Lastavica

Unutar zidova

Putopisi, Gastronomija, Pesme, Priče, Vesti, Muzika — Autor lastavica @ 05:48



Izlet je uglavnom u nepoznato, vodi Keti, vozi Vlada, ekipa je složna 
i pozitivna. Levo skrećemo u prelepu obast Dragačevo, koja se nalazi 
u nekoliko opština. 


Desno nam ostaje Čačak

Jeličkim putem (u lošem stanju) uspinjemo se na planinu 
Jelicu. Veoma smo lepo primljeni u prelepom ženskom 
manastiru Sv. Nikole.

Mnogi nikad nisu bili u manastiru. Provirimo.




Kako je lep ikonostas!

Divan je pogled na čačansku kotlinu.


...i obronke planine Jelice

(nastaviće se)


Ruža teška 1250 grama

Priče — Autor lastavica @ 04:18



Ona je imala 6 izgubljenih trudnoća, svaka veća, zadnja od pet 
meseci. Koliko joj je bilo teško da se toliko puta raduje i razočarava, 
suvišno je reći. Malo ko ostaje normalan. Ona je ostala borac.
Rešila je, biće majka, pa neka se i planeta zaustavi ako baš mora! 
Nosila je svog mališana sa mnogo ljubavi i još više strepnje. Porođaj
je krenuo pre vremena, sa 6,5 meseci, bebac malečki, pa još muško! 
Kad je devojčica u pitanju, lakše je, veća je šansa da pregura. On se 
pojavio uz sasvim solidnu dreku, čime je najavio svoju premijeru na 
ovom svetu. Tu smo bile samo babica i ja, ona iskusna, ja početnik, 
i samo nas dve smo čule gromoglasan plač malog princa.
Kasnije je sve išlo po statistikama: dečak, 1250 g, prerano rođen, 
male šanse... rečeno i mami tako, da ne gaji nade. Mama plače kao 
kišna godina, suza suzu sustiže, a meni teško da je gledam. Znam 
šta joj je rečeno, ono što važi za 99 % muških beba u prevremenom 
porođaju. Ali ja sam ga ČULA! I videla njegovu živahnost. Jesam
početnik, nemam iskustva, ne mogu procenjivati kao kolege koje 
videše tolike porođaje, ali ipak uzeh ženicu za ruku i rekoh joj: 
„On će živeti. Ja ću mu doći na prvi rođendan, a on čik neka se usudi
da me ne dočeka!” 
Suze presahnuše: „Mislite?”. 
„Mislim, sigurna sam. Pozovite me na prvi rođendan!” 
Bebac je prošao Golgotu, stacionar za nedonoščad, sepsu, 20 
dijagnoza od kojih svaka nosi glavicu... i preživeo, bez značajnijih 
posledica. I posle godinu dana duž mog odeljenja ide dečačić 
sa velikom belom ružom. Vrte se svi, pitaju se šta će mališan tu.
Videh mamu iza njega i shvatih. Došao da me pozove na rođendan! 
„Doktorka, ko je to? “ pitaju me moje sestre.
„Ruža teška 1250 grama!”odgovorih.
Nedavno mi došla nezakazana dama. Ima sina advokata, pred 
ženidbu. Insistira da je baš ja primim, a gužva neviđena. 
„Vi niste moj pacijent”, rekoh. 
„Nisam, ali sam mama Vaše ruže”. Ostadoh duže da je primim...



(iz moje knjige "Valcer" objavljene 2009)

Mala plava haljina

Priče — Autor lastavica @ 04:58



Bratanica je bila prvo unuče moje majke i prvo „tetkino mezimče“,
pa sam joj rado darivala ljubičastu garderobu, koju je nosila kao 
mala manekenka. Verovatno zato posebno voli ljubičasto. Jednom 
je brat uslikao u maloj plavoj haljini, kao lutku u slikarskom maniru. 
Fotografija za pet. I kažu mi moji: „Evo D. u tvojoj haljini!“ Ja se 
zbunila, kad sam ja njoj kupila plavu haljinu? Uvek donosim ljubičasto. 
Ma, svakako sam zaboravila. I nisam pitala. Svaki put kad bismo 
zajedno gledali tu fotografiju uramljenu na zidu, dobila bih isti 
komentar, D. u mojoj haljinici. 
Prođoše godine i mama moje D. mi reče da zatvorim oči, ima
iznenađenje za mene. Kad sam otvorila, ona drži veliki plavi ram 
u kojem je mala plava haljina, ona ista, a iznad nje piše godina, 
dve godine nakon mog rođenja!
„Seko, vraćam ti tvoju haljinu!“ reče snajka.
I tek sam tada shvatila, moja haljina nije bila moj dar nego haljinica 
koju sam nosila u istom uzrastu kao moja bratanica, a moja je 
majka sačuvala i dala joj! Razjasnila se misterija moje haljine.


 


Morska igra

Priče — Autor lastavica @ 06:55



Svaki kamen znam.
Kako ga more valja, oblikuje, uglačava i od hrapave stene 
pravi glatke oblutke.
Po njima hodaju nežna dečja stopala.
Momci ulaze u more do gležanja i bacaju oblutke, praveći žabice.
Svaki kamenčić znam.
I one ružičaste i one sive, prošarane kao mermer, što u plićaku 
tvore najlepše slike za maštovitog posmatrača. Zamišljam majku 
s detetom, ženu u ljubavnom prepletu...
Svaku igru sunca kroz bistru vodu znam, kako zraci crtaju zlatnu 
mrežu po dnu. Nacrtaju i na mom telu dok plivam, u rano jutro, 
pod krilom galeba i u senci borova. 
Sve to znam i zato čeznem...


(iz moje knjige "Bluz", objavljene 2017.godine)

Najbolja profesorka

Priče — Autor lastavica @ 05:50



"U neko naše vreme škole su bile bolje. Ne zato što je to vreme prošlo 
pa izgleda lepše, nego zato što su zaista bile bolje, nastavnici su bili 
dovoljno plaćeni da bi mogli dobro da žive i posvećivali su se svom 
radu. Pamtim mnogo odličnih profesora, malo loših, ali nastavnica 
Mira se izdvaja i svetli među svima njima sa krunom idealne. 
Ne zaboravljamo profesore koji su nas naučili onom što su predavali, 
obično stroge i zahtevne. Bila je profesor geografije u makarskoj 
gimnaziji, lepa, markantnih očiju, elegantna. Njena predavanja su
uvek bila sadržajna i zanimljiva, prenesena elokventno i šarmantno. 
Prvo bi umela da izdvoji najvažnije i to nam prenese, ali posle nije
dozvoljavala da to i ne naučimo. Ako bi učenik stao pred veliku 
kartu Jugoslavije i ona mu zadala neki mali grad u Sloveniji, a on 
krenuo u pravcu Bosne, padala je jedinica. Osnovnu orijentaciju 
je svako morao da ima. 
Bila je i direktor gimnazije duže vreme. Koji god bi problem iskrsao, 
umela je mudro da ga reši. Njoj smo se obraćali kao savetnici kad bi 
nešto prevazilazilo naše mogućnosti. Kao predstavnica omladine u 
gimnaziji, često sam joj se obraćala. Ali i po privatnim pitanjima. Kad
je zaljubljeni drug, očajan što ga ne želi učenica iz razreda, najavio 
da će sebi prekratiti život, pozvala je na razgovor i nju i njega … 
Kad smo putovali na omladinske sastanke, ona je išla kao direktor
i savetovala nas o stvarima koje nismo poneli od kuće, pa smo 
tako saznali kako da se ponašamo u hotelu, a kako u restoranu. 
Dama u punom smislu te reči, ona je sve znala.
Prošle su mnoge godine. Svakih deset godina slavimo godišnjice 
mature, dođe ko može, ona je uvek tu. Svi joj iskažu svoje poštovanje 
koje nije izbledelo od velike upotrebe ni od godina.
Pričala sam svojoj deci o idealnoj profesorki i kad smo otišli na
letovanje kod familije, pitali su kad ću je videti. Sreli smo je na plaži,
izvela je unuka. Moji sinovi su bili oduševljeni što su je upoznali. 
A onda su uradili nešto što im nikad neću zaboraviti: puna dva sata
su nas pustili da pričamo ne prekidajući nas ničim, sami su se 
snalazili oko svega što im je bilo potrebno. I kasnije, kad smo 
dolazili godišnje, pitali su da li sam nju videla…
Ovog leta poklonila sam joj svoje knjige, sa posvetama najboljoj. 
Zaiskrila je suzica u njenom oku."


In memoriam Miri Barić
Iz moje knjige "Tango", objavljene 2013. godine, koja se nalazi 
u fondu Makarske knjižnice.

Čamac na Tisi

Priče — Autor lastavica @ 05:08


 



Izuzetno uspelo veče, maestro Rackov vodi, kao dirigent, pijanista, 
moderator. Pevaju tri mlade operske primadone. Pleše se, peva se. 
I na kraju večeri ostanu dva stola, svi su se drugi povukli. Najveselije 
društvo za kraj večeri. Maestro pita prisutne šta žele da čuju? Sve 
muzičke želje ispunjavaju. 
Rekoh: „Čamac na Tisi“. 
Moja prijateljica šapnu maestru: „Ovo je njena pesma uz koju uvek pleše!“ 
Sve tri primadone su zapevale, a maestro se naklonio i zaplesao sa
mnom taj fokstrot, dirigujući primadonama i orkestru. 
Nezaboravno!

(iz moje knjige "Bluz" objavljene 2017.)


 

 


Seta

Priče — Autor lastavica @ 06:59



Njena lektorka je čitala poslednje priče i pesme i pitala odakle tolika
seta u njima. Nije znala odgovor. A sve češće je osećala neku tugu
kad bi se deca razišla svojim poslovima, a njoj se samoj nije išlo 
nigde. Prijateljice su imale svaka svoju zanimaciju. Nikog nije volela. 
Skoro je zaboravila kako to izgleda. Uvek je više volela da voli nego
što je određenog muškarca volela. Volela je ljubav. Nekako je uvek 
u sebi imala previše ljubavi, presipala se i kad bi je svu dala.
Ostajalo je još mnogo neutrošene.
Danas je pozvala svoju prijateljicu s kojom se duže vreme nije čula.
Dobila je njenog slepog supruga naviklog da po tonu glasa proceni 
mnogo. 
„A što si tako setna?“
„Čini ti se.“
„Ipak mislim da si setna“.
I tada se zamislila nad prazninom koju je osećala negde u duši. Nad 
svim promašajima u pokušaju da srce pokloni pravom, a svaki put 
je izbor bio sve lošiji. Ako je to bio izbor. Ako uopšte imamo mogućnost 
izbora... Umaralo ju je da počinje ispočetka, pa opet boluje. Toliko je 
puta morala odbolovati razočarenje da više nije imala snage za 
nove početke. Setila se Markesove misli da ne prestajemo voleti 
kad ostarimo, nego smo ostarili kad prestanemo voleti. Dakle, ostarila je.


(Iz moje knjige "Bluz" objavljene 2017. Slika je s neta)

 



Fascination

Priče — Autor lastavica @ 05:39



Kad je upoznala svog budućeg supruga, mislila je da je kraj njenom 
traganju. Stamen, čvrst, postojan u izražavanju ljubavi, činio joj se 
čovekom koji zna šta hoće i ume to da sprovede, ne kao Prvi. 
Razvila se ljubav drugačija od one prve, ali čista i iskrena. Kad je 
krenula njemu na venčanje, zazvonio je telefon. Levin se javio, 
tražio da je vidi. Doneo je knjigu posvećenu njoj. „Kiti, kraljici mojih 
žena.” Nije ga videla, otputovala je u pratnji oca, odlučna da ne 
popusti. Kasnije je stiglo pismo u kojem je rekao da je knjigu spalio,
da stihovi nemaju vrednost kad ih ona neće.
Njene bračne godine su tekle s oscilacijama. Jednog dana srela je 
Levina, na ulici su se sudarili pogledi, njegove se usne razvukle 
u osmeh, pritrčao je. Seli su u park da popričaju. Oženio se ženom 
koja ga je mnogo volela, imaju ćerku Dubravku, ne ide, pred razvodom
je. Ubeđivala ga je da vredi spašavati brak jer ga ta žena voli onako
kako ona nije umela. Slušao ju je i često dizao oči ka nebu, nasmejan,
u neverici što je vidi, kao da je Bogu zahvaljivao. Kad su se rastali, 
ušla je u autobus, on joj je mahnuo, pa se setio i u panici doviknuo: 
„Kako ti je sada prezime?”
Viknula je odgovor, glas se izgubio u škripi točkova, da li je čuo? 
Znala je gde je, šta radi, ali ga nije potražila. 
I posle dvadesetak godina listala je novine detaljnije nego obično. 
Pretrnula je. Sa strane ispunjene čituljama gledale su je poznate oči. 
Levin je preminuo, u potpisu ćerke dopisuju mamu. Znači, dobio je
i drugo dete, pa se razveo. I taman da sklopi novine, primeti drugu
čitulju. Njegova saradnica napisala je odu svom šefu koga je očigledno
volela. Najnežnije reči ljubavi zažuborile su iz čitulje. Nekako je bila 
mirnija kad je to pročitala. Nadala se da je bar na kraju voleo i bio 
voljen kako je zasluživao. 
Otvorila je muzičku kutiju i baletani su počeli da se vrte uz „Fascination". 


 


Pismo

Priče — Autor lastavica @ 07:06



Draga Kiti!
Ne, sad bih hteo da ti kažem najlepšu, najtopliju, najsvečaniju reč. 
Nemoguće je. Jer, danas je ponedeljak, .. .. ..... Za mene sigurno 
presudan dan. Početak kraja. Da, Tebi se verovatno i ovo čini 
bezvredno, jednostavno, smešno.
Iako sam divljak bio, to samo za sebe. Drugi nisu morali da osete 
moje propadanje. A oni (imalo je i takvih), koji su se za to osobito
trudili, sami neka smiraj traže. Ja sam sve i svakoga oslobodio sebe.
Da mila, da Kiti! Dolazi i moj potpuni kraj! Ne žalim. Ne plačem.
Radujem se. Bilo je dosta dana kad sam s Tobom zvezdano živeo. 
Ako bi mi se dani patnje odužili samo bih tužan bio. Da li shvataš? 
Verovatno ne. No, kad-tad, ranije ili najzad shvatićeš. Žao mi je što
neću stići da učinim poslednji korak. Delo. No, ništa. Možda nije ovo 
oproštajno poslednje pismo. Ali, 99,99% je moguće da je ovo pravi 
i neizbežni kraj.
Ti, najdraži stvore, jedina ljubavi moja, da li sad shvataš sve? 
Možda ti je nelogično?
Ne mari. Ja se na Tebe ne mogu ljutiti. Nisam nikad ni mogao. 
Jer, voleo sam Te sasvim, potpuno, ili, da se izrazim kao Ti, „matematički”, 
imao sam Te u srcu, mislima i ljubavi 100 %! Zato sad, na kraju svega
što sam ja, srećan sam što sam imao Tebe. O, kako sam mnogo, 
mnogo srećan bio!
Nisam bio čovek koga si Ti želela. Nisam bio princ ni mladić snova. 
Bio sam odveć i u celom običan čovek. Najobičniji od svih običnih. 
Nisam imao šta da Ti dam. Ja sam bio sav, duhom i telom ljubav. 
Ljubav rođena za takvu devojku kao što si bila Ti. Dakle, i jedino je 
moglo biti da pripadnem Tebi. Tako je i bilo.
Ali, premalena je bila moja ljubav. Tako neznatna da Tebi nije ni suze 
jedne značiti mogla. O, Kiti, o najrođenija moja!
Znam, nećeš dugo čekati. Osećam to, osećam, previše slutim svoj kraj.
Ne, ljubavi, ne prebacujem Ti. Naprotiv. Želim da Ti poslednji dar dam:
Kiti, prosta ti moja ljubav bila! Zbogom!
S.


(nastavak sutra) 

Levin

Priče — Autor lastavica @ 05:45



Blizu je nekada bio kiosk sladoleda, najuspešniji na plaži, na kom je
tog burnog leta prodavala sladoled i lomila srca. Nije tako htela, nego 
se samo nameštalo. Posle Prvog, dugo nije mogla da voli nikoga, a 
oni su je tražili… S. iz Sredske pojavio se u pogrešnom periodu i to 
mu je bila nesreća, krivica i greh. Zaljubio se u trenu, bez ostatka i 
rezerve, srce bi iz grudi da izvadi i da joj ga da. Ona pak, nesposobna 
da voli novog, kivna na sav muški svet i toga nesvesna, prihvatila je 
udvaranja iz sažaljenja. Ništa joj se nije dopadalo kod njega, čak ni 
poljupci s ukusom i mirisom duvana (Posle njega nijednog pušača 
nije puštala ni na puškomet). Zvao ju je Kiti, želeo da bude njen Levin. 
Od njega je dobila svoju prvu pesmu, prelepi katren koji rado samoj 
sebi recituje kad je tužna:
„U tvojim očima
gladne
kao svetiljke
gore dve zalutale zvezde”.
Obožavao je kad ona svoju dugu kosu prebaci preko levog ramena, 
tad ju je najviše voleo. On se zaljubljivao sve više, ona sebe ubeđivala 
da joj je dobro s njim, da će ga zavoleti. Kovao je planove, kule u 
vazduhu gradio, video njihovu zajedničku budućnost. Jurio za njom 
gde god bi otišla, samo bi osvanuo pred kućom. Poklonio joj je japansku
muzičku kutiju u kojoj je mali baletski par plesao valcer „Fascination”. 
Sve više ju je gušila njegova ljubav i zahtev da mu kaže te dve slatke 
reči. A one nikako da joj pređu preko jezika. Pomenula mu je malu ružu, 
nije smela. Od tog trena vezao se za nju i u svakom je pismu tražio. 
Bilo joj ga je žao, pa mu je poklonila ružicu. A sažaljenje je loša baza za 
ljubav. Krila je dobio kad mu je ružica stigla, knjigu počeo da piše. 
Ona je pokušavala da ga malo umeri u izražavanju ljubavi, nije uspevala, 
na sve je reagovao vrlo bolno. Reče joj da je kod nje sve naj, ona ga 
najbolje poznaje i najviše muči. Svaki njen korak povlačenja propratio 
bi silovitim napredovanjem. Kriv a nekriv. Osećala se zagušenom, 
udavljenom.
Konačno, rekla mu je da ne ide tako dalje, da ga ostavlja. Krik se 
njegov prolomio, sve su brane popucale, reke se izlile. Ona je ostala 
neumoljiva. Dolazio je, molio. Ništa. Pisao je, vraćala mu je pisma. 
S vremenom sve je manje pisao, a sve bolnije. Mislila je, zaboraviće.
I dobila je godinu dana kasnije najtužnije pismo, kakvo nikad pre i 
nikad kasnije nije primila.




(nastavak sutra)

Imamo iznenađenje za Vas!

Priče — Autor lastavica @ 07:10



U mom rodnom kraju svi plešu i ja sam počela sa 15 godina da izlazim
na igranke. U plesu sam bila prošena dva puta, a da ničeg drugog nije
bilo između partnera i mene. Samo ples. Na prvi ples je planula ljubav 
između moje najveće ljubavi i mene. Najsrećnija sam kad plešem i 
često izjavljujem da najveće zadovoljstvo čovek dobija u seksu, a ako 
ga nema, skoro isto takvo u plesu, pa je nekad ples zamena za seks.
I najbolja zabava mi je dosadna ako se ne pleše. 
Tako se desilo da je jedna velika kompanija priređivala izuzetno 
prednovogodišnje veče u hotelu „Hyatt”. Divno dekorisana sala, usluga 
na visokom nivou, bend ima sjajan repertoar, svi se služe, ali niko ne 
pleše. Mrtvo. I shvatim, znajući ekipu, da menadžeri kompanije, odlični 
plesači, ne počinju ples pre direktora, kojem to ne pada na pamet. Veče
će propasti samo zbog tog „sitnog” detalja. Vreme je za akciju. Tiho
pozivam jednu od menadžerki i tražim da kaže direktoru, da se očekuje 
da on otvori ples, a ako nema s kim, ja se javljam kao dobrovoljac. 
Videla sam trenutak kad mu je prenosila poruku, on je pogledao u 
mom pravcu (nismo se ranije poznavali) i ja sam diskretno podigla čašu 
da nazdravim. Kimnuo je glavom i krenuo prema bendu. Dogovorio se 
s njima i oni su počeli da sviraju neku mirniju melodiju. Direktor je prošao 
između prvog reda stolova, gde su sedeli važniji gosti, došao do mog 
stola i naklonio se. Ustala sam i stupili smo na podijum za igru. Za malu 
zaveru niko osim nas troje nije znao. Osetila sam šok svih prisutnih i 
pitanje, zašto je baš mene izabrao. 
„Hvala Vam za ideju, ja se ovoga ne bih setio!”
„Svi čekaju Vas, a bila bi šteta da propadne ovakvo veče!”
Čim sam to rekla, okružili su nas plesni parovi iz firme, a onda se podijum
ispunio brojnim plesačima. Svi su samo čekali znak za početak! Kad me je ispratio na mesto, birali su me mnogi. Oko mene je bila najveća 
gužva u igri. 
Pri kraju izuzetno uspele večeri u kojoj se non stop plesalo, direktor se 
progurao do mene i rekao: „Hvala Vam, ne bi bilo ovako lepo da nije bilo Vas.”
Pitala sam se, hoće li izvući neki zaključak iz ove epizode. Dobiću odgovor.
**
Sledeće godine, nakon niza povreda moja fizijatrica Verica mi je naredila 
vežbe. Ne volim to. Plivanje! Može, u moru. A bazen? Ne, ne može bazen, 
tu se dobijaju infekcije koje baš ja lečim. 
„Pa nešto moraš!” rekla je ona ljutito.
„Ne volim vežbe. Ja volim da plešem!”
„Pa pleši?”
„A gde naša generacija može da pleše?”
„Stvarno, nema. Da napravimo?”
I tako smo nas dve osnovale plesnu grupu koja je dva meseca plesala kod 
prvog trenera, Ace. Imao je pogodan prostor na Slaviji i svima je bilo 
zgodno da tu stignu subotom uveče. Kad je izgubio taj prostor, dugo je 
nastojao da nađe pogodan da zadrži moju grupu, ali nije uspevao, pa smo
prešli kod Ivice i ostali u njegovoj plesnoj školi pet godina.
U toku drugog meseca kod Ace dogodila se zgoda gde mi je to znanje 
dobro došlo. Ona ista kompanija od prošle godine priređivala je 
prednovogodišnje slavlje u istom hotelu „Hyatt”, sa istim bendom i sjajnim
programom. Kako sam se pridružila na uvodnom koktelu, jedna menadžerka
mi je poverenički šapnula: „Imamo iznenađenje za Vas!”
Setiće se plesa od prošle godine, pomislila sam. I pre otvaranja plesa 
nastupila su tri takmičarska plesna para poznate plesne škole sa latino 
potpurijem. To je to iznenađenje, bila sam sigurna. 
Ali menadžerka mi prilazi i ponovi: „Imamo iznenađenje za Vas!” 
I na to voditelj programa najavi da će plesači pronaći dobrovoljce u sali i 
zaplesati ča ča ča! Prvi se plesač uputio prema meni i izveo me. 
Izvođenje drugih je bilo sporije, pa sam imala vremena da partneru 
objasnim šta sam od ovog plesa naučila za dva meseca: osnovni korak, 
promenadu, kontrapromenadu i spot okret. Držaće se toga. Ostali izvedeni 
nisu bili plesači, pa smo moj partner i ja pobrali najviše pažnje i aplauza. 
Još da dva velika video bima nisu sve snimala, ne bih imala toliku tremu! 
Kasnije, kad sam pričala sinovima (odličnim plesačima), grdili su me zbog
treme i što nisam još bolje iskoristila šansu da plešem sa vrsnim plesačem. 
Nisu razumeli kakve veze ima to što su svi gledali svaki moj korak!


 


Ceo život između dva Božića

Priče — Autor lastavica @ 07:13

Nekad nam datumi mogu ucrtati važne događaje u sećanje 
zauvek, a da tada tih datuma nismo ni svesni. 

Malo ko je slavio Božić 25. decembra u mom kraju kad sam bila 
mlada. Ali na taj dan 1966. drugar iz škole organizovao je plesno 
veče u mirnim prostorijama jednog odmarališta u Makarskoj. 
Odigrala sam svoj prvi ples na prelepu melodiju „And I love her“ 
od Bitlsa. Posle se dogodio zvanični prvi ples na pravoj igranci, 
koji je u moju knjigu ušao kao nežna priča o jednostranoj ljubavi, 
„Ljubav na prvi ples“. 
Između je protekao kaleidoskop Božića 25. decembra, sa prelepim 
uspomenama iz moćne makarske gimnazije, pa sa sjajnog 
medicinskog fakulteta u Rijeci, da bih ga zamenila jakim beogradskim, 
kad sam se udala. Nova životna knjiga, uspešno završene studije s 
visokim prosekom, ceo radni vek proveden na istorijski značajnom 
odeljenju velike bolnice, mnogo kongresa, bezbroj predavanja i dobro
primljenih stručnih radova po Evropi. Dvoje divne dece kao nagrada 
nakon jedanaestogodišnje borbe, njihovo odrastanje i uspesi, 
preslatki unuci. Tako su u moj život uplovili Božići 7. januara. Prvo 
mi je taj datum značio samo rođendan dragog prijatelja, a posle su
i zauzeli svoje nezaobilazno mesto. Sada s poštovanjem 
obeležavam oba. 
Na drugi značajni Božić 25. decembra rekla sam zbogom dugom 
i teškom, ali i lepom radnom veku, bez isuviše žaljenja. Neku novu 
knjigu ću listati posle njega. Videćemo kako ćemo život i ja plesati 
ispisujući te stranice.

 





(iz moje knjige "Bluz" objavljene 2017.)




Aura

Priče — Autor lastavica @ 06:55



Igranka je bila u punom zamahu. Plesao sam s mnogim devojkama. 
Nisam je primećivao, sedela je na drugoj strani sale i niko je nije 
birao za ples. Na znak „dame biraju“ prišla mi je ta bleda vitka dama
u bordo brokatnoj haljini, na visokim potpeticama. Doživeo sam tada 
savršeno plesno slaganje. Svaki moj pokret pratila je bez greške, 
sve što sam samo zamislio - ona je ostvarivala, lako kao da oduvek 
plešemo zajedno. Kad bi me osmehnuto pogledala, nebesa su se 
otvarala, a oko njene glave sam video zlatnu auru. Sve je u sali stalo, 
gledali su nas začarano i širili krug oko nas. Muzičari su odsvirali još 
jedan valcer „Che sara, sara“ za najbolji plesni par. Tada sam je stegao
i zatražio da iziđe sa mnom.
„Ne, pobegla sam iz dispanzera“, rekla je tužno i otrčala, kao Pepeljuga 
u ponoć. Požurio sam za njom, ali je nestala bez traga, ni cipelicu nije 
ostavila.
Nikad je više nisam video. I dan danas se pitam ko je ona bila i da li
bi se nešto desilo s nama da je ostala...


(sličica s neta)

(Ovo mi je pričao moj prijatelj, koji nastoji da napiše priču,
ali dugo ne uspeva. Eto, napisala sam kostur priče...)

Baksuz

Priče — Autor lastavica @ 05:41



Baksuz

Anica je moj pacijent preko dvadeset godina. Sada ima 84. Kad je 
došla do mene, već je imala iza sebe operisana i zračena dva teška
raka sa posledicama, ali sačuvanom glavom. Posledice sam joj
godinama krpala. U međuvremenu u rajska naselja odoše svi koji 
su je lečili, osim zasad mene. Agresivna u nastupu, svima nezadovoljna,
veoma zahtevna, uspela je da se zameri većini ljudi, pa je ostala 
vuk samotnjak. Stalno je žurila na neka suđenja, svaki čas bi 
nekoga tužila. Čak ni ćerka, lekar, više nije htela da joj ponešto 
uradi u svojoj ustanovi, jer je uspela sa svima da je posvađa. Nisam 
to ni želela da znam, ali uvek se žalila da ne razume zašto se ćerka 
okreće od nje. Jednostavno, ona je uvek videla samo sebe, a druge
ljude i njihove potrebe uopšte nije primećivala. Ako bi tražila da bude
primljena, išla je preko drugih pacijenata kao da su vazduh, najradije
bi kroz njih. Ljudski, teška mi je bila kao crna zemlja, ali nije uslišila 
moju želju da pređe kod drugog lekara. 
Na moje odeljenje smestila sam supruga u završnoj fazi maligniteta. 
Kasnio je s lečenjem i nije se više moglo nešto naročito uraditi. Na kraju 
svoje smene krenula sam da ga obiđem, kad je Anica uletela kao „hitna“.
Njeno je uvek bilo hitno ... Uradila sam joj ono što je tražila, a ona je 
odmah zahtevala još, pa još dok joj nisam rekla: „Dosta je, moram 
kod muža koji umire.“ Pogledala me s izrazom neverovanja, kao da 
sam smislila loš izgovor.
Nakon mesec dana suprug je tonuo i tog dana su počele komplikacije 
na dijalizi. Teško stanje, pitanje sati. Obavestili su me i ja sam požurila
da završim preglede da bih i njemu pomogla. Utom je uletela Anica, 
opet „hitno“. Nije bilo nevažno, neka infekcija, ali moglo je da čeka. 
No nju ne možete odbiti. Završila sam traženo i napisala šta treba 
da radi, pa ustala da krenem kod supruga. 
„Niste mi izmerili pritisak!“ zahtevala je.
„Žurim da izmerim pritisak mome mužu koji umire!“
„Zar je on još živ? Pa to ste mi rekli i prošlog puta!“

Mog supruga odavno nema. Razgovarali smo o teškim ljudima i sinu 
sam ispričala ovo. On me, sa suzom u oku, pitao da li sam je izbacila. 
Nisam, jer ni to ne vredi s takvim ljudima. Onda je zatražio da 
napišem priču. Napisala sam.


(iz moje knjige "Tango" 2013.)

Mudra prijateljica

Priče — Autor lastavica @ 06:11


Uvek je umela da uradi, a da ne priča mnogo, da posavetuje, a da ne soli pamet. Ako ne bi imala načina da nekome nešto dokaže, puštala bi da mu život sam „nacrta“ neobjašnjivo. Takve se lekcije nikad ne zaboravljaju.
Dugo se borila da dobije dete. Pomogla sam joj i ona je uspela pre mene. Naravno, često smo se čule. Dete je tražilo dosta vremena, pa smo se manje viđale. Jednom sam je pozvala, pričale smo, a onda sam u pozadini čula plač. 
„Izvini, N. plače, idem da vidim šta mu je“, rekla mi je.
„Pusti ga, jača pluća!“ odgovorila sam, ne razmišljajući. Ko decu nema, ne razume mnogo toga. Ona je samo spustila slušalicu, otišla do deteta i kasnije se javila. 
Prođe neko vreme, pa sam ja negovala malu bebu. Ona me je pozvala, pričale smo i utom mi beba zaplače.
„Izvini, V. Plače, idem da vidim šta mu je!“ rekoh.
„Pusti ga, jača pluća!“ reče mi ona. Ja sam spustila slušalicu, otišla do deteta i posle je pozvala. „Kako si ono mogla da mi kažeš?“ upitala sam.
„Kao što si i ti meni rekla pre četiri godine!“
Ups, osetila sam šamar koji je zaboleo. „Šta sam ti još rekla?“ upitala sam.
„Dosta toga“.
„Izvini za sve. Ali zašto mi nisi skrenula pažnju da nemam pojma?“
„Tada to ne bi shvatila. Sada znaš“, odgovorila mi je.
Lekcija je bila nezaboravna. Otada, merim reči. A kad meni neko soli pamet ko o nečem pojma nema, počnem priču o njoj rečima: „Imam jednu mudru prijateljicu...“





(iz moje knjige "Tango", 2011.Slika je s neta)

1 2 3  Sledeći»

Powered by blog.rs