Lastavica

U Izletniku je Veselica tradicionalni izlet. Krećemo iz prerano 
novogodišnje ukrašenog Beograda.

Ovog puta izabrali smo Šid i Morović.

Pred granicom s Hrvatskom skrećemo desno u Šid. 

Levo Šid, desno Morović. 

U Šidu nas čeka vodič Martina i priča o Šidu. 

U blizini je i neolitski lokalitet, a ovuda je prolazila rimska Via 
militaris. Naziv grada Šid pojavljuje se u dokumentima prvi put 
1704. godine. Opština ima tri reke i tri jezera.

Mala pauza uz kafu.

Obilazimo galeriju Save Šumanovića, o čemu ćemo posebno pričati.

Nastavljamo u "Ilijanum", galeriju koja takođe zaslužuje posebnu priču.

Obilazimo najmlađi muzej u Srbiji (od 1916.), Crkvenu riznicu sa 
veoma vrednim eksponatima.

Nastavljamo prema selu Adaševci, na Spomen obeležje Sremski 
front, pored reke Bosut. 

„Spomen-park „Sremski Front“ je znamenito mesto od izuzetnog 
značaja u Srbiji kod sela Adaševci u okviru Opštine Šid. Na datom 
prostoru tokom 21.10.1944-12.4.1945. obrazovan je Sremski front, 
najveća frontovska operacija na tlu Jugoslavije u Drugom svetskom 
ratu. Autor postojećeg kompleksa je arhitekta Miroslav Krstonošić. 
Za enterijer je bio zadužen vajar Jovan Soldatović, za pejzažno 
uređenje prof dr Milan Sapundžić.“

Spomen-park „Sremski Front“ sačinjen je od tri celine:
Sabirališta sa 70 vertikalnih podzida u koje su ugrađene ploče sa nazivima 
svih jedinica koje su učestvovale u borbama na Sremskom frontu i tri 
reljefa na kojima je prikazan raspored naših i neprijateljskih odbrambenih 
linija...

Aleje časti, na kojoj je ispisano 15.000 imena palih boraca Jugoslovenske, 
Crvene i Bugarske armije;

i Muzeja koji sadrži skulpture od gipsa koje je uradio Jovan Soldatović,
i koje se posmatraju uz zvučne i svetlosne efekte.

Mali vojnik, samo 16 godina, sa oružjem i kamenčićima 
koje slaže...

Poseta spomen kompleksu ostavlja gorak ukus. Dokle će se ponavljati
ovakve pretužne priče?Vraćamo se prema Šidu, u Morović.

(nastaviće se)

FELIX ROMULIANA je antički grad koji je podigao rimski car Galerije 
između 293. i 311. g. n.e. Nazvao ga je po svojoj majci Romuli. 

Ušli smo kroz zapadnu kapiju, nekad izlaznu. Dočekuje nas i vodi 
Bora Dimitrijević. 

Vodi nas kroz Romulijanu kroz 3D projekciju.

Šeta nas kroz grad do istočne kapije, nekad ulazne, okrenute 
svetom brdu Magura. 

Drevni podni mozaici zaštićeni su peskom, samo je ovaj otkriven

Šta sve skriva drevna palata?

Naši novi izletnici iz Makarske i sa Sandžaka poneli su lepe utiske

O Felix Romuliani pesmu je napisao književnik Tomislav Mijović, a 
nama je među drevnim zidinama pesmu pročitao Bora Dimitrijević:

Vreme na okupu

Među ovim moćnom zidinama
zaštite i zabluda
tražiš li i ti dragocene ostatke
iza velikih pustošenja
ili si tu iz puke radoznalosti
ili se to opet susrećeš
sa samim sobom
po ko zna koji put

Do ovoga grada ne može se prečicom
Put ka njemu je veoma dug
i zaobilazan
i bliži te i udaljava
u isto vreme
pa nikad ne znaš
jesi li ti to došao
ili tek polaziš

A stiže se u njega
i kad se ne stigne
Traba samo ići

Sačekala te ruševina grada-hrama
i ovoga puta kao povratnika- pokajnika
koji ne zna ni šta ga je dozvalo
ni po koji put
Nisi mogao a da joj se ne vratiš
neodvojiv od nje neodoljive
neizmenjen a neznanac
iz daljine drugog vremena
i iz neke svoje daljine

Kome si ovde dobrodošao
koga si bolje našao
pitaš se dok te ruševina gleda
stooka a slepa
svojim lepim skamenjenim izgledom

I zar si ovde gde su se ukrštali
putevi stranputice i bespuća
došao samo da još samlji opet odeš
i možda više ne dođeš

Čujmo šta nam Bora Dimitrijević priča o Felix Romulijani i apoteozi.

Naša avantura u Timočkoj krajini je završena. Doviđenja,
do narednog putovanja!

ZAJEČAR se nalazi se na ušću Crne reke u Timok. Njegov značaj 
potiče od vremena kada Srbi dižu bune protiv Turaka.

U zaječarskom jutru pred spomenikom Zoranu Radmiloviću, 
legendi glume, Bora Dimitrijević nam čita pesmu Tome Mijovića 
"Pred spomenikom".

Pada ledena noćna kiša ti na njoj od bronze i nepomičan
Na istom počasnom mestu u istoj pozi već danima
Ni nalik sebi ni svojeglav ni razigran ni raspričan
A tvoja publika prolazi pognuta pod kišobranima

Noćas su gradska svetla svetlosti pozornice
Ali nikoga nema da te ko svoga prihvati
Hladna se kiša sliva niz ukočeno ti lice
A znao si nas i nasmejati i ismevati ko darovati

I dosetkama pozivati da se dozovemo pameti
Da ne budemo ovce da nas ne prave ludima
A kad smo uplašen i slabi i sapeti i raspeti
Da bežimo kao i ti od ljudi ka ljudima

Sad oko tebe tišina pažnja pustoši savršena
Kroz kišu samo prominu spodobe pretponoćne
Kome se to sad klanjaš kad komedija je završena
Ili to najavljuješ novu koja će tek da otpočne

Ima li nam spasa od laži i grabeži i zlobe zlooke
Kad si i ti u brozni dremljiv smiren i nikan nemlji
i nema tvojih reči ni ruganja ni psovke ni žaoke
Laku noć dobri kneže iz ove noći u nama i na zemlji

Obići ćemo i spomenik Nikoli Pašiću

Nastavljamo do Radul Begovog konaka, najstarije
kuće u Zaječaru.

Kod Velje grnčara divimo se veštoj izradi grnčarije.
Da li biste pokušali ovo sami?


Polazimo do spomen kosturnice borcima iz Zaječara 1941–45, 
pored koje se nalazi spomen kosturnica palim crvenoarmejcima. 
Ivan polaže cveće na spomenik Crvenoarmejcima u ime Izletnika.

Zatim idemo u Zaječarske bastione, Istočnu tvrđavu.

Bastioni su jedinstveni fortifikacioni sistem, prsten odbrane koji čini 
osam utvrđenja izgrađenih u 19. veku. 

Temelje sistema postavio je Hajduk Veljko u vreme Prvog srpskog 
ustanka, po naređenju vožda Karađorđa da se duž rečnog korita 
Timoka, izgrade šančevi radi odbrane od mogućeg turskog napada. 
To su bila zemljana utvrđenja sa grudobranima ojačanim drvenim 
gredama – palisadama. Po okončanju srpsko-turskih ratova bastionski 
sistem na obodu zaječarske kotline završen je do početka Balkanskih 
ratova 1912. i 1913. godine. 

Nakon Drugog svetskog rata bastioni su zaboravljeni i prepušteni
zubu vremena. 

Tajnu bastiona čuvaju šumarci i zaborav, jer nijedno od ovih utvrđenja
nije pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture...

Nismo se izgubili...

Vraćamo se u hotel "Srbija" gde ćemo ručati u etno restoranu.

Nastavljamo naš put u Felix Romulianu.

(nastaviće se)

Nakon gozbe u Rajačkim pivnicama, prenoćili 
smo u Zaječaru. Dobro jutro!

Da doručkujemo? Može!

Da popijemo kaficu, pa u muzej? Makarska, Pešter i
Beograd u odličnom raspoloženju.

Uspeli smo da nas po muzeju i gradu vodi harizmantična legenda
Zaječara, prijatelj Izletnika, arheolog Bora Dimitrijević.

Ivan i Dara čuvaju vrednu glavu cara Galerija (od porfira).

Zaječarski muzej je u 2012. godini bio najbolji muzej u Srbiji! U muzeju 
se nalaze eksponati iz antičkog doba sa lokaliteta Feliks Romulijana: 
jedinstveni lavirint sa 4 kule:

najlepši figuralni mozaik boga Dionisa, 

venatori (rimski lovci)

Uz model Felix Romuliane, Bora nam priča o tumulusima
i apoteozi

Obilazimo istorijsku i etnološku zbirku

...i Bora nam priča legendu o 
ljubavi Šanka i Bonke uz pesmu: Šanko si Bonka zalibi.


Na kraju nam priča o Zoranu Radmiloviću i
zašto nije voleo da izvodi Kralja Ibija u rodnom
Zaječaru.

(nastaviće se)

Iz Negotina krećemo za Rajačke pivnice. Prvo prolazimo Rogljevo.

Zatim stižemo u Rajačke pivnice. One se nalaze na brdu 
Rajac, okružene vinogradima iz kojih se dobija božanski nektar. 

To je skupina kamenih, vinskih podruma gde „živi vino”. 

Sledi praznik hedonizma, ručak sa specijalitetima istočne 
Srbije. Ko je gladan, neka ne gleda dalje. 
Čvarci idu prvo, krckavi.

Šunka i sir

Najbolji je belmuž, neopisivo dobrog ukusa

Babejićev kačamak i paprike na sto načina

Pivnički prebranac 

I tek sada ide glavno jelo: pečenje

I malo grožđa na kraju...ko bi još mogao kolače?

Naravno, zalivamo ga odličnom crnom tamjanikom od 
koje ne boli glava, a nismo se ni opili ni moji Makarani
ni ja... Možda se opio moj fotoaparat, kad su slike 
mutnije nego inače...

Muzika je obavezna, igranje takođe.

Sa čežnjom se svaki put setim jednog bečkog valcera usred Rajačkih 
pivnica, pre 4 godine. Našeg veselog Mirka nažalost više nema i 
ovakav ples se više nikad neće moći da otpleše ni snimi...


(Nastavit će se)

Ko kaže da Makarani nisu upoznali Negotin? Čak troje!

NEGOTIN se nalazi na tromeđi Srbije, Rumunije i Bugarske. U istoriji 
srpskog naroda poznat je kao junački grad iz Prvog srpskog ustanka 
kada je mesto sa celom nahijom držao pod svojom vlašću Hajduk 
Veljko Petrović.

Kafa se pije na centralnom trgu.

I svadbe prolaze...

Posećujemo Todorčetov konak, najstariju varošku kuću u Negotinu.
Podignuta je polovinom 19. veka. Od 1997. g. nosi naziv legendarnog
branioca Negotina Hajduk Veljka.

Niko nije mogao da potretiše Hajduk Veljka dok je bio živ.
Zato nijedan portret nije njegov. Po svedočenju njegove verne 
ljube Čučuk Stane, ovaj je najsličniji.

Pogodite šta je ovo. Niste pogodili? Slanik!

Troje Makarana uz Mokranjca i "Raslo mi je badem drvo..." 
ispred Mokranjčeve rodne kuće.

Obilazimo rodnu kuću našeg kompozitora Stevana Mokranjca koja 
ima status spomenika kulture od velikog značaja. Nastala je sredinom 
19. veka, a 1964. g. je adaptirana za potrebe memorijalnog muzeja.

A unutra, drag gost iz Sjenice. Nedostaje još samo
kafa, zar ne?

Muzej Krajine je osnovan 1934. g. Stalna postavka je arheološka, 
istorijska i etnološka.

Hvala mojim Makaranima što su pridržali lapidarij da ne padne!

Obilazimo staru negotinsku crkvu ukopanu u zemlju, koju zovu 
Hajduk Veljkova crkva, jer je sahranjen iza oltara.

Još do lapidarija, pa krećemo na ručak u Rajačke pivnice.
Ručak koji će moji gosti po dobrom zapamtiti! To sam im
obećala, a obećanja ispunjavam!

(nastaviće se)

Izletnik kreće na jednu od svojih redovnih a omiljenih destinacija.
Tek sviće, dok se bližimo skretanju za Gradište..

Jutro se budi u Stiškoj ranici

Sa nama su po prvi put dvoje dragih Makarana i dva Pešterca. Moji 
Makarani vode solanu "Ramova" i proizvode solni cvijet, morsko ulje
i dijamantske soli, o čemu sam u više navrata pisala. Ljeti za njih nema 
odmora, pa smo smislili ovaj izlet za odmor i opuštanje.

Prva kafa se pije na srpskom moru, Dunavu, u Golupcu.

Uz zvuke valcera "Na lepom plavom Dunavu", prolazimo 
Golubački grad

Rumenilo ruja oko puta mami poglede

Druga pauza je u Donjem Milanovcu, koji se nekad zvao Poreč.

Pozdravljamo Dunav i ulazimo u Timočku krajinu.

Zbog moto trka moramo da zaobiđemo manastir Bukovo i direktno 
nastavimo u Negotin.

(nastaviće se)

"Kragujevac je s 211.580 stanovnika (popis stanovnika 2002. godine)
četvrti grad po veličini u Srbiji. Središte je Šumadijskog okruga. Od 
1818. do 1842. godine je bio glavni grad Srbije. Parlament Srbije se 
u Kragujevcu nalazio od 1818. do 1878. godne. 

U Kragujevcu je osnovano prvo pozorište u Srbiji (1835.)

prva gimnazija (1833), 

pa prvi univerzitet (tzv. "Licej" - 1836.), prvi sud, hor, lutrija, apoteka 
te prvi fudbalski klub ("Šumadija" 1903.). Do 1945. godine je bio 
centar vojne industrije u Srbiji. Poznat je po velikoj tragediji koja ga 
je pogodila 21. listopada 1941. godine kada su Nijemci streljali 
oko 3000 građana, od čega oko 300 učenika Kragujevačke gimnazije. 

U Jugoslaviji je bio poznat po automobilskoj tvornici Zastava
(danas u vlasništvu FIAT-a) i po kragujevačkom kajmaku."

Po dolasku u Kragujevac popili smo kaficu u kafiću "Forum"

Isplakali se u Šumaricama...

Posetili spomen muzej 21.oktobar

...a zatim obišli grad Kragujevac na reci Lepenici.

Ručali smo domaćinski u kafani "Stara Srbija"

Sindža nam je pokazao još ponešto od grada

...pre nego smo posetili kultnu poslastičarnicu "Srce". Nije teško
objasniti razlog.

A ovo je samo za mecabg. Da nije neko dirao!
Ona zna zašto...

Zapadna Makedonija krije izuzetne lepote i s njima ćemo završiti
seriju makedonskih priča

. 
Pre 40 godina bila sam u ovom božanstvenom manastiru. S obzirom
na značajne demografske promene tog kraja, nisam se nadala da ću
ga ikad više posetiti, a itekako vredi. Prijatelj mi je ispunio staru želju.
Telepatski, nisam je čak ni izrekla... Hvala!

Stižemo u manastir Sv. Jovan Bigorski, "jedan od najznačajnijih verskih 
i kulturnih objekata u Makedoniji. Posvećen je svetom Jovanu Krstitelju
i potiče iz 11. veka. ( bigorski potiče od bigor= krečnjak). 

Nalazi se na severozapadu Republike Makedonije, pored magistralnog 
puta Debar - Gostivar, leži na padinama planine Bistre, na obali reke
Radike između sela Rostuše, Velebrdo, Bituše i Trebišta".

U samoj crkvi nije dozvoljeno slikanje. Ali spolja jeste.

Jedno od najvrednijih manastirskih umetničkih blaga je drveni ikonostas 
kojeg su radili domaći majstori seljaci iz okoline Debra, Petar Filipović 
Garka i njegova braća iz sela Osoje, od 1829-1835. godine. Umesto
potpisa urezali su sami sebe u drvetu, u jednom uglu ikone. Za ovaj 
ikonostas važi da je jedan od najlepših i najvrednijih kiparskih dela 
Vizantijske umetnosti u Makedoniji. Ikonostas u duborezu fascinira 
veštinom izrade. Kakvog sam ga upamtila pre 40 godina, takav je i
sada.

(slike unutrašnjosti crkve su s neta)

Obilazimo ovaj prelepi manastir i odlazimo sa žaljenjem. Na ovako
lepim mestima treba ostati duže...

Završnica priča je u Strugi ispod lepog mosta Naser Hant. 

Kakve boje Crnog Drima...

Serija makedonskih priča je završena...

Nastavljamo u ženski manastir „Rajčica“, posećen i lep, 
koji ranije nisam videla. U samoj crkvi slikanje nije dozvoljeno.

Levo ostaje Korab, desno Bistra. Pratimo reku Radiku koja se uliva 
u jezero. 

U nacinalnom parku Mavrovo zaustavljamo se da vidimo 
Jelenov skok (Elen skok), lepi beli most.

"Most Elenski ili Jelenov skok izgrađen je tokom 16 i 17 veka. 
na Garskoj reci, u neposrednoj blizini sela Mogriče u opštini 
Mavrovo. „Prema legendi, most su izgradili meštani, posle 
neuspelog skoka jelena koga su proganjali lovci. Progonjeni 
jelen je pokušao da preskoči reku na lokaciji gde se most nalazi,
ali mu je nodostajalo nekoliko centimetara pa je slomio noge. 
Inspirisani hrabrošću jelena da pokuša da preskoči provaliju 
meštani su podigli most koji simboliše jelenov skok." 

(Nastaviće se)

Vreme je za izlet u režiji mog prijatelja, oca moje snajke.
Povešće nas putevima kojima se sada retko ide, a ja sam
poslednji put bila pre više od 30 godina.

Prvo ćemo posetiti Debar.

Putujemo kroz Vraništa i Vevčane pored Crnog Drima do brane 
Špiljen (odakle se voda tunelom vodi do centrale). 

Veštačko lepo Debarsko jezero (od reke Crni Drim). 

Hidrocentrala i brana Špiljen. Prelazimo branu Špiljen i nastavljamo 
obilazak ovih lepih predela.

Vevčani kriju i jedan gastronomski biser, restoran "Kutmičevica".

"Pansion i restoran Kutmičevica pravo je mesto za uživanje 
u istorijskom i kulturnom nasleđu tradicionalnog makedonskog 
sela Vevčani, koje se nalazi u podnožju planine Jablanica."

Ručak u restoranu „Kutmičevica“ (pčelica), uz makedonske 
specijalitete (makedonsko predjelo, kobasica i seosko meso, 
torta), dobar bend i proslavu Slađaninog rođendana. 

(nastaviće se)

Kroz selo Vraništa nastavljamo u selo Vevčani, na padinama 
planine Jablanice. Nadmorska visina od 930 metara čini ovo selo
pravom klimatskom banjom.Selo je jedinstveno po slozi pa se 
nazivaju i "Republika Vevčani". Neki imaju i njen pasoš kao 
turistički raritet.

Obilazimo kuću korena velikog naučnika Mihajla Pupina
(po majci Olimpijadi).

Sledi nam šetnja po ovom živopisnom mestu 

Idemo na vevčanske izvore, bezbrojne izvore čiste planinske vode. 

Upamtimo: Mi pripadamo prirodi, a ne ona nama!

Lepota vevčanskih izvora na to će nas podsetiti!

(Nastaviće se)

Nastavljamo u Kališta - Kališki manastir, letnju rezidenciju poglavara 
Makedonske pravoslavne crkve. 

Kompleks od četiri crkve, od kojih su dve posvećene Presvetoj 
Bogorodici. Starija iz 14.veka je pećinska crkva sa bogatim freskopisom
i sa sačuvanim monaškim kelijama.

Novija je na temeljima crkve iz 18.veka, obnovljena 1977 godine, 
i u njoj se čuva čudotvorna ikona „Crna Bogorodica“. 

Sv. Ana i Ana

Na ovim stepenicama u jezeru krštene su neke drage osobe... 

Volim hotel "Biser" na samoj obali, mesto za savršen mirni odmor, 
sa jednim zidom koji je prirodna stena.

Ovde talasi maltene zapljuskuju hotel. Plaža je lepa i ko želi
mir i lepotu, dolazi ovde.

A ko želi gastronomiju, produži malo ka albanskoj granici, u
ribarsko selo Radožda, na pravu ohridsku pastrmsku (ona ima
roze meso,a ne belo, kao obična). Slika je drhtava od uzbuđenja
što vidimo takav gastronomski specijalitet.

(Nastaviće se)

Samo 14 km od Ohrida smestila se Struga. U njoj reka Crni Drim 

pozdravlja Ohridsko jezero, ističe iz njega i hita u Albaniju prema sastanku

s Belim Drimom.

Struga je gradić mostova. Na jednom do njih održavaju se
Struške večeri poezije.

Novi most je Naser Hant

Pijem kafu s Ljiljom na obali u kafiću „Galeb“. Bistrina vode je neopisiva.

Ima zanimljivih restorana u Strugi.

Emotivno sam vezana za hotel „Drim“, pa se tu uslikavam.

Ceo hotel je velika bašta.

(Nastaviće se)