Lastavica

Opasna tišina

Priče — Autor lastavica @ 04:39



Pre više godina moju prijateljica je u Fužinama posetio sin.
Sa ocem je slagao drva u podrum. Nisu još rešili zatvaranje
podruma, koji je imao direktnu komunikaciju sa prizemljem kuće.
U zimsko veče sin se vratio u Rijeku i ostavio roditelje, psa
i sedam mačaka u najboljem redu.
Ujutro mu nešto nije dalo mira. Nije mogao objasniti šta. Nije
zvao roditelje, još je rano. Odvezao se do Fužina i parkirao
pred ulazom kuće. Pas ga nije pozdravio lajanjem, a inače ga
uvek oseti. Nije čuo ni mačke, koje su mu privržene. Pozvonio
je na vrata. Niko mu je nije otvorio. Tišina. Potpuna tišina u
zimskom jutru. Pozvao je telefonom majku. Telefon je dugo
zvonio. Onda oca. Isto, bez odgovora. U kući i dalje tišina, ni
koraka ni tapkanja šapa. Nije mogao svojim ključem da otvori
vrata, ključ je s one strane bio u ključaonici. Provirio je kroz
spuštena okna, ništa nije video. Možda je ostavio otključana
bočna vrata podruma? Proverio je, zaključana su, nije mogao
da uđe. Vratio se do ulaznih vrata. Tišina. Nešto definitivno
nije u redu.
Onda se setio da u prtljažniku kola ima novu sekiru, koju je
juče nameravao da ostavi u podrumu, ali je zaboravio. Razvalio
je vrata sekirom. U dnevnoj sobi imao je šta da vidi: roditelji
ukočeni sede pred televizorom, pas i mačke leže po podu.
Brzo je otvorio prozore i pozvao hitnu pomoć. Jedna su kola
odvezla roditelje na intenzivnu negu, a veterinarska psa.
Nakon nekoliko dana roditelji su se izvukli iz krize, zatim pas.
Tri mačke su preživele, ostalima nije bilo pomoći. Šta se ustvari
desilo? Vlažna drva su stvarala ugljen monoksid u podrumu i
kuća se njime ispunila. Roditelji i životinje otrovani su i sin je
stigao u bukvalno poslednji čas. Dobro da je juče zaboravio
da ostavi sekiru...


(slika s neta)

 



Tri životna sna

Priče — Autor lastavica @ 15:18



Tri životna sna

„Zašto me zoveš da pišem, kad ja imam blog o ekologiji?“
„Zato što si pisac“
„Kako to znaš?“
„Po tvojim komentarima, koji govore o tvom daru za pisanje“.
„Priznajem, pišem, imam mnogo priča i pesama, čak i
započet roman, ali to niko ne zna osim mene“
„Eto, sad znam i ja“
„Doći ću.“
Takav razgovor smo vodili jednog popodneva Milan i ja.
Bilo je to pre nekih desetask godina, kada sam vodila
blog servis u koji su mogli da uđu samo pozvani. Stotinjak
blogera vredno je pisalo. Jedan od njih bio je Milan.
Bili smo jedan od čitanijih blogova koji promovišu
savremenu književnost.
Svake godine bismo objavili po jednu blog knjigu u kojoj
je svaki autor imao svojih desetak stranica. Te godine
Milan je učestvovao sa dve svoje kratke priče, svojom
prvom objavom u nekoj knjizi. Promocija naše knjige
podesila se u zavejanom decembarskom danu, kad pisci
iz Banata nisu uspeli da se probiju, a i drugi jedva.
Javljali su se plačnim glasom da su negde ostali zavejani.
Pozvao me i Milan, glasom kao iz groba:„Ja neću doći“.
„Zašto, gde si?“
„Prekoputa vas, ali ne mogu.“
„Šta se desilo?“
„Moja devojka ne želi da prisustvuje mojoj radosti, mojoj
prvoj knjizi. Razišli smo se i nije mi ni do čega!“
„Slušaj me dobro: s nama će ti biti bolje nego samom.
Knjige su upravo stigle i dođi odmah da pomogneš
Draganu da ih unese“
Iz zavejane štamparije vruće knjige su stizale na mesto
promocije. Milan je došao, sav u belom, pomogao Draganu
i dalje normalno komunicirao sa svima. Ničim nije odavao
svoju tugu. Vodila sam promociju i do samog nastupa
nekog blogera nisam znala hoću li prozvati njega ili će ga
neko zameniti. On je svoje pročitao vrlo korektno, a Sanja
je uskakala umesto odsutnih. Sanja? Na svim fotografijama
uslikani su zajedno, a da se ustvari nisu ni primetili. Bili su
zaista skladan par, to nije bilo teško primetiti.
Blogeri se rado sreću uživo i organizovala sam susret u
Novom Sadu. Bilo nas je 16 sa svih strana Vojvodine i
četvero iz Beograda. Milan mi je usput pričao dosta o sebi,
pa je pomenuo i kako ima tri sna: da bude kapetan bele lađe,
da živi u Novom Sadu i da nađe ljubav svog života. Susret
je uspeo, svi su došli i opušteno su se družili. Sanja i Milan
su se konačno „zapazili“ i otada su se nastavili viđati. Voli
je do neba i natrag. I ona njega. On je položio preostale ispite
i sad vozi belu lađu, žive u Novom Sadu i imaju preslatke sinove.

A ja se pitam: šta bi bilo da je ona prva devojka došla na promociju?


 


Ramzesov put

Priče — Autor lastavica @ 16:58



Pre desetak godina na blog.rs pojavio se ekološki blog
čiji je autor Ramzes pisao jasne i lepe komentare. Kad smo
kum i ja sagradili blog servis Blogograd, mogli su da uđu samo
pozvani. Pozvala sam i Ramzesa_" Hoćeš li doći na novi blog?"
A on se iskreno iznenadio: "Zašto me zoveš kad ja nisam pisac?"
"Jesi pisac"
"Jesam, imam mnogo napisanog, ali za to znam samo ja.
Otkud ti znaš?"
"Po tvojim komentarima!"
Ušao je u Blogograd i u blogogradske knjige, sa svojh 10 strana.
To mu je bila prva štampana objava. Na drugu blogogradsku
promociju došao je sav u belom. I ona, lepa Blogograđanka, bila
je u belom. Na svim fotografijama bili su zajedno, a tad su se
prvi put videli. Kad se kasnije blogogradsko društvo okupilo u
Novom Sadu na jednom od redovnih druženja, primetili su se
baš pravo. I evo ih u braku, sa divnom decom. Ramzes je imao
tri želje: da bude kapetan bele lađe, da živi u Novom Sadu
i da nađe ljubav svog života. Sve tri je ispunio, dobrim delom
zahvaljujući blogu.
Kad je završavao roman, Ramzes me zamolio da mu napišem
osvrt za knjigu. Uradila sam to sa zadovoljstvom. I juče mi je
stigla knjiga sa zahvalnicom. Ponosna sam i srećna zbog njega.


P.S. Setite se ove istinite priče kad ostavljate komentare
na blogu. Komentari su uvek bili i ostali duša bloga
i ono po čemu vas ljudi pamte više nego po vašim postovima.

Davanja

Priče — Autor lastavica @ 04:24


 


 


Bolji lek

Priče — Autor lastavica @ 05:22



Pre podosta godina odličan urolog i ja kao mladi nefrolog
razgovarali smo o najboljim načinima za izbacivanje kamena
iz bubrega.
„Najbolje je pomoću leka koji se ne popije,” rekla sam.
„Najbolje je pomoću zmije, ” reče on.
Ostade da oboje objasnimo svoje stavove.
„Moj suprug je imao zaglavljen kamen u ureteru godinu
dana. To je opasno za rad bubrega i Vi ste mu zakazali
operaciju ako ga ne izbaci uskoro. Termin je zakazan posle
naših Mladenaca. Dan uoči Mladenaca dođoše moji roditelji
i dovedoše travara iz Podgore. Ovaj donese dve litarske flaše
sa nekim svojim mućkancijama. Moj suprug je bio sklon
alternativnoj medicini i otvorio je obe boce s namerom da
odmah počne terapiju. Ali, miris je bio vrlo jak, osećao se
i beli luk, pa je zaključio da neće lepo mirisati gostima sutra
na Mladencima. Zato je zatvorio boce i nije ni liznuo travareve
lekove. Te noći je izbacio kamen! Da je samo probao,
najmanju količinu, ko bi nas uverio da nije u pitanju
čudotovoran lek?”


„A ja sam svom prijatelju sa bubrežnim napadom savetovao
da pije mnogo tečnosti i trucka se po seoskim putevima.
Naravno da mu je zatrebao WC i on se sakrio u žbunje da
mokri. A ispod njega uspravila se zmija!
Dobio je napad u kome je odmah izbacio kamen!”

Posle smo se urolog i ja šaljivo dogovorili da upriličimo saradnju
sa ZOO vrtom i iznajmimo njihove zmije, pa da lepo radimo
na dobrobiti ljudi s kamenom u bubregu :)


Petarde

Priče — Autor lastavica @ 15:30



Možda su moji sinovi jedina deca koja nikad nisu bacala
petarde. Averziju prema tom agresivnom činu usadila sam
im od najmanjih nogu. Nakon što je tetka šampionka procenila
da su talenti, kad su imali 10 i 13 godina, obojica su išli na
streljaštvo i pogodak u desetku je bio uobičajena stvar. Čak
su njihovi pogoci u centar mete postali deo udžbenika koji je
napisala njihova doktorka, oftalmolog, kao dokaz sjajnog
rezultata nošenja naočari u cilju rehabilitacije manje očne mane.
I u toj fazi dođemo na doček nove godine kod prijatelja. Oni
imaju dva sina, ja dva sina i treći par jednog. U čavrljanju oko
stola majka petog dečaka izjavi kako je streljaštvo agresija,
kako nisam u pravu što im to dozvoljavam. Odgovorila sam
kako se na časovima ne može ništa desiti, jer je sve strogo
kontrolisano, a baš time će sasvim istutnjati svaku želju za
agresijom.
U ponoć smo čestitali jedni drugima, svi su potražili poklone
pod jelkom, a onda su svi dečaci nestali. I iz neposredne blizine
čule su se petarde! Zgroženi, tražili smo ko se tako idiotski
zabavlja. I zapanjeni, ustanovili da u drugoj sobi peti dečak
zdušno baca petarde, a majka mu ih dodaje! Ostala četvorica
su samo gledala.
„Ko je dečaku kupio petarde?“ pitala sam besno.
„Ja!“ rekla je njegova majka ponosno.
Povukla sam svoje sinove da ne učestvuju u toj takozvanoj
zabavi. Ubrzo se čuo jauk, sledeća petarda je eksplodirala
petom dečaku u desnoj ruci! Doček se pretvorio u moju hirurgiju,
traženje instrumenata za vađenje delića petarde iz rane,
dezinfekciju. Treba li napomenuti da su plastični hirurzi
intervenisali u nekoliko navrata u toku sledeća dva meseca,
dok mu nisu donekle osposobili ruku?
Moji sinovi su prestali s takmičenjima kad su došla vremena
u kojima se popisuju streljački talenti. Nikad više ni pištolj ni
puška, a još manje - petarde!


(snimak s neta)

 



Neposlušno srce

Priče — Autor lastavica @ 05:07


 



I tako dani idu. Ne dam da tuga prevlada, čak i kad bi drugi kukali. Sunce mora sjati u svakom danu, ma koliko oblaci prekrivali nebo. Srce je neposlušan organ. Kad nećemo da volimo, otkucava uzalud, kao stari bicikl, a kad hoćemo da zavolimo nekog ko to potpuno zaslužuje, neće pa neće. Ničim ga podmititi ne možeš. Srce zna šta hoće. Ne vredi ništa onom što zove svakodnevno i podseća na svoju trajnu ljubav, kojem je sve lakše u životu kad pomisli na mene, što voli uzalud. Ne vredi ništa ni onom što već lupa glavom u zid, ali je zid tvrđi i glava će stradati. Reče neko mudar da je lakše pomeriti planinu nego pomeriti svoje usne i reći: “Oprosti“. Tek ta reč otvara vrata neposlušnog srca.

(Tango 2013)

Punjene paprike?

Priče — Autor lastavica @ 04:43



Kao lekar početnik, radila sam sama u sali za dijalizu
(veštački bubreg) kad su me sestre pozvale.Vuji nije dobro,
izgubio je svest. Pregledam ga, dijabetičar je, lako preznojen,
bez svesti, puls slab.
-Uzmite krv na glikemiju pod hitno i odmah mu dajte 50%
glikozu 100 ml!- izdala sam nalog.
Sestra je uzela krv i otrčala u laboratoriju, druga je odmah
dala šećer u venu.
Utom je pristigla iskusna koleginica.
-Šta se dešava?
-Vujo verovatno ima hipohglikemiju, uzela sam glikemiju i dala
hipertonu glikozu.
-Jeste li sačekali nalaz?
-Nisam.
-Trebali ste!- prekorela me.
Utom je prva sestra dotrčala s nalazom glikemije: nula.
Slovom i brojem, 0.
-Odmah još 100 ml 50% glikoze!- izdala sam nalog.
Kad je taj šećer stigao do bolesnikovog mozga, počeo je da
žvače. Takvu reakciju nisam videla nikad pre ni posle. Svi smo
bili zbunjeni. Onda je otvorio oči, pogledao nas, zaustavio pogled
na meni i prekorio me:-Što ste me budili, doktorka, sanjao sam da
jedem divne punjene paprike!
Prasnuli smo u smeh. Kad je šećer stigao u njegov mozak u
hipoglikemijskom šoku, dobio je sliku punjenih paprika!


 


Poznaješ li je?

Priče — Autor lastavica @ 04:42



Nefrolog u toku svog rada stalno sarađuje s hirurzima, jer bez
njih ne bi mogao početi dijalizu, ni peritonealnu (preko trbušne
maramice) ni hemodijalizu (preko aparata). Uvek sam se s
njima lako sporazumevala. I desi se moje dežurstvo, dovoze
mi Radenku, mladu ženu od 28 godina sa zapuštenom uremijom
(otkazivanjem bubrega), jedva živu. Kalijum joj je bio 9,2 mmol/l,
a gornja granica je 5,3. S tim se kalijumom umire, srce samo
prestane da radi. Odmah zovem dežurnog hirurga, tu je Zoki,
nešto stariji od mene. Zna da plasira cevčicu za peritonealnu
dijalizu, ali još ne zna koliko ta metoda vredi.
"Zoki, imam mladu ženu od 28 godina i kalijumom 9,2. Uzmi
sestru i hirurški komplet za peritonealnu dijalizu, mi otvaramo
operacionu salu i spuštamo bolesnicu, čekaće te sve spremno".
"Doći ću kad završim ovog dedu s ileusom."
"Zoki, dok ti njega završiš, ne moraš dolaziti, ona će biti mrtva.
Odmah!" i spuštam slušalicu. Radenku uvozimo u našu salu, sve
sredimo, kad utrčava Zoki sa sestrom: "Evo, odložio sam dedu!"
Kad je video Radenku, nije verovao da ona može da preživi.
Ipak je propisno plasirao cevčicu i mi smo odmah počeli
peritonealnu dijalizu. Već nakon dve tri promene kalijum se spušta
ispod granice koja ugrožava život. Ujutro sam smeni predala
Radenku u dosta solidnom stanju.
Sticajem okolnosti, vodila sam Radenku kad smo je otpuštali,
u odličnom stanju i sa spremnom AV fistulom, za dijalizu u Ćupriji.
Živeće tako sledećih 30 godina i izvesti svoju malu decu na put.
"Radenka, sačekaj da te neko vidi, pa ideš", rekla sam joj.
Pozvala sam Zokija:"Ako nemaš nešto važno, dođi na kafu i bombone!"
Došao je i pijuckao kafu kad sam poslala po Radenku. Na vratima se
pojavila lepa mlada žena, već civilno obučena.
"Zoki, poznaješ li je?" pitala sam hirurga.
"Prvi put je vidim u životu!"
Okrenula sam se Radenki:"Radenka, on ti je spasio život. Da ti nije
na vreme stavio cevčicu, ja ne bih mogla ništa!"
Radenka je prišla Zokiju i sa suzama u očima poljubila mu ruku.
Kad je izišla, Zokiju su oči zasuzile.
"Zoki, to je ona mlada žena sa kalijumom 9,2. Ide kući svojoj deci,
a za to može zahvaliti samo tvojoj brzini!"
Nikad se u toku naših radnih vekova nije desilo da iko pozove
u hitnu konsultaciju Zokija, a da on ne doleti...
Ta se lekcija jednom uči.


 


San

Priče — Autor lastavica @ 08:02




Opet je sanjala Njega. Nekog koga je volela, mnogo, strasno,
do srži. Nekog ko odavno nije na ovoj strani života. I uvek ga
je sanjala lepo, u različitim životnim situacijama, jasnog lika,
iz dana pre bolesti. Možda bi neki tumač snova rekao da je On
zove tamo, odakle nema povratka. Volela je i druge, zašto njih
ne sanja? Čak ni svežije uspomene. Nisu se ušunjali u podsvest?
Nisu bili tako važni? Nije to umela protumačiti. Retko bi u san
ušlo neko novo lice, kao predviđanje susreta koji bi se mogao
desiti. A takav san se ne bi ponovio. I posle bi opet sanjala Njega.


(Bluz 2017.)

 



Zaliha nežnosti

Priče — Autor lastavica @ 06:53


Poezijom protiv korone


 


Šah i korona

Priče — Autor lastavica @ 05:49



Po legendi, čovek koji je smislio igru “šah” pokazao je svom kralju novu igru.
Kralj je bio oduševljen.
- Ovo je sjajno, šta želiš da ti dam kao nagradu što si napravio
ovako dobru igru?, pitao je kralj
- Ja bih želeo žita, reče izumitelj
- Naravno! Koliko žita?


- Hteo bih na ovo prvo polje šahovske table da stavimo jedno zrno
žita. Zatim na drugo polje dva, pa na sledeće 4, pa 8 pa 16, pa 32
zrna žita… svaki put duplo više, i tako do onog poslednjeg polja
na tabli

- Pa to je baš malo žita! To nije nikakva nagrada za tebe! Jesi li
siguran da to želiš?, pitao je kralj
Izumitelj je insistirao da to bude njegova nagrada. Kralj je pomislio
“kakva budala, prodao mi ovako dobru igru za malo žita”, i dao svojim
matematičarima da izračunaju koliko je to žita i da isplate čoveka.
Međutim, kada su matematičari izračunali, došli su do podatka da
je to 18,446,744,073,709,551,616 zrna žita, odnosno da bi trebalo
da se poseju 4 planete Zemlje celom površinom da bi se toliko žita
napravilo. Prema toj legendi, kralj je bio oduševljen mudrošću ovog
izumitelja i pozvao ga je da mu bude savetnik.

Ista stvar se dešava sa virusom. U ovom trenutku, mi vidimo veoma
malo zrna žita na tabli (broj obolelih) i lako možemo da se prevarimo
kako to nije ništa strašno. Ali ako svaki oboleli u proseku zarazi
još dvoje (sasvim realno kada ne bismo ništa preduzeli), onda bi
matematika bila ista kao na ovoj tabli.
Zato je bitno da budemo u kućama i da nemamo kontakt sa ljudima,
jer matematika je jasna - broj obolelih može da opada tek kada jedna
obolela osoba u proseku zarazi manje od jedne nove osobe
(naprimer, 0.8). Sve preko 1, vodi u matematiku šahovske table sa
ogromnim ciframa.


 


Debela i lepa

Priče — Autor lastavica @ 06:45


Bila su to neka druga vremena, kad je harala tuberkuloza i kad se
dobra linija najpre povezivala s ovom bolešću. Moj svekar je kao
mršavi momak s Banije ugledao moju svekrvu i na prvi pogled se
zaljubio u jedru debeljucu. Ta ne može imati tuberkulozu!
I samo je ponavljao:„Molite Boga, gospođice, da mama odobri!“
Pitala se njena majka, koja je dala blagoslov i tako su se uzeli.
I kad god mi neko kaže: „Budi mi zdrava i debela!“, setim se
njih dvoje.


(slika s neta)

Žurba

Priče — Autor lastavica @ 05:25



Stojim pred neki dan u redu u samoposluzi. Nije veliki red,
ispred mene dvoje. Iza mene robusni čovek pedesetih godina,
a onda ona. Senka nekadašnjeg sjaja. Vrhunski pedijatar koja
je lečila generacije dece u domu zdravlja, sada stara, sa štapom,
bez frizure, u plastičnim papučama, ruinirana, nakon niza
operacija, sama... u korpi ima najnužnije. Dajem joj znak da pređe
ispred mene. Ona se snebiva.
Bandoglavko iza mene nabusito kaže:„Može ako ćete Vi na
njeno mesto!“
Pomislila sam, možda je i tvoje dete lečila, a ti si tražio da ga
gleda preko reda! Umesto reakcije, nasmejem se i pomerim na
mesto stare doktorke, a njoj kažem dovoljno glasno da i ova
budala shvati koga puštam: „Izvolite, koleginice“.
Kad se dogegala napred sa štapom, nije se izvinio. Gde je
žurio toliko? Samo on zna koja je žurba važnija od ljudskosti.



(fotka s neta)

Perunike bole, zar ne?

Priče — Autor lastavica @ 05:09

Davno prošlo vreme, živeli smo u Metkoviću pre selidbe
u Makarsku. Bila sam član dečje ekipe koja se pela svuda
i znala svaki kutak Metkovića. Pored Neretve, u centru grada
nalazio se lepo uređeni park. U njemu su jednog proleća
cvetale perunike. Deca ko deca, ubrala su poneku. Naišao je
čuvar i pojurio nas. Većina dece je izjurila uz stepenice parka.
A ja, pametnica, našla da se verem uz ogradu. To je znatno
sporije od stepenica, ustanovila sam kad sam dobila batine
od čuvara, jer je jedino mene uhvatio.
Godinama posle toga i sam pogled na perunike me je boleo.
Prošlo je jako mnogo godina dok nisam oprostila cvetu koji
nije bio kriv.


 


1 2 3 4  Sledeći»

Powered by blog.rs