Lastavica

Izlet u nepoznato nastavljamo kroz Šajkaš, Budisavu i stižemo
u Kać.

„U Eparhiji bačkoj, petnaestak kilometara istočno od Novog Sada,
na Sunčanom bregu u selu Kaću, krajem 2012. godine, podignut je
ženski manastir, posvećen prazniku Vaskrsenja Hristova."

"Već sâm naziv tog dęla Kaća, Sunčani breg, i nehotice ukazuje na
duhovnu dimenziju praznika kojem je manastir Vaskrsenja Hristova
posvećen: na Sunce pravde, na svetlost Vaskrsloga Gospoda Hrista,
večnog Pobednika nad svakom tamom, grehom i smrću.“

Služba se vrši u kapeli presvete Bogorodice, dok se ne završi gradnja crkve.

Konačno stižemo u restoran „Božur“ u Kaću.

Lep ambijent, posluženje odlično, raspevani tročlani bend i sve je tu da
se rođendan proslavi kako valja.

Na povratku smo imali i prirodni vatromet, munje svuda naokolo.
Ali važno je da smo svi zadovoljni izletom.

Ponovo putujemo u nepoznato. Znamo samo da ćemo istog
dana otići i vratiti se, a sve drugo je nepoznato. Znamo i da je
Ketin rođendan, pa ćemo i tu lepu zgodu adekvatno obeležiti.

Krenuli smo u Bačku.

Prelazimo Tisu.

Kafa se pije u Titelu.

Stižemo u Mošorin, "koji se nalazi na severnoj strani Titelskog
brega, na delu dugom četiri i širokom kilometar i po. Udaljen je
od Tise oko 5 kilometara, od čijih voda ga štiti odbrambeni nasip.
Mošorinci su vezani za breg i aluvijalnu ravan reke Tise. Titelski breg,
ili, kako ga meštani zovu, Mošorinski breg, postao je površina na
kojoj se seje i žanje žito. Isušivanjem aluvijalne ravni i regulacijom
rečnog toka stvorena je još jedna kultivisana površina za uzgajanje
industrijskog bilja i povrća." Ime je Mošorin dobio po Moši koji je 1614.
godine iskopao prvi bunar i tako selo snabdeo vodom.

 

Penjemo se brojnim stepenicama na breg. "Na Bregu, iznad sela,
nalazi se Kapela prenosa moštiju Sv. Nikole. Sagrađena je u
srpsko-vizantijskom stilu, sa dva kubeta, po nacrtu arhitekte
Đorđa Tabakovića. Ktitor je bio mošorinski paroh protojerej Svetozar Vlaškalić.

Ikone na platnu 1936. naslikao je Uroš Predić. Kapelu je živopisao po
ugledu na srednjovekovne manastire, uljanom bojom slikar Marko Milinov."

U blizini crkve je spomen obeležje "Mošorin pamti", bunar u koji su
mađarski nacisti u toku zloglasne racije 1942.godine bacili preko
stotinu Mošorinaca.

Ulazimo u lepu zelenu vilu koju je je sagradio Prota Svetozar
Vlaškalić u samom centru Mošorina 1926-28. godine u duhu
romantičarskog istorizma. U njoj je danas smeštena ambulanta,
a na spratu je sada kulturno-prosvetni centar „Vožd“ koji neguje
tradiciju Šajkaškog bataljona i sećanje na njegovog vožda Đorđa
Stratimirovića.

„Šajkaški bataljon je bio deo habzburške Vojne granice. Formiran
je 1763, a ukinut 1873. godine. Nalazio se na prostoru jugoistočne
Bačke, koja je danas poznata kao Šajkaška. Šajkaški bataljon je
bio značajna snaga rečne flote Habzburške monarhije. Ime mu
je nastalo od reči „šajka“ kako su zvali čamac, a vojnici na šajkama
zvali su se Šajkaši, dok su sva naselja koja su pripadala ovoj
vojnoupravnoj organizaciji bila smeštena uglavnom u trouglu između
Dunava, Tise i Rimskih šančeva. Šajkaši su bili specifičan rod
habzburške vojske, koji se kretao u uskim, dugačkim brodovima,
poznatim kao šajke. Šajkaši su postojali mnogo pre formiranja
Šajkaškog bataljona. Ove vojne jedinice su operisale na Dunavu,
Tisi, Savi i Morišu.“ 

Od njihove kape nastala je poznata srpska šajkača.

"Mošorinska pravoslavna crkva posvećena je prazniku Svete Trojice
(Duhovi) koji su i seoska slava. Hram je podignut 1798. godine.“

(nastaviće se)

Vedro jutro je idealno za odlazak na vidikovac Molitva 
terenskim vozilima. 

Evo, vidi se kuća domaćina Bajre Muhovića.

Bajro sa svojom ženom Nafijom goste dočekuju sa onim što 
imaju i niko ko je prošao pored njegove kuće nije ostao gladan 
ili žedan.

Mesto u koje preko leta dođe stotinjak ljudi, zimi potpuno 
zamre. Bajro i Nafija jedini su stanovnici ovog dela Peštera. 
Samo pravi ljubitelji prirode i oni koji imaju avanturistički duh
usuđuju se da dođu u ovaj kraj, jer temperatura pada i do -38 
stepeni Celzijusa. 

Za vreme zime jedino društvo su im beloglavi supovi i malo
stoke. Beloglavi supovi su Bajru prve i jedine komšije. Evo
jednog u letu iznad Bajrovog imanja.

Vidikovac pripada Bajri, ali on ne naplaćuje ulaz.

Sad treba sići do vidikovca. Nije baš lako. Kamenje se odronjava
pod nogama, a nikakve ograde prema jezeru nema.

Molitva je vidikovac s najlepšim pogledom na meandre Uvca,
pogled od kojeg staje dah. Ovde se rastvaraju usne Jadovnika 
i Javora i otkrivaju čaroliju Uvca.

Dosad su se samo dve izletnice usudile da se spuste opasnom
padinom do stene odakle se dobija savršena fotka, u srcu
meandra. Onome ko se oklizne, sledi kotrljanje po stenama 
do jezera. Ovog puta nas pet se spustilo, uz pomoć sigurne
ruke Adnana Aci Sinanovića.

Adnan se spustio niz drugu padinu i slikao moju Titanik 
fotku. Za to se treba popeti na ogradu vidikovca bez držanja
rukama. Malo vrtoglavice i ne bi bilo nimalo smešno. 
No istorijske fotke su ipak napravljene!

Sada je vreme za povratak, a nama se ne ide. Osećam potrebu da kleknem i poklonim se pred lepotom!

Vraćamo se kod Bajre

Još da se pozdravim s Nafijom, kupim sir i med, pa idemo. Čeka nas jezero.

(nastaviće se)

Fotosafari po Pešteru ima pauzu na ručku u prelepom domaćinskom
restoranu Raduške staze. 

Vodi ga izletnik Salko Kahrović-Ljaka.

Nekoliko paviljona smešteno je u prirodi, pa društva imaju 
punu privatnost pri ručku.

Tu postoji i Ketin vidikovac "Izletnik".

Mnogo lepih detalja doprinosi kompletnom sjajnom utisku.

Složno društvo prionulo je na "težak hedonistički posao" 

Domaćin je došao da se pozdravi sa prijateljicom

Nedostajalo je samo ptičje mleko. Možda je i njega bilo, 
samo nismo primetili od raznih đakonija :)

Pogače su vrele. Kako se dobro slažu s kajmakom!

A tek ova ikebana!

I odlična urmašica

Nije lako, ali treba krenuti dalje...

(nastaviće se)

Zaljubljenik sam u Pešter i od 2012. godine idem svake godine. 
I uvek je drugačije. 

Napuštamo Ivanjicu i nastavljamo put preko Javora.

Sjenica je grad u kome su srednjovekovni karavani na putu iz Dubrovnika 
u Carigrad odmarali konje i hranili ih senom, pa je tako dobila ime.

Po dolasku u Sjenicu kraći predah uz sjeničko posluženje.

Pešterska visoravan se nalazi iza sedam planina (Golija, Javor, 
Zlatar, Jadovnik, Ozren, Giljeva i Žilindar). Ovo je najveća visoravan 
na Balkanu.

Sa površinom od 63 kvadratna km, ona predstavlja 
jedinstvenu očaravajuću, ni sa čim uporedivu prirodnu oazu u 
srcu Evrope.

Zbog visokih snegova i niskih temperatura Pešter je poznat i kao 
srpski Sibir, a zbog nadmorske visine i velikog broja kulturnih i 
istorijskih spomenika, u nekim studijama su ga prozvali srpskim 
Tibetom.

Sledi foto safari po Pešteru terenskim vozilima. 

Naš prijatelj Adnan Aci Sinanović, koji vodi turističku organizaciju 
Sjenice, priča nam da je 3180 hektara Peštera 30.12.2015. 
proglašeno za specijalni rezervat prirode, Peštersko polje. 
Ovde je registrovano 116 vrsta ptica a rasprostranjeno 1500 
različitih biljaka.

Nastavljamo foto safari koji se prekida samo sjajnim ručkom,
što traži novu priču.

Smeštaj u hotelu „Borovi“ i noćenje.

(nastaviće se)

Vreme je za najlepši izlet Izletnika. Zahvaljujući odličnoj organizaciji
i sjajnom gostoprimstvu naših prijatelja u Sjenici, na Molitvi i na Uvcu,
ovaj izlet ostaje najomiljeniji u Izletniku. Nekoliko izletnika se na 
listu putnika već u martu upisuje osam godina zaredom. Među njima i ja.

Putujemo Ibarskom magistralom i tek otvorenom deonicom 
autoputa Miloš Veliki.

Putem se služi kafa licemerka ( s rumom i šlagom) 
i originalni sendviči, ali i sami izletnici se uzajamno 
nutkaju ponetim specijalitetima domaće kuhinje.

Pauza je predviđena u Ivanjici uz dobru kafu.

Upravo se održava Ivanjička „Nušićijada“ koju tradicionalno 
predvodi glumac Milan Milosavljević u ulozi Branislava Nušića.
Sada on na kafu vodi dve dame.

(nastaviće se)

Naš poslednji zlatiborski dan sviće.

Mestimično su livade s još visokom travom, u kojoj ne znate 
gde gazite.

Drugde su kosili livade, pa tu više ne upadamo u trave 
do pojasa.

I zrikavcu se vidi dom

Vraćamo se na ručak

Hoćemo li još jedan krug po livadama?

Mali pas čeka nas kod Zelenkade. Pita jesmo li mu
nešto donele. Jesmo, fine zalogaje od našeg ručka.

Završavamo medicinske kontrole.

Vreme je za povratak. Evo tvrđave iznad Užica.

Avala kaže da smo skoro stigli... AnaM nam maše.
Zlatiborske priče su završene.

Čudno neko svitanje. 

Bar je doručak savršen. Gogoo, ima i za tebe!

Čekamo da nas neko pomazi. A možda i pojaše.

Ne mora se samo pešačiti do spomenika na Zlatiboru

Može se i jahati.

Devojčice se utrkuju. Za koju navijate?

Neki se polako spuštaju.

Na vrhu, celi svet je moj

...i njen.

Slažete li se da su vidici prekrasni?

Ipak ćemo sići i pozdraviti se sa zlatnim livadama.

Pojačajte i slušajte pesmu zrikavaca na zlatnim livadama!

U međuvremenu su kosili livade.

Ovaj konj je slobodan.

Čeka nas mali pas, tipičan za Zlatibor. A mi nosimo dobar
zalogaj za njega.

Ljiljo, pusti ga da jede na miru!

A vidi ti ove oblake!

Nas čeka kafica u Zelenkadi, uz obavezno slatko.
Vidi se odsjaj munje. Odjednom se smračilo, pljušti kao ludo, 
ovde ćemo ostati malo duže dok se ne smiri.

Imam razloga da častim...

A onda nas čeka pozdravna večera.

(još jedan nastavak)

Svanjava oblačno.

Nakon doručka, lepa je i šetnja preko brda na kom se nalazi 
hotel Čigota.

Prolazi se pored vila i odmarališta

Tu je i sportski centar

Utakmice i po kiši...

Samo da se ne izgubite...

Šetamo kroz apartmansko naselje "Kraljevi konaci", koje je
baš lepo uređeno.

Čuda pravimo danas, za nemoguće dođite sutra!

Prošetajmo pored jezera, tog lepog ogledala.

I dođe vreme za ručak...

Ups, kiša. Sledi mali odmor sa čitanjem...

Kad prestane, na kaficu u Adagio

Pa dobra večerica

(nastaviće se)

Obećala sam Šušunjari i Annabony nastavak priče o Sirogojnu.
Kako su u Sirogojnu dobro urađene ograde od pletera!

Koliko tu lepih starih kuća ima!

Obavezna je kafa u „Krčmi“, posebno servirana, odična.

Ima i galerija, da je posetimo?

Po ovim proizvodima vrednih pletilja Sirogojno je svetski 
poznato, po divnim vunenim garderobnim i predmetima 
svakodnevne upotrebe.

U crkvi Sv. Petra i Pavla pogledajmo lep ikonostas i zapalimo 
sveće za zdravlje dragih osoba.

Po povratku fini ručak u Čigoti

Treba i poneka kontrola

Večera je sjajna, kao i obično.

Baš lepo jutro.

Došao je red i na Sirogojno.

Stigli smo u Sirogojno i ulazimo u muzej na otvorenom,
Staro selo.

"Staro selo" je muzej na otvorenom u kojem se prikazuje arhitektura, 
unutrašnje uređenje zgrada, način privređivanja i organizacija 
porodičnog života ljudi brdsko - planinskih predela dinarske regije.
Prostire se na površini od 5 hektara i ima oko 50 objekata koji 
su dislocirani i preneti iz okolnih zlatiborskih sela.“

Dinarska brvnara se gradi na nagnutom zemljištu. Osnova je 
pravougaonog oblika, a zidovi od horizontalno naslaganih 
brvana.Temelji se oslanjaju na kameni podzid.

U dvema glavnim kućama dočekuju nas lokalne domaćice koje 
nam pričaju o starom načinu života i upotrebi pojedinih izloženih
predmeta.

Kuća ima dva ulaza, na istočni se ulazilo za sve dobro, a na 
zapadni izlazilo za sve loše ili bežalo. 

Ima nekoliko vajata, u kojima su živeli mladi bračni parovi, 
a nazivali su ih i „fabrika za bebe“. Šta su drugo mogli 
mladi parovi da tu rade?

Ima i kačarska radionica i vinarija i grnčarija...

I slavska sofra!

Neke kuće su nestvarno lepe i za današnje pojmove

Mali salaš

Domaćice su rekle da se nekad bolje živelo, da se manje žurilo,
a poslovi podeljeni na mnogo članova domaćinstva lakše su se završavali.

(nastaviće se)

Novi dan na Zlatiboru sviće u najlepšim bojama

Doručak pa izlazimo

...pored Dino parka...

Odatle na zlatne livade

Obavezna kafica u "Adagio".

Prošetajmo uz jezero

Zašto ljudi svuda seju bicikle?

Već je vreme za ručak?

Popodne opet šetamo prema Torniku, pa kroz naselje Kamalj 

pa u kafani Kraljev trg pijemo sok od nara i kapućino.

Na Kraljevom trgu igraju se košarkaške utakmice.

Leti, leti, loptice! Koš je tvoj!

Pa još jedna!

Još povratak, večera pa na spavanje.

(nastaviće se)

Sviće. Biće lep dan.

Doručak pa polazak.

Putujemo u selo Gostilje, na 25 km od centra Zlatibora, u parku 
prirode Zlatibor. Po legendi, ime mu je dao još car Dušan po 
iskazanoj gostoljubivosti.

Na naš dolazak konjić je samo odmahnuo repom...

Gostiljski vodopad je jedna od najatraktivnijih hidroloških vrednosti 
Zlatibora. Na reci Vrelo, ispred ušća u reku Katušnicu, voda se
obrušava sa 20 m visoke krečnjačke litice, formirajući tako jedinstven 
vodopad. Kažu da je vodopad posebno lep zimi, kad se ceo zaledi.

Pogledajte tu raskošnu poeziju vode!

Nizvodno od vodopada potok gradi veći broj slapova sve do ušća u reku Katušnicu.

Vrlo je naporno sići, a još napornije popeti se, nekako izdržavamo, 
Miljan pazi nas dve.

Uh, kako dobro dođe kafica!

Dobro će nam doći večera po povratku, u našoj Čigoti

(nastaviće se)

Spremile smo se za kraću šetnja do Zelenkade na kafu, 
pošto je oblačno.

Sprema se nevreme, no mi mislimo da ipak neće

Misliti i ne znati, dođe na isto

Ne teši što ni leptir ne mari za nevreme.

Prevarile smo se. Oblaci nadiru besomučno. Počinje grmljavina.

Najviša smo tačka u okolini pa nam nije baš prijatno. 
Ne bismo bile srećne da su se gromovi "pozabavili" nama.

Krećemo ekspresnim tempom kroz visoke trave, praćene
grmljavinom, preko livada pa desno kroz jaruge

Stižemo u Zelenkadu pred samu kišu i zaključujemo da ubuduće
više verujemo oblačnom nebu nego svojoj proceni.

(nastaviće se)