Lastavica

Australijski valcer

Priče — Autor lastavica @ 04:32



Bilo je drugačije vreme nego sada, ali su emocije iste. Mnogi su se iz 
Dalmacije odselili u Australiju i Novi Zeland da pobegnu od siromaštva
i pronađu novi život. Kad bi momci stasavali za ženidbu, tražili bi preko 
posrednika devojku u starom kraju, pa se malo dopisivali, i onda bi devojke
kretale na dug put brodom sa devojačkom spremom. Posle, šta im Bog da, 
nekom sreću, nekom ne. Drugi su dolazili po devojku u stari kraj.
I dođe vreme lepom Andriji da se ženi. Nisu više tako dugačka putovanja, 
leti se avionom, ne plovi se mesecima kao nekad... Doputuje on iz Australije 
s majkom u rodni kraj. Majka mu brzo pronađe u selu devojku koja je bila 
voljna da se otisne na put u Australiju da bi bila njegova životna partnerka. 
Bez ljubavi, eto, samo da se uda za lepog, imućnog i vrednog Andriju. 
I reče majka momku da mu je žena obezbeđena, a ako on nađe po srcu
drugu, neka nju povede. Igranke su tada bile glavno mesto upoznavanja 
mladih, ne diskoteke, ne žurke u kojima ne znaš ni s kim igraš. Krene 
Andrija na igranke i na prvoj me pozove da odigramo valcer. Kakav je bečki
valcer on plesao! Pamet da ti stane, vrteli smo se salom kao da letimo. 
I nastavismo da plešemo. Posle plesa otprati me na mesto i ništa do 
sledećeg plesa. U jednom od valcera ispriča mi svoju priču i zaprosi me, 
plešući. Da li je iko prošen plešući valcer? Neverovatan osećaj. Bio mi je 
drag Andrija, sjajan plesač, ali daleko je to od ljubavi, daleko od razloga 
da se udam...i odbijem ga. 
Dan dva pre nego sam znala da se Andrija vraća u Australiju, sretnem ga
s devojkom pod ruku. Onom s kojom ga je majka sastavila. On mi uputi 
najtužniji pogled, srce da pocepa. Iz njenog pogleda se videlo da zna za 
mene (ko li joj reče?), pogled pun pitanja šta to ja imam, a ona ne... nikad
neću zaboraviti taj susret. I često se pitam da li su kasnije našli sreću, 
da li je ona naučila da pleše valcer, da li... i šta bi bilo da sam rekla da
umesto nje...

 


(Životna crtica, iz moje knjige "Rumba")

Ljubav na prvi ples

Priče — Autor lastavica @ 05:01



Jeste li se nekad zaljubili na prvi ples? Niste? Ne znate šta ste propustili.
Da li se neko zaljubio u vas na prvi ples? Nije? Da vam ispričam priču? 

Imala sam 15 godina kad sam se otisnula na svoj prvi ples. Čajanka, 
velika sala, živa muzika, svi uredno posedali za stolovima, piju se sokići.
Tek sam naučila nešto od brata, koji je bio najbolji plesač u gradu. Ali, 
naučeno treba i primeniti. Ko će mene primetiti na čajanci, ko će me
birati za ples? Čekam, nedugo. Prilazi neupadljiv momak i pita za ples. 
Izlazimo na podijum, počinje neki bluz, gledam u noge da ne nagazim
partnera, gleda on u noge. Bože, zar tako loše plešem kad mi stalno 
gleda u noge? Zar se toliko plaši da ću ga izgaziti? Porumenela k’o 
jabuka od stida, što li plešem kad ne umem... Kad li se on stidljivo 
oglasi: „Izvinite, ovo mi je prvi ples... nadam se da Vas ne gazim...“
„O, izvinite, i meni je prvi ples...“
I odigrasmo mi naš plesić, otprati me na mesto, i do sledeće plesne 
ture ništa... A kad se muzika ponovo oglasila, evo njega ponovo po mene.
I tako sledeće tri godine. Na čajankama dođe Stanko po mene, otplešemo,
prozborimo reč dve, otprati me na mesto, i to je to. Sve dok se nije pronela 
vest da idem na studije u Rijeku. Moje poslednje leto pred odlazak. 
Čajanka. I Stanko. Tužan, dolazi po mene. I za vreme plesa mi objasni 
kako se pri onom prvom plesu zaljubio, kako je znao da me mora zaslužiti, 
pa je radio, radio mnogo, dok nije stekao imetak. Sad ima svoj poslić i 
imovine dovoljno da ne moram na studije, da ne moram raditi ništa, 
samo da se udam za njega i uživam... Ponuda me iznenadila, nikad me
nije pozvao na randevu, nismo imali o čemu ni da pričamo, a on me prosi...
Pažljivo odbih. Zamolio me da se dopisujemo. A o čemu? Samo o plesu, 
jedinoj temi tokom tri godine?
Nismo se ni dopisivali. Ponekad bih srela Stanka, tužnog pogleda. 
Ne znam gde je sada i da li je srećan s nekom koju je, nadam se, 
zavoleo posle mene. 


(iz moje knjige „Rumba"

Miljana

Priče — Autor lastavica @ 07:02



Plodna karijera doživela je svoj procvat i vrhunac. U bolnici je svi 
pamte po dobrom. Svima je učinila neko dobro, nesebično pomogla, 
ohrabrila kad je trebalo. Njen je telefon uvek bio dostupan za sve 
kojima je trebala pomoć, bez obzira koliko je bila umorna i koliko je 
možda njoj trebala veća pomoć nego onima koji su tražili od nje. 
Uvek strpljiva, nikad se nije žalila i malo ko je mogao slutiti, ako 
mu nije rekla, da su njeni problemi jači i veći nego kod većine onih 
kojima je bila rame za plakanje. Sebi je zadržavala svoju umetnost 
i retke trenutke lepote, da iz njih crpi snagu.
Nije znala kako će izgledati njen ispraćaj u penziju. Pomalo se pribojavala 
hoće li sve ispasti kako je želela. Ko će sve doći... Najbolja prijateljica 
joj je pomogla, kao ona njoj pre četiri godine. Na vreme su sve donele,
a sestre su joj nesebično pomogle da na stolu osvane ikebana od
ukusnih jela i poslastica. A onda su počeli dolaziti sa osmesima,
lepim rečima i poklonima. Sa dirljivim sećanjima koja su njoj značila
malo, a tim ljudima mnogo. 
Kući je pošla sa najlepšim cvetnim aranžmanima koje je ikad videla.
Po poklone će morati da se vrati, njihove četiri ruke nisu bile dovoljne 
da sve odnesu.
Pomalo setno se osvrnula, u toj je bolnici provela najveći deo života, 
tu radila sa suprugom, legendom svog posla, tu srela hiljade ljudi 
koji su ostavili traga u njenom životu ili ona u njihovim, spašavajući ih. 
Hoće li joj nedostajati? Verovatno hoće...



7,5 milijardi unikatnih naočari

Priče — Autor lastavica @ 14:54



Svi mi gledamo svet našim očima i našim čulima ga osećamo. 
Slika koju ima svako od nas potpuno je jedinstvena i neponovljiva, 
dve osobe ne mogu videti isto. Uvek će se slika razlikovati bar u 
nekim detaljima. A šta osećamo kad nešto gledamo, tek je posebna 
priča. Nikad isto. Dakle, koliko god ima ljudi na ovoj planeti, toliko 
ima pogleda na svet. Kao u Rašomonu gde su četiri osobe gledale
istu scenu i zaista videle drugačije, na planeti 7 500 000 000 ljudi 
gleda sve što gleda - unikatno, drugačije od svih oko njih. Tako 
bismo mogli reći da se svet sastoji od 7,5 milijardi jedinstvenih i 
neponovljivih pogleda. I kad neko napusti ovaj svet, s njim se u 
večnu kuću sahranjuju i njegove unikatne naočari kojima je 
posmatrao sve oko sebe. 
A mene zanima samo jedno. Kuda odlazi to jedinstveno viđenje 
sveta? Nikad pre i nikad posle isto... 


(slika s neta)

Od tame do svetla

Priče — Autor lastavica @ 07:07



U jednoj foto grupi je tema nedelje svetlosti Beograda.
Pokloni se i počni!

Svetlosti Konaka Kneginje Ljubice, meni najlepše zgrade u Beogradu





Parlament, meni posebno drag, znamo zašto


Skupština grada, čiji balkon sanjaju svi vrhunski sportisti!
Kad osvoje medalju, tu će otpozdravljati hiljadama oduševljenih
sugrađana.


Balski sjaj



Idemo u večernji provod!



Novogodišnje raspoloženje





Još malo, pa smo kući...


.. a išli smo do Beča...


Ne pali svetlo...u sumrak



Sladoled kao lek

Priče — Autor lastavica @ 05:30



U mojoj kući sladoled se odavno smatra lekom. Ako dete posle 
navršene prve godine jede sladoled 365 dana u godini, nema 
problema ni sa krajnicima niti sa stomakom. Grlo se navikava 
na hladno i ne može „nazepsti“, a stomak se oblaže sladoledom 
kao tankim filmom, štiti sluzokožu, vezuje kiselinu i brzo smiruje
bolove u želucu. 

Dolazila su mi deca rado u posetu, jer bi cele godine obavezno 
dobijala sladoled. Ako bi zgranuti roditelji rekli da decu boli grlo, 
pogledala bih i obično rekla: „Da, mama je u pravu, ne ide ovde 
sladoled... obična porcija, mora dupla!“
Moja su deca obožavala da vaspitavaju goste. Pred svima me pitaju:
„Možemo li da uzmemo lek?“
„Možete!“ odobrim bez znakova brige, što goste začudi. Deca odu
do zamrzivača, izvade sladoled, sipaju dve velike porcije i pronesu
pored iznenađenih gostiju, koji ih onda tuže meni: „Oni su uzeli sladoled!“
A na to deca odgovaraju uz smeh: „Pa da, u našoj se kući sladoled 
zove LEK!“
***
Suprug je voleo da zivka telefonom. Jednom me je pozvao dok 
sam bila na dežurstvu: 
„M. boli stomak“ kaže.
„Jesi li mu dao sladoled?“ zapitah.
„Nisam!“
„A zašto?“
„Nisam se setio!“
„Daj mu i zovi me za pola sata.“
Zvao me kasnije. Bol u stomaku je prestao, jer je M. sam uzeo 
sladoled dok je tata zvao i uspešno završio svoje lečenje dok je on 
završio razgovor!


(iz moje knjige „Tango")

 



Drugi život jedne Makane

Priče — Autor lastavica @ 04:40

Kod nas je 11 godina. Koliko je bila 
kod nekog pre nas, ne znamo.



Pre 11 godina snajka je naišla na krvavu teško ranjenu mačku
pored puta. Mislila je da je uginula, ali je tada maca počela da prede!
Odvezla ju je veterinaru, koji se čudio što se neko toliko brine o 
divljakuši. Dao je sve što treba maci smrskanog lica. Nakon mesec
dana srasle su rane, maca je ostala slepa na povređeno oko i skoro
sasvim na drugo, kojim razaznaje pokret i svetlo. I sa tako lošim
vidom prilagođavala se novom prostoru veoma lako, pa smo je 
naizmenično čuvale snajka i ja, zavisno o tome koja je kada putovala. Kasnije je godine živela kod snajke.


Moji unuci su rasli uz macu. Naučili da dele s njom igre i iskazuju
emocije. Uloga životinje u kući je baš ta, da deca nauče izražavati
emocije.


Sad su moji u drugoj zemlji, gde maca ne može s njima. Vratila
se meni i brzo prilagodila, kao da nikad nije bila negde drugo.


Dolaze mi gosti s raznih strana i prvo macu u krilo. Čistu
i maznu, svi je vole. Makana 11 godina živi svoj drugi život.


Pesnici

Priče — Autor lastavica @ 06:16



Imali su predstavljanje pesnika u književnom klubu. Lepo je zamišljeno, svako 
od četvoro pesnika izabraće izvode iz svojih knjiga, recenzenti će ih predstaviti,
a književni klub oceniti aplauzom jesu li primljeni. Jelena je bila jedina dama. 
Sve četvoro se predstavilo uzajamno. Fini i pristojni momci. Ona je prva čitala. 
Jedan od pesnika, Zoran, pažljivo ju je slušao. Koliko pažljivo, shvatiće tek 
kasnije, kad je dobila video snimak. Upijao je svaku reč. Na kraju, dok su je 
njeni gosti grlili i čestitali, on se progurao i dao joj svoju knjigu s posvetom. 
Već sutradan sve četvoro su se povezali na FB i izmenjali fotografije. Zoran
i ona nastavili su komunikaciju. Nekako stidljivo, pomenuo je svoje emocije 
i želju da se nađu na klupi na Kalemegdanu. Nije bila ubeđena u njegove 
osećaje, ali nije ih negirala.
I kad je našao mogućnost da nakratko dođe u njen grad, sreli su se u centru,
nasmejano je prišao i poljubio joj ruku. Nije je zagrlio niti poljubio u obraz, 
samo ruku. Iznenadio ju je tim gestom. Popili su kafu i prošetala ga je 
Kalemegdanom, uz obavezne ćevape. Malo je pričao o sebi i komplikovanom 
životu samca. Nikad se nije ženio, a imao je veliku ljubav na granici braka, 
koja je prekinuta. Nije joj uspevao objasniti zašto. Bilo im je prijatno zajedno,
ali Jelena je znala da je starija od njega, osećala je da nije zaljubljen u nju, 
stanovao je predaleko za viđanja. Sve su to bili minusi za neki pokušaj veze.
Zato, kad ga je ispratila na voz taksijem, nije ni izišla iz vozila, pustila ga je 
da ode sam, da ga ne stavlja u nepriliku emotivnijeg pozdravljanja.
Nastavili su komunikaciju, nekad topliju, nekad sa više ograda, a nikad 
ljubavnu. Fejsbuk je čudo, trebalo joj je malo vremena da shvati ko je njegova
prekinuta ljubav, a i da još uvek nisu hladni jedno prema drugom. Maltene 
ga je mučila dok nije priznao da je on taj od kojeg zavisi nastavak. Nastojala 
je da on shvati kako je još uvek zaljubljen u takoreći bivšu, a u nju, Jelenu, 
nije. Iako bi to negirao, primećivala je da se dvoje bivših približava. Kad je 
ona počela da izlazi s drugim, Zoran se vratio bivšoj i brzo su postali sadašnji. 
Znala je da njena veza nema ni sadašnjost, a kamoli budućnost, da je samo
jedno lepo druženje, no nije to htela da kaže Zoranu, da ne bi uticala na 
njegove planove.
I sad je Zoran na pragu braka, a Jelena i on su ostali drugari. Drago joj je 
što nije poremetila njegovu sreću nekom nerealnom vezom. Sreću? Nada se 
da će oni biti srećni, iako često oseća da neće, jer nema potpunog poverenja 
ni predavanja između njih dvoje. A bez toga, nema trajanja ljubavi. 
Da li se prevarila, pokazaće vreme.



Radoznalci

Priče — Autor lastavica @ 05:46


Kad su pre godinu dana novine pisale o muškarcu koji je preplivavao 
Adu Ciganliju i osetio ugriz u nogu, podsmevali su se mnogi. Bio je 
pijan, sanjao je... Nedavno mi je došla mlada pacijentkinja sa suprugom, 
u plićaku ju je ujelo nešto u predelu genitalija. On je bio prisutan, nije
video napadača, ali je jasno bio vidljiv ugriz. Primila je antitetanus, a 
inače, neće se više nikad tamo kupati. 
Pomislila sam da je možda neko svoj ribnjak s piranama ispraznio u 
jezero. I šetajući oko jezera, pričala sam sa pecarošem koji drži kafanu 
na Adi i zna sve jezerske „cake“. 
„Nisu pirane, to je bio som!“, reče on.
Objasnio mi je da su somovi jako radoznali i kad vide bućkanje, vole 
gricnuti, tek da provere šta je to. 
Pa ti budi som i plivaj u jezeru ili u reci...



Imate li vi ovakvih iskustava?

Pequenito

Priče — Autor lastavica @ 04:56

Imam lepi prilog koji pokazujem unucima, „Pequenito", prikazuje 
mnoge malene životinje. Rado ga gledaju i sve što je ljupko i maleno,
za njih dvoje je „pequenito", pekenito.
Unuci su glavni baštovani na mom balkonu. Čim dođu kod mene, 
uzimaju svoje kantice za zalivanje i obilno napoje svaku biljku. Svakoj 
znaju ime i namenu, koja se jede, koja se samo miriše. Obožavaju da 
otkinu listić nane ili bosiljka, pomirišu, daju mi da im operem i stavim
u jelo. Poslastice su slađe s nanom, a slana jela s bosiljkom. Bela ruža 
se primila tek kad je mali baštovan počeo da o njoj brine. Sada cveta
obilno. Orah mu je porastao iz ploda, kesten takođe. Ima zlatne ruke
za baštovanstvo.
I procvale su šumske jagode na balkonu, a nikako da se zametne plod!
Visoko je, treći sprat, sunca baš i nema, nije mesto koje posećuju pčele. 
Rekla sam deci da pozovu pčelicu Maju, ljupku pčelicu iz crtaća, da 
opraši cvetiće jagoda, pa ćemo dobiti male plodove. Oni su je zamolili. 
Danas sam im pokazala sitne plodove i oni su zahvalili pčelici Maji što 
ih je poslušala! A mami su se pohvalili:
„Mama, imamo četiri pekenita!"



Proslaviti dan

Priče — Autor lastavica @ 05:19

Pitao si, šta slavimo. Današnji dan. Nije li to dovoljno?
Bliskost koja je prestala da bude daljina. 


Nisu li ulice toplije s rukom pod ruku? Nije li kiša prijatnija?



Šta je još potrebno za sreću? 
Šta još trebamo znati jedno o drugome? 
Šta mislimo, kako osećamo? 
Zar to ples već nije rekao?


Muzička kutija

Priče — Autor lastavica @ 06:11

Muzičku kutiju već dugo imam. U vreme kad su one bile retke, neko ko me je

voleo, potrudio se da mi je nabavi i pokloni. Urađena od tamnocrvenog 

lakovanog drveta, sa motivima iz Japana, bila je kod mene uvek na vidnom mestu.


Kad se otvori, baletski par igra na melodiju "Fascination".
U pretincima kutije čuva se nakit i pohranjuju najdraže uspomene.
Dugo već nema onog ko mi je s toliko ljubavi poklonio muzičku 
kutiju, a ona još uvek svira. Moji unuci uživaju kad im je otvorim
i par zapleše. Takvu stvar retko gde još mogu videti...




Optužba i presuda

Priče — Autor lastavica @ 06:32

 

Kako reagujete ako dobijete neopravdanu optužbu?
Znate da nešto niste uradili, ali je neko rekao nekome da je video to i to i dobili 
ste po nosu. Nije važno da li je video i iz koje je namere referisano. Bitno je da 
ste dobili po nosu. I kad ste pobili optužbu, niste dobili izvinjenje, nego samo 
zadovoljstvo što verovatno nije tako kako je glasila optužba.
Ako se ljutite, ispada da ste krivi.
Ako besnite, svakako je u pravu neko ko je neopravdano optužio. Tako ispada.
Ako plačete, ispada da ste slabi.
A ja sam samo tužna što se to uopšte dogodilo. Što su optužba i presuda 
mogle pasti, bez prava žalbe. Kako se ljudi lako kockaju sa poverenjem, kako
lako podrazumevaju iskrenost... Shvataju li da se nit poverenja lako tanji, 
kako se opušteno ćaskanje lako pretvara u tišinu, u ćutanje koje zveči i 
galami bučnije od tornada?



Nemogući susret

Priče — Autor lastavica @ 06:07

 
Jednom su se sreli, jer je on učinio nemoguće da bi se to desilo.
A posle, nikako da im se putevi sastave. Žive prilično daleko
jedno od drugoga. Ako ona putuje na jug, on baš putuje na sever.
Ako mu se javi sa zapada, on je stigao na istok. Kad mu napiše
da dolazi u neki grad, on će doći za nedelju dana, kad ona ode.
I tako se uporno mimoilaze godinama. A mnogo im znači što
su stalno u kontaktu mislima i rečima. Veze dolaze i prolaze,
a oni opstaju, u platonskom obliku.
Kad se nađu na 100 km blizine, srešće se, rekao je. I onda joj
se javio da nadleće more baš tamo gde je ona. Sad će, za
pola sata. 
„Evo, mašem ti krilima!“
I ona je stvarno videla mali avion tankog traga na nebu kako
pravi luping i nastavlja let prema Dubrovniku. 
Da, bili su u okviru 100 km, ali jedno na zemlji, drugo na nebu...



Predaleko za kafu sa srcem


Čovek koji nije voleo rođendane

Priče — Autor lastavica @ 04:01

Smejao se rođendanima, naročito radosti koju sam ulagala u svaki svoj rođendan.

Rekao bi: “Smešno je što se ljudi raduju rođendanu, kad su godinu dana stariji! “
Govorila sam mu da se svakom danu treba radovati kao da je poslednji, i

svakom rođendanu izistinski, jer je jedini naš  LIČNI datum. Ali on je imao

strah od starosti, od nesposobnosti, gubitka lepote... Nije voleo poklone,

nije im se radovao, jer mu je prva asocijacija bila da treba da ih vrati, a nije

voleo da razmišlja šta bi ta osoba volela da dobije... Nije razumeo 
radost s kojom biram poklon nekoj osobi baš za nju, smišljajući čime bih

je mogla obradovati. Nije umeo da se raduje tako običnim svakodnevnim

stvarima. Umeo je da uživa u pesmi, plesu, o, da, u druženjima gde je

bio kralj... ali, eto, plašio se rođendana.
No život je najbolji režiser, i sve nam pojasni kad dođe vreme i stavi

kockice na svoje mesto. Razboleo se, medicina mu je dala nekoliko

godina više, i za to vreme VEOMA se radovao svakom rođendanu

i poklonima, osećajući se živim i ne znajući da li će dočekati sledeći.
Sada više se slavi rođendane i ne boji ih se. U nekom svetu samo

za plesače verovatno pleše najlepši valcer...
Vreme tamo nema nikakvu vrednost...



Powered by blog.rs