnca, današnji ispirak.

Slikamo dnevni ispirak, od 0,3 do 0,7 g zlata u karlici. 

Teško će u nama Živorad naći naslednike. Ovaj posao 
nije lak.