Lastavica

Poznaješ li je?

Priče — Autor lastavica @ 04:42



Nefrolog u toku svog rada stalno sarađuje s hirurzima, jer bez
njih ne bi mogao početi dijalizu, ni peritonealnu (preko trbušne
maramice) ni hemodijalizu (preko aparata). Uvek sam se s
njima lako sporazumevala. I desi se moje dežurstvo, dovoze
mi Radenku, mladu ženu od 28 godina sa zapuštenom uremijom
(otkazivanjem bubrega), jedva živu. Kalijum joj je bio 9,2 mmol/l,
a gornja granica je 5,3. S tim se kalijumom umire, srce samo
prestane da radi. Odmah zovem dežurnog hirurga, tu je Zoki,
nešto stariji od mene. Zna da plasira cevčicu za peritonealnu
dijalizu, ali još ne zna koliko ta metoda vredi.
"Zoki, imam mladu ženu od 28 godina i kalijumom 9,2. Uzmi
sestru i hirurški komplet za peritonealnu dijalizu, mi otvaramo
operacionu salu i spuštamo bolesnicu, čekaće te sve spremno".
"Doći ću kad završim ovog dedu s ileusom."
"Zoki, dok ti njega završiš, ne moraš dolaziti, ona će biti mrtva.
Odmah!" i spuštam slušalicu. Radenku uvozimo u našu salu, sve
sredimo, kad utrčava Zoki sa sestrom: "Evo, odložio sam dedu!"
Kad je video Radenku, nije verovao da ona može da preživi.
Ipak je propisno plasirao cevčicu i mi smo odmah počeli
peritonealnu dijalizu. Već nakon dve tri promene kalijum se spušta
ispod granice koja ugrožava život. Ujutro sam smeni predala
Radenku u dosta solidnom stanju.
Sticajem okolnosti, vodila sam Radenku kad smo je otpuštali,
u odličnom stanju i sa spremnom AV fistulom, za dijalizu u Ćupriji.
Živeće tako sledećih 30 godina i izvesti svoju malu decu na put.
"Radenka, sačekaj da te neko vidi, pa ideš", rekla sam joj.
Pozvala sam Zokija:"Ako nemaš nešto važno, dođi na kafu i bombone!"
Došao je i pijuckao kafu kad sam poslala po Radenku. Na vratima se
pojavila lepa mlada žena, već civilno obučena.
"Zoki, poznaješ li je?" pitala sam hirurga.
"Prvi put je vidim u životu!"
Okrenula sam se Radenki:"Radenka, on ti je spasio život. Da ti nije
na vreme stavio cevčicu, ja ne bih mogla ništa!"
Radenka je prišla Zokiju i sa suzama u očima poljubila mu ruku.
Kad je izišla, Zokiju su oči zasuzile.
"Zoki, to je ona mlada žena sa kalijumom 9,2. Ide kući svojoj deci,
a za to može zahvaliti samo tvojoj brzini!"
Nikad se u toku naših radnih vekova nije desilo da iko pozove
u hitnu konsultaciju Zokija, a da on ne doleti...
Ta se lekcija jednom uči.


 


San

Priče — Autor lastavica @ 08:02




Opet je sanjala Njega. Nekog koga je volela, mnogo, strasno,
do srži. Nekog ko odavno nije na ovoj strani života. I uvek ga
je sanjala lepo, u različitim životnim situacijama, jasnog lika,
iz dana pre bolesti. Možda bi neki tumač snova rekao da je On
zove tamo, odakle nema povratka. Volela je i druge, zašto njih
ne sanja? Čak ni svežije uspomene. Nisu se ušunjali u podsvest?
Nisu bili tako važni? Nije to umela protumačiti. Retko bi u san
ušlo neko novo lice, kao predviđanje susreta koji bi se mogao
desiti. A takav san se ne bi ponovio. I posle bi opet sanjala Njega.


(Bluz 2017.)

 



Zaliha nežnosti

Priče — Autor lastavica @ 06:53


Poezijom protiv korone


 


Šah i korona

Priče — Autor lastavica @ 05:49



Po legendi, čovek koji je smislio igru “šah” pokazao je svom kralju novu igru.
Kralj je bio oduševljen.
- Ovo je sjajno, šta želiš da ti dam kao nagradu što si napravio
ovako dobru igru?, pitao je kralj
- Ja bih želeo žita, reče izumitelj
- Naravno! Koliko žita?


- Hteo bih na ovo prvo polje šahovske table da stavimo jedno zrno
žita. Zatim na drugo polje dva, pa na sledeće 4, pa 8 pa 16, pa 32
zrna žita… svaki put duplo više, i tako do onog poslednjeg polja
na tabli

- Pa to je baš malo žita! To nije nikakva nagrada za tebe! Jesi li
siguran da to želiš?, pitao je kralj
Izumitelj je insistirao da to bude njegova nagrada. Kralj je pomislio
“kakva budala, prodao mi ovako dobru igru za malo žita”, i dao svojim
matematičarima da izračunaju koliko je to žita i da isplate čoveka.
Međutim, kada su matematičari izračunali, došli su do podatka da
je to 18,446,744,073,709,551,616 zrna žita, odnosno da bi trebalo
da se poseju 4 planete Zemlje celom površinom da bi se toliko žita
napravilo. Prema toj legendi, kralj je bio oduševljen mudrošću ovog
izumitelja i pozvao ga je da mu bude savetnik.

Ista stvar se dešava sa virusom. U ovom trenutku, mi vidimo veoma
malo zrna žita na tabli (broj obolelih) i lako možemo da se prevarimo
kako to nije ništa strašno. Ali ako svaki oboleli u proseku zarazi
još dvoje (sasvim realno kada ne bismo ništa preduzeli), onda bi
matematika bila ista kao na ovoj tabli.
Zato je bitno da budemo u kućama i da nemamo kontakt sa ljudima,
jer matematika je jasna - broj obolelih može da opada tek kada jedna
obolela osoba u proseku zarazi manje od jedne nove osobe
(naprimer, 0.8). Sve preko 1, vodi u matematiku šahovske table sa
ogromnim ciframa.


 


Debela i lepa

Priče — Autor lastavica @ 06:45


Bila su to neka druga vremena, kad je harala tuberkuloza i kad se
dobra linija najpre povezivala s ovom bolešću. Moj svekar je kao
mršavi momak s Banije ugledao moju svekrvu i na prvi pogled se
zaljubio u jedru debeljucu. Ta ne može imati tuberkulozu!
I samo je ponavljao:„Molite Boga, gospođice, da mama odobri!“
Pitala se njena majka, koja je dala blagoslov i tako su se uzeli.
I kad god mi neko kaže: „Budi mi zdrava i debela!“, setim se
njih dvoje.


(slika s neta)

Žurba

Priče — Autor lastavica @ 05:25



Stojim pred neki dan u redu u samoposluzi. Nije veliki red,
ispred mene dvoje. Iza mene robusni čovek pedesetih godina,
a onda ona. Senka nekadašnjeg sjaja. Vrhunski pedijatar koja
je lečila generacije dece u domu zdravlja, sada stara, sa štapom,
bez frizure, u plastičnim papučama, ruinirana, nakon niza
operacija, sama... u korpi ima najnužnije. Dajem joj znak da pređe
ispred mene. Ona se snebiva.
Bandoglavko iza mene nabusito kaže:„Može ako ćete Vi na
njeno mesto!“
Pomislila sam, možda je i tvoje dete lečila, a ti si tražio da ga
gleda preko reda! Umesto reakcije, nasmejem se i pomerim na
mesto stare doktorke, a njoj kažem dovoljno glasno da i ova
budala shvati koga puštam: „Izvolite, koleginice“.
Kad se dogegala napred sa štapom, nije se izvinio. Gde je
žurio toliko? Samo on zna koja je žurba važnija od ljudskosti.



(fotka s neta)

Perunike bole, zar ne?

Priče — Autor lastavica @ 05:09

Davno prošlo vreme, živeli smo u Metkoviću pre selidbe
u Makarsku. Bila sam član dečje ekipe koja se pela svuda
i znala svaki kutak Metkovića. Pored Neretve, u centru grada
nalazio se lepo uređeni park. U njemu su jednog proleća
cvetale perunike. Deca ko deca, ubrala su poneku. Naišao je
čuvar i pojurio nas. Većina dece je izjurila uz stepenice parka.
A ja, pametnica, našla da se verem uz ogradu. To je znatno
sporije od stepenica, ustanovila sam kad sam dobila batine
od čuvara, jer je jedino mene uhvatio.
Godinama posle toga i sam pogled na perunike me je boleo.
Prošlo je jako mnogo godina dok nisam oprostila cvetu koji
nije bio kriv.


 


Kišobrani

Priče — Autor lastavica @ 14:09


 

 

U foto grupi koju vodim - svakog dana biram naslovnicu i pravim 
poveći broj kolaža, zavisno od toga koliko je zadana tema 
zainteresovala članove i koliko su fotografija objavili. Na temu „Psi“ 
stiglo je najviše fotki. A na temu „Kišobrani“ osrednji broj, ali sve
fotke odlične. Sad je najvažnije izabrati naslovnicu. Dva su 
kriterijuma: fotografija mora zablistati i autor ne sme da ima 
naslovnicu poslednjih 45 dana (na toliko okrećem krug). 
Izaberem jednu sa dva kišobrana, jednostavan narandžasti i crni 
na kojem piše Logitech. Autorka se zahvali i doda da je jedan 
od njih poklon od sina. Tek onda se vratim na kratku prepisku s 
njom od pre par meseci, gde je napisala da joj je sin bio predstavnik 
Logitech-a i umro naglo od infarkta... Smrzla sam se.
I kako verovati da postoji slučaj? Nema ga.


 


Unutar zidova

Putopisi, Gastronomija, Pesme, Priče, Vesti, Muzika — Autor lastavica @ 05:48



Izlet je uglavnom u nepoznato, vodi Keti, vozi Vlada, ekipa je složna 
i pozitivna. Levo skrećemo u prelepu obast Dragačevo, koja se nalazi 
u nekoliko opština. 


Desno nam ostaje Čačak

Jeličkim putem (u lošem stanju) uspinjemo se na planinu 
Jelicu. Veoma smo lepo primljeni u prelepom ženskom 
manastiru Sv. Nikole.

Mnogi nikad nisu bili u manastiru. Provirimo.




Kako je lep ikonostas!

Divan je pogled na čačansku kotlinu.


...i obronke planine Jelice

(nastaviće se)


Ruža teška 1250 grama

Priče — Autor lastavica @ 04:18



Ona je imala 6 izgubljenih trudnoća, svaka veća, zadnja od pet 
meseci. Koliko joj je bilo teško da se toliko puta raduje i razočarava, 
suvišno je reći. Malo ko ostaje normalan. Ona je ostala borac.
Rešila je, biće majka, pa neka se i planeta zaustavi ako baš mora! 
Nosila je svog mališana sa mnogo ljubavi i još više strepnje. Porođaj
je krenuo pre vremena, sa 6,5 meseci, bebac malečki, pa još muško! 
Kad je devojčica u pitanju, lakše je, veća je šansa da pregura. On se 
pojavio uz sasvim solidnu dreku, čime je najavio svoju premijeru na 
ovom svetu. Tu smo bile samo babica i ja, ona iskusna, ja početnik, 
i samo nas dve smo čule gromoglasan plač malog princa.
Kasnije je sve išlo po statistikama: dečak, 1250 g, prerano rođen, 
male šanse... rečeno i mami tako, da ne gaji nade. Mama plače kao 
kišna godina, suza suzu sustiže, a meni teško da je gledam. Znam 
šta joj je rečeno, ono što važi za 99 % muških beba u prevremenom 
porođaju. Ali ja sam ga ČULA! I videla njegovu živahnost. Jesam
početnik, nemam iskustva, ne mogu procenjivati kao kolege koje 
videše tolike porođaje, ali ipak uzeh ženicu za ruku i rekoh joj: 
„On će živeti. Ja ću mu doći na prvi rođendan, a on čik neka se usudi
da me ne dočeka!” 
Suze presahnuše: „Mislite?”. 
„Mislim, sigurna sam. Pozovite me na prvi rođendan!” 
Bebac je prošao Golgotu, stacionar za nedonoščad, sepsu, 20 
dijagnoza od kojih svaka nosi glavicu... i preživeo, bez značajnijih 
posledica. I posle godinu dana duž mog odeljenja ide dečačić 
sa velikom belom ružom. Vrte se svi, pitaju se šta će mališan tu.
Videh mamu iza njega i shvatih. Došao da me pozove na rođendan! 
„Doktorka, ko je to? “ pitaju me moje sestre.
„Ruža teška 1250 grama!”odgovorih.
Nedavno mi došla nezakazana dama. Ima sina advokata, pred 
ženidbu. Insistira da je baš ja primim, a gužva neviđena. 
„Vi niste moj pacijent”, rekoh. 
„Nisam, ali sam mama Vaše ruže”. Ostadoh duže da je primim...



(iz moje knjige "Valcer" objavljene 2009)

Mala plava haljina

Priče — Autor lastavica @ 04:58



Bratanica je bila prvo unuče moje majke i prvo „tetkino mezimče“,
pa sam joj rado darivala ljubičastu garderobu, koju je nosila kao 
mala manekenka. Verovatno zato posebno voli ljubičasto. Jednom 
je brat uslikao u maloj plavoj haljini, kao lutku u slikarskom maniru. 
Fotografija za pet. I kažu mi moji: „Evo D. u tvojoj haljini!“ Ja se 
zbunila, kad sam ja njoj kupila plavu haljinu? Uvek donosim ljubičasto. 
Ma, svakako sam zaboravila. I nisam pitala. Svaki put kad bismo 
zajedno gledali tu fotografiju uramljenu na zidu, dobila bih isti 
komentar, D. u mojoj haljinici. 
Prođoše godine i mama moje D. mi reče da zatvorim oči, ima
iznenađenje za mene. Kad sam otvorila, ona drži veliki plavi ram 
u kojem je mala plava haljina, ona ista, a iznad nje piše godina, 
dve godine nakon mog rođenja!
„Seko, vraćam ti tvoju haljinu!“ reče snajka.
I tek sam tada shvatila, moja haljina nije bila moj dar nego haljinica 
koju sam nosila u istom uzrastu kao moja bratanica, a moja je 
majka sačuvala i dala joj! Razjasnila se misterija moje haljine.


 


Morska igra

Priče — Autor lastavica @ 06:55



Svaki kamen znam.
Kako ga more valja, oblikuje, uglačava i od hrapave stene 
pravi glatke oblutke.
Po njima hodaju nežna dečja stopala.
Momci ulaze u more do gležanja i bacaju oblutke, praveći žabice.
Svaki kamenčić znam.
I one ružičaste i one sive, prošarane kao mermer, što u plićaku 
tvore najlepše slike za maštovitog posmatrača. Zamišljam majku 
s detetom, ženu u ljubavnom prepletu...
Svaku igru sunca kroz bistru vodu znam, kako zraci crtaju zlatnu 
mrežu po dnu. Nacrtaju i na mom telu dok plivam, u rano jutro, 
pod krilom galeba i u senci borova. 
Sve to znam i zato čeznem...


(iz moje knjige "Bluz", objavljene 2017.godine)

Najbolja profesorka

Priče — Autor lastavica @ 05:50



"U neko naše vreme škole su bile bolje. Ne zato što je to vreme prošlo 
pa izgleda lepše, nego zato što su zaista bile bolje, nastavnici su bili 
dovoljno plaćeni da bi mogli dobro da žive i posvećivali su se svom 
radu. Pamtim mnogo odličnih profesora, malo loših, ali nastavnica 
Mira se izdvaja i svetli među svima njima sa krunom idealne. 
Ne zaboravljamo profesore koji su nas naučili onom što su predavali, 
obično stroge i zahtevne. Bila je profesor geografije u makarskoj 
gimnaziji, lepa, markantnih očiju, elegantna. Njena predavanja su
uvek bila sadržajna i zanimljiva, prenesena elokventno i šarmantno. 
Prvo bi umela da izdvoji najvažnije i to nam prenese, ali posle nije
dozvoljavala da to i ne naučimo. Ako bi učenik stao pred veliku 
kartu Jugoslavije i ona mu zadala neki mali grad u Sloveniji, a on 
krenuo u pravcu Bosne, padala je jedinica. Osnovnu orijentaciju 
je svako morao da ima. 
Bila je i direktor gimnazije duže vreme. Koji god bi problem iskrsao, 
umela je mudro da ga reši. Njoj smo se obraćali kao savetnici kad bi 
nešto prevazilazilo naše mogućnosti. Kao predstavnica omladine u 
gimnaziji, često sam joj se obraćala. Ali i po privatnim pitanjima. Kad
je zaljubljeni drug, očajan što ga ne želi učenica iz razreda, najavio 
da će sebi prekratiti život, pozvala je na razgovor i nju i njega … 
Kad smo putovali na omladinske sastanke, ona je išla kao direktor
i savetovala nas o stvarima koje nismo poneli od kuće, pa smo 
tako saznali kako da se ponašamo u hotelu, a kako u restoranu. 
Dama u punom smislu te reči, ona je sve znala.
Prošle su mnoge godine. Svakih deset godina slavimo godišnjice 
mature, dođe ko može, ona je uvek tu. Svi joj iskažu svoje poštovanje 
koje nije izbledelo od velike upotrebe ni od godina.
Pričala sam svojoj deci o idealnoj profesorki i kad smo otišli na
letovanje kod familije, pitali su kad ću je videti. Sreli smo je na plaži,
izvela je unuka. Moji sinovi su bili oduševljeni što su je upoznali. 
A onda su uradili nešto što im nikad neću zaboraviti: puna dva sata
su nas pustili da pričamo ne prekidajući nas ničim, sami su se 
snalazili oko svega što im je bilo potrebno. I kasnije, kad smo 
dolazili godišnje, pitali su da li sam nju videla…
Ovog leta poklonila sam joj svoje knjige, sa posvetama najboljoj. 
Zaiskrila je suzica u njenom oku."


In memoriam Miri Barić
Iz moje knjige "Tango", objavljene 2013. godine, koja se nalazi 
u fondu Makarske knjižnice.

Čamac na Tisi

Priče — Autor lastavica @ 05:08


 



Izuzetno uspelo veče, maestro Rackov vodi, kao dirigent, pijanista, 
moderator. Pevaju tri mlade operske primadone. Pleše se, peva se. 
I na kraju večeri ostanu dva stola, svi su se drugi povukli. Najveselije 
društvo za kraj večeri. Maestro pita prisutne šta žele da čuju? Sve 
muzičke želje ispunjavaju. 
Rekoh: „Čamac na Tisi“. 
Moja prijateljica šapnu maestru: „Ovo je njena pesma uz koju uvek pleše!“ 
Sve tri primadone su zapevale, a maestro se naklonio i zaplesao sa
mnom taj fokstrot, dirigujući primadonama i orkestru. 
Nezaboravno!

(iz moje knjige "Bluz" objavljene 2017.)


 

 


Seta

Priče — Autor lastavica @ 06:59



Njena lektorka je čitala poslednje priče i pesme i pitala odakle tolika
seta u njima. Nije znala odgovor. A sve češće je osećala neku tugu
kad bi se deca razišla svojim poslovima, a njoj se samoj nije išlo 
nigde. Prijateljice su imale svaka svoju zanimaciju. Nikog nije volela. 
Skoro je zaboravila kako to izgleda. Uvek je više volela da voli nego
što je određenog muškarca volela. Volela je ljubav. Nekako je uvek 
u sebi imala previše ljubavi, presipala se i kad bi je svu dala.
Ostajalo je još mnogo neutrošene.
Danas je pozvala svoju prijateljicu s kojom se duže vreme nije čula.
Dobila je njenog slepog supruga naviklog da po tonu glasa proceni 
mnogo. 
„A što si tako setna?“
„Čini ti se.“
„Ipak mislim da si setna“.
I tada se zamislila nad prazninom koju je osećala negde u duši. Nad 
svim promašajima u pokušaju da srce pokloni pravom, a svaki put 
je izbor bio sve lošiji. Ako je to bio izbor. Ako uopšte imamo mogućnost 
izbora... Umaralo ju je da počinje ispočetka, pa opet boluje. Toliko je 
puta morala odbolovati razočarenje da više nije imala snage za 
nove početke. Setila se Markesove misli da ne prestajemo voleti 
kad ostarimo, nego smo ostarili kad prestanemo voleti. Dakle, ostarila je.


(Iz moje knjige "Bluz" objavljene 2017. Slika je s neta)

 



1 2 3  Sledeći»

Powered by blog.rs