Lastavica

U tašni imam futrolu sa mnogo korisnih sitnica često potrebnih
meni i drugima. Zatreba li nekome šećer ili nožić, konac i igla
ili makazice, znaju da će ih naći kod mene. Često mi je u
nabavkama koristila i merna traka.
U nekom povratku s puta ulazim u autobus. Pričljivi kolega koji
voli da pametuje, sedi za volanom i mudruje koja je udaljenost
od njega do volana. Kaže 30 cm, kolege naokolo imaju drugačije
procene. Stajem pored njega, vadim iz tašne mernu traku,
izvučem je, izmerim od njega do volana i kažem: „45 cm!“
Dok se autobus zacenjivao od smeha, trebalo je videti
njegovo zapanjeno lice:„Zašto nosiš metar?“
„Pogodi!“

(Bluz 2017.)

Jeste li se nekad zaljubili na prvi ples? Niste? Ne znate
šta ste propustili. Da li se neko zaljubio u vas na prvi
ples? Nije? Da vam ispričam priču?
Imala sam 15 godina kad sam se otisnula na svoj prvi ples.
Čajanka, velika sala, živa muzika, svi uredno posedali za
stolovima, piju se sokići. Tek sam naučila nešto od brata,
koji je bio najbolji plesač u gradu. Ali, naučeno treba i primeniti.
Ko će mene primetiti na čajanci, ko će me birati za ples?
Čekam, nedugo. Prilazi neupadljiv momak i pita za ples.
Izlazimo na podijum, počinje neki bluz, gledam u noge da
ne nagazim partnera, gleda on u noge. Bože, zar tako loše
plešem kad mi stalno gleda u noge? Zar se toliko plaši da
ću ga izgaziti? Porumenela k’o jabuka od stida, što li plešem
kad ne umem...
Kad li se on stidljivo oglasi: „Izvinite, ovo mi je prvi ples...
nadam se da Vas ne gazim...“
„O, izvinite, i meni je prvi ples...“
I odigrasmo mi naš plesić, otprati me na mesto, i do sljedeće
plesne ture ništa... A kad se muzika ponovo oglasila, evo
njega ponovo po mene. I tako naredne tri godine. Na
čajankama dođe Stanko po mene, otplešemo, prozborimo
reč dve, otprati me na mesto, i to je to. Sve dok se nije
pronela vijest da idem na studije u Rijeku. Moje posljednje
ljeto pred odlazak. Čajanka. I Stanko. Tužan, dolazi po
mene. I za vreme plesa mi objasni kako se pri onom prvom
plesu zaljubio, kako je znao da me mora zaslužiti, pa je
radio, radio mnogo, dok nije stekao imetak. Sad ima svoj
poslić i imovine dovoljno da ne moram na studije, da ne
moram da radim ništa, samo da se udam za njega i uživam...
Ponuda me iznenadila, nikad me nije pozvao na randevu,
nismo imali o čemu ni da pričamo, a on me prosi...
Pažljivo odbih. Zamolio me da se dopisujemo. A o čemu?
Samo o plesu, jedinoj temi tokom tri godine?
Nismo se ni dopisivali. Ponekad bih srela Stanka, tužnog
pogleda. Ne znam gde je sada i da li je srećan s nekom
koju je, nadam se, zavoleo nakon mene.

(Rumba 2011)

U ova luda i otuđena vremena sve je manje šanse da
u nekom normalnom kontaktu upoznate normalne ljude.
Mnogo je prijateljstava pa i brakova nastalo preko
blogerskih upoznavanja. Facebook se tu pokazao lošijim,
manje pravih veza znam koje su tako nastale. Više je
promašenih emotivnih investicija, pa i pravih.
Nedavno sam čula da postoji čitav centar smešten u
Nigeriji (zašto baš tamo, ne znam) koji se bavi lovom na
ženske dvonožne ovce širom Evrope, pomoću lažnih
profila. Obično se predstavljaju kao vojne ličnosti, udovci
željni nove ljubavi, i postavljaju originalne fotografije –
ukradene sa pravih vojnih profila. U početku ih nije lako
otkriti jer počinju veštim pričama, koje se često završavaju
time što ošišana ovca pošalje novac zbog nekog
„važnog“ razloga.
Svakog dana dobijem bar jedan vidljivo lažni poziv na
Facebook prijateljstvo, uz nekoliko pravih, uglavnom
od mojih fotografa. Brzo odlučim ko ostaje, ko ne. Šta je
bio krajnji cilj kad mi je prezgodni neurohirurg Isaac
Wilson iz USA ponudio FB prijateljstvo, mogu sad jasnije
pretpostaviti. Kolega, tebe ću lako proveriti, pomislila sam.
Pitam prijateljicu čiji lajk nalazim na jednoj od samo
sedam fotografija na FB profilu, da li se upoznala s njim,
šta zna. Ne seća se ona tog lajka.

Isaac prevodi na hrvatsku varijantu, onda ja prelazim
na engleski, pa komunikacija teče lako, s obe strane.
Zabavlja me čavrljanje od kojeg ne očekujem ništa osim da
malo vežbam engleski i ćaskam s kolegom. Tu i tamo on
pravi jasne greške u engleskom pisanju, recimo da se
radi o žurbi. Javi se ujutro, pravi pauzu radi odlaska na
kliniku, onda se javi u podnevnoj pauzi pa uveče. Jedini je
lekar na UN misiji u vojnoj bolnici u Siriji. Proveravam
preko medicinskih podataka, malo sačekam, dobijem vrlo
korektne i pismene odgovore, vidljivo prepisane odnekud.
Raspituje se o meni, gde živim, kako živim, kakva su moja
iskustva sa strancima. Odmah kažem da imam iskustva
sa lažnim nalozima. Jesu li tražili novac? Jesu. Jesam li
dala novac? Nisam. Kad mu istekne ugovor, uskoro, on bi
u mom gradu kupio kuću i otvorio kliniku. Hm. Živeo, OK,
ali klinika? Očekuje moju podršku. Počinju izjave od kojih
se tope ledenjaci. Sinoć je završna poruka: „I'll pray that
God keep you safe through the night. I'll always dream
about you. Good night as sweet dreams“
Nešto me san nije služio, pa sam pre redovnih jutarnjih
obaveza malo pročešljala internet. Zgodni neurohirurg
postoji, ali se zove Fernando Gomes Pinto i živi u Brazilu.
Često kradu njegove fotke i sve fotke koje postoje na
profilu mog sagovornika, uzete su s njegovog regularnog
FB profila, sad već jasno označene da su ukradene.

Blokiram njegov profil na FB. I posle toga stiže ranojutarnja
poruka za topljenje glečera: „Good morning to my one and
only beautiful wife. I hope you have a great day ahead of
you and make sure to take care of yourself throughout the
day. I love you so much“
Odgovaram brzo:„Good morning, Fernando Gomes Pinto
from Brasil!“
Tišina još odzvanja..

Pre više godina moju prijateljica je u Fužinama posetio sin.
Sa ocem je slagao drva u podrum. Nisu još rešili zatvaranje
podruma, koji je imao direktnu komunikaciju sa prizemljem kuće.
U zimsko veče sin se vratio u Rijeku i ostavio roditelje, psa
i sedam mačaka u najboljem redu.
Ujutro mu nešto nije dalo mira. Nije mogao objasniti šta. Nije
zvao roditelje, još je rano. Odvezao se do Fužina i parkirao
pred ulazom kuće. Pas ga nije pozdravio lajanjem, a inače ga
uvek oseti. Nije čuo ni mačke, koje su mu privržene. Pozvonio
je na vrata. Niko mu je nije otvorio. Tišina. Potpuna tišina u
zimskom jutru. Pozvao je telefonom majku. Telefon je dugo
zvonio. Onda oca. Isto, bez odgovora. U kući i dalje tišina, ni
koraka ni tapkanja šapa. Nije mogao svojim ključem da otvori
vrata, ključ je s one strane bio u ključaonici. Provirio je kroz
spuštena okna, ništa nije video. Možda je ostavio otključana
bočna vrata podruma? Proverio je, zaključana su, nije mogao
da uđe. Vratio se do ulaznih vrata. Tišina. Nešto definitivno
nije u redu.
Onda se setio da u prtljažniku kola ima novu sekiru, koju je
juče nameravao da ostavi u podrumu, ali je zaboravio. Razvalio
je vrata sekirom. U dnevnoj sobi imao je šta da vidi: roditelji
ukočeni sede pred televizorom, pas i mačke leže po podu.
Brzo je otvorio prozore i pozvao hitnu pomoć. Jedna su kola
odvezla roditelje na intenzivnu negu, a veterinarska psa.
Nakon nekoliko dana roditelji su se izvukli iz krize, zatim pas.
Tri mačke su preživele, ostalima nije bilo pomoći. Šta se ustvari
desilo? Vlažna drva su stvarala ugljen monoksid u podrumu i
kuća se njime ispunila. Roditelji i životinje otrovani su i sin je
stigao u bukvalno poslednji čas. Dobro da je juče zaboravio
da ostavi sekiru...

Tri životna sna

„Zašto me zoveš da pišem, kad ja imam blog o ekologiji?“
„Zato što si pisac“
„Kako to znaš?“
„Po tvojim komentarima, koji govore o tvom daru za pisanje“.
„Priznajem, pišem, imam mnogo priča i pesama, čak i
započet roman, ali to niko ne zna osim mene“
„Eto, sad znam i ja“
„Doći ću.“
Takav razgovor smo vodili jednog popodneva Milan i ja.
Bilo je to pre nekih desetask godina, kada sam vodila
blog servis u koji su mogli da uđu samo pozvani. Stotinjak
blogera vredno je pisalo. Jedan od njih bio je Milan.
Bili smo jedan od čitanijih blogova koji promovišu
savremenu književnost.
Svake godine bismo objavili po jednu blog knjigu u kojoj
je svaki autor imao svojih desetak stranica. Te godine
Milan je učestvovao sa dve svoje kratke priče, svojom
prvom objavom u nekoj knjizi. Promocija naše knjige
podesila se u zavejanom decembarskom danu, kad pisci
iz Banata nisu uspeli da se probiju, a i drugi jedva.
Javljali su se plačnim glasom da su negde ostali zavejani.
Pozvao me i Milan, glasom kao iz groba:„Ja neću doći“.
„Zašto, gde si?“
„Prekoputa vas, ali ne mogu.“
„Šta se desilo?“
„Moja devojka ne želi da prisustvuje mojoj radosti, mojoj
prvoj knjizi. Razišli smo se i nije mi ni do čega!“
„Slušaj me dobro: s nama će ti biti bolje nego samom.
Knjige su upravo stigle i dođi odmah da pomogneš
Draganu da ih unese“
Iz zavejane štamparije vruće knjige su stizale na mesto
promocije. Milan je došao, sav u belom, pomogao Draganu
i dalje normalno komunicirao sa svima. Ničim nije odavao
svoju tugu. Vodila sam promociju i do samog nastupa
nekog blogera nisam znala hoću li prozvati njega ili će ga
neko zameniti. On je svoje pročitao vrlo korektno, a Sanja
je uskakala umesto odsutnih. Sanja? Na svim fotografijama
uslikani su zajedno, a da se ustvari nisu ni primetili. Bili su
zaista skladan par, to nije bilo teško primetiti.
Blogeri se rado sreću uživo i organizovala sam susret u
Novom Sadu. Bilo nas je 16 sa svih strana Vojvodine i
četvero iz Beograda. Milan mi je usput pričao dosta o sebi,
pa je pomenuo i kako ima tri sna: da bude kapetan bele lađe,
da živi u Novom Sadu i da nađe ljubav svog života. Susret
je uspeo, svi su došli i opušteno su se družili. Sanja i Milan
su se konačno „zapazili“ i otada su se nastavili viđati. Voli
je do neba i natrag. I ona njega. On je položio preostale ispite
i sad vozi belu lađu, žive u Novom Sadu i imaju preslatke sinove.

A ja se pitam: šta bi bilo da je ona prva devojka došla na promociju?

Pre desetak godina na blog.rs pojavio se ekološki blog
čiji je autor Ramzes pisao jasne i lepe komentare. Kad smo
kum i ja sagradili blog servis Blogograd, mogli su da uđu samo
pozvani. Pozvala sam i Ramzesa_" Hoćeš li doći na novi blog?"
A on se iskreno iznenadio: "Zašto me zoveš kad ja nisam pisac?"
"Jesi pisac"
"Jesam, imam mnogo napisanog, ali za to znam samo ja.
Otkud ti znaš?"
"Po tvojim komentarima!"
Ušao je u Blogograd i u blogogradske knjige, sa svojh 10 strana.
To mu je bila prva štampana objava. Na drugu blogogradsku
promociju došao je sav u belom. I ona, lepa Blogograđanka, bila
je u belom. Na svim fotografijama bili su zajedno, a tad su se
prvi put videli. Kad se kasnije blogogradsko društvo okupilo u
Novom Sadu na jednom od redovnih druženja, primetili su se
baš pravo. I evo ih u braku, sa divnom decom. Ramzes je imao
tri želje: da bude kapetan bele lađe, da živi u Novom Sadu
i da nađe ljubav svog života. Sve tri je ispunio, dobrim delom
zahvaljujući blogu.
Kad je završavao roman, Ramzes me zamolio da mu napišem
osvrt za knjigu. Uradila sam to sa zadovoljstvom. I juče mi je
stigla knjiga sa zahvalnicom. Ponosna sam i srećna zbog njega.

Pre podosta godina odličan urolog i ja kao mladi nefrolog
razgovarali smo o najboljim načinima za izbacivanje kamena
iz bubrega.
„Najbolje je pomoću leka koji se ne popije,” rekla sam.
„Najbolje je pomoću zmije, ” reče on.
Ostade da oboje objasnimo svoje stavove.
„Moj suprug je imao zaglavljen kamen u ureteru godinu
dana. To je opasno za rad bubrega i Vi ste mu zakazali
operaciju ako ga ne izbaci uskoro. Termin je zakazan posle
naših Mladenaca. Dan uoči Mladenaca dođoše moji roditelji
i dovedoše travara iz Podgore. Ovaj donese dve litarske flaše
sa nekim svojim mućkancijama. Moj suprug je bio sklon
alternativnoj medicini i otvorio je obe boce s namerom da
odmah počne terapiju. Ali, miris je bio vrlo jak, osećao se
i beli luk, pa je zaključio da neće lepo mirisati gostima sutra
na Mladencima. Zato je zatvorio boce i nije ni liznuo travareve
lekove. Te noći je izbacio kamen! Da je samo probao,
najmanju količinu, ko bi nas uverio da nije u pitanju
čudotovoran lek?”

„A ja sam svom prijatelju sa bubrežnim napadom savetovao
da pije mnogo tečnosti i trucka se po seoskim putevima.
Naravno da mu je zatrebao WC i on se sakrio u žbunje da
mokri. A ispod njega uspravila se zmija!
Dobio je napad u kome je odmah izbacio kamen!”

Posle smo se urolog i ja šaljivo dogovorili da upriličimo saradnju
sa ZOO vrtom i iznajmimo njihove zmije, pa da lepo radimo
na dobrobiti ljudi s kamenom u bubregu :)

Možda su moji sinovi jedina deca koja nikad nisu bacala
petarde. Averziju prema tom agresivnom činu usadila sam
im od najmanjih nogu. Nakon što je tetka šampionka procenila
da su talenti, kad su imali 10 i 13 godina, obojica su išli na
streljaštvo i pogodak u desetku je bio uobičajena stvar. Čak
su njihovi pogoci u centar mete postali deo udžbenika koji je
napisala njihova doktorka, oftalmolog, kao dokaz sjajnog
rezultata nošenja naočari u cilju rehabilitacije manje očne mane.
I u toj fazi dođemo na doček nove godine kod prijatelja. Oni
imaju dva sina, ja dva sina i treći par jednog. U čavrljanju oko
stola majka petog dečaka izjavi kako je streljaštvo agresija,
kako nisam u pravu što im to dozvoljavam. Odgovorila sam
kako se na časovima ne može ništa desiti, jer je sve strogo
kontrolisano, a baš time će sasvim istutnjati svaku želju za
agresijom.
U ponoć smo čestitali jedni drugima, svi su potražili poklone
pod jelkom, a onda su svi dečaci nestali. I iz neposredne blizine
čule su se petarde! Zgroženi, tražili smo ko se tako idiotski
zabavlja. I zapanjeni, ustanovili da u drugoj sobi peti dečak
zdušno baca petarde, a majka mu ih dodaje! Ostala četvorica
su samo gledala.
„Ko je dečaku kupio petarde?“ pitala sam besno.
„Ja!“ rekla je njegova majka ponosno.
Povukla sam svoje sinove da ne učestvuju u toj takozvanoj
zabavi. Ubrzo se čuo jauk, sledeća petarda je eksplodirala
petom dečaku u desnoj ruci! Doček se pretvorio u moju hirurgiju,
traženje instrumenata za vađenje delića petarde iz rane,
dezinfekciju. Treba li napomenuti da su plastični hirurzi
intervenisali u nekoliko navrata u toku sledeća dva meseca,
dok mu nisu donekle osposobili ruku?
Moji sinovi su prestali s takmičenjima kad su došla vremena
u kojima se popisuju streljački talenti. Nikad više ni pištolj ni
puška, a još manje - petarde!

Kao lekar početnik, radila sam sama u sali za dijalizu
(veštački bubreg) kad su me sestre pozvale.Vuji nije dobro,
izgubio je svest. Pregledam ga, dijabetičar je, lako preznojen,
bez svesti, puls slab.
-Uzmite krv na glikemiju pod hitno i odmah mu dajte 50%
glikozu 100 ml!- izdala sam nalog.
Sestra je uzela krv i otrčala u laboratoriju, druga je odmah
dala šećer u venu.
Utom je pristigla iskusna koleginica.
-Šta se dešava?
-Vujo verovatno ima hipohglikemiju, uzela sam glikemiju i dala
hipertonu glikozu.
-Jeste li sačekali nalaz?
-Nisam.
-Trebali ste!- prekorela me.
Utom je prva sestra dotrčala s nalazom glikemije: nula.
Slovom i brojem, 0.
-Odmah još 100 ml 50% glikoze!- izdala sam nalog.
Kad je taj šećer stigao do bolesnikovog mozga, počeo je da
žvače. Takvu reakciju nisam videla nikad pre ni posle. Svi smo
bili zbunjeni. Onda je otvorio oči, pogledao nas, zaustavio pogled
na meni i prekorio me:-Što ste me budili, doktorka, sanjao sam da
jedem divne punjene paprike!
Prasnuli smo u smeh. Kad je šećer stigao u njegov mozak u
hipoglikemijskom šoku, dobio je sliku punjenih paprika!

Nefrolog u toku svog rada stalno sarađuje s hirurzima, jer bez
njih ne bi mogao početi dijalizu, ni peritonealnu (preko trbušne
maramice) ni hemodijalizu (preko aparata). Uvek sam se s
njima lako sporazumevala. I desi se moje dežurstvo, dovoze
mi Radenku, mladu ženu od 28 godina sa zapuštenom uremijom
(otkazivanjem bubrega), jedva živu. Kalijum joj je bio 9,2 mmol/l,
a gornja granica je 5,3. S tim se kalijumom umire, srce samo
prestane da radi. Odmah zovem dežurnog hirurga, tu je Zoki,
nešto stariji od mene. Zna da plasira cevčicu za peritonealnu
dijalizu, ali još ne zna koliko ta metoda vredi.
"Zoki, imam mladu ženu od 28 godina i kalijumom 9,2. Uzmi
sestru i hirurški komplet za peritonealnu dijalizu, mi otvaramo
operacionu salu i spuštamo bolesnicu, čekaće te sve spremno".
"Doći ću kad završim ovog dedu s ileusom."
"Zoki, dok ti njega završiš, ne moraš dolaziti, ona će biti mrtva.
Odmah!" i spuštam slušalicu. Radenku uvozimo u našu salu, sve
sredimo, kad utrčava Zoki sa sestrom: "Evo, odložio sam dedu!"
Kad je video Radenku, nije verovao da ona može da preživi.
Ipak je propisno plasirao cevčicu i mi smo odmah počeli
peritonealnu dijalizu. Već nakon dve tri promene kalijum se spušta
ispod granice koja ugrožava život. Ujutro sam smeni predala
Radenku u dosta solidnom stanju.
Sticajem okolnosti, vodila sam Radenku kad smo je otpuštali,
u odličnom stanju i sa spremnom AV fistulom, za dijalizu u Ćupriji.
Živeće tako sledećih 30 godina i izvesti svoju malu decu na put.
"Radenka, sačekaj da te neko vidi, pa ideš", rekla sam joj.
Pozvala sam Zokija:"Ako nemaš nešto važno, dođi na kafu i bombone!"
Došao je i pijuckao kafu kad sam poslala po Radenku. Na vratima se
pojavila lepa mlada žena, već civilno obučena.
"Zoki, poznaješ li je?" pitala sam hirurga.
"Prvi put je vidim u životu!"
Okrenula sam se Radenki:"Radenka, on ti je spasio život. Da ti nije
na vreme stavio cevčicu, ja ne bih mogla ništa!"
Radenka je prišla Zokiju i sa suzama u očima poljubila mu ruku.
Kad je izišla, Zokiju su oči zasuzile.
"Zoki, to je ona mlada žena sa kalijumom 9,2. Ide kući svojoj deci,
a za to može zahvaliti samo tvojoj brzini!"
Nikad se u toku naših radnih vekova nije desilo da iko pozove
u hitnu konsultaciju Zokija, a da on ne doleti...
Ta se lekcija jednom uči.

Poezijom protiv korone

Po legendi, čovek koji je smislio igru “šah” pokazao je svom kralju novu igru.
Kralj je bio oduševljen.
- Ovo je sjajno, šta želiš da ti dam kao nagradu što si napravio
ovako dobru igru?, pitao je kralj
- Ja bih želeo žita, reče izumitelj
- Naravno! Koliko žita?

- Hteo bih na ovo prvo polje šahovske table da stavimo jedno zrno
žita. Zatim na drugo polje dva, pa na sledeće 4, pa 8 pa 16, pa 32
zrna žita… svaki put duplo više, i tako do onog poslednjeg polja
na tabli

- Pa to je baš malo žita! To nije nikakva nagrada za tebe! Jesi li
siguran da to želiš?, pitao je kralj
Izumitelj je insistirao da to bude njegova nagrada. Kralj je pomislio
“kakva budala, prodao mi ovako dobru igru za malo žita”, i dao svojim
matematičarima da izračunaju koliko je to žita i da isplate čoveka.
Međutim, kada su matematičari izračunali, došli su do podatka da
je to 18,446,744,073,709,551,616 zrna žita, odnosno da bi trebalo
da se poseju 4 planete Zemlje celom površinom da bi se toliko žita
napravilo. Prema toj legendi, kralj je bio oduševljen mudrošću ovog
izumitelja i pozvao ga je da mu bude savetnik.

Ista stvar se dešava sa virusom. U ovom trenutku, mi vidimo veoma
malo zrna žita na tabli (broj obolelih) i lako možemo da se prevarimo
kako to nije ništa strašno. Ali ako svaki oboleli u proseku zarazi
još dvoje (sasvim realno kada ne bismo ništa preduzeli), onda bi
matematika bila ista kao na ovoj tabli.
Zato je bitno da budemo u kućama i da nemamo kontakt sa ljudima,
jer matematika je jasna - broj obolelih može da opada tek kada jedna
obolela osoba u proseku zarazi manje od jedne nove osobe
(naprimer, 0.8). Sve preko 1, vodi u matematiku šahovske table sa
ogromnim ciframa.