Lastavica

Fascination

Priče — Autor lastavica @ 05:39



Kad je upoznala svog budućeg supruga, mislila je da je kraj njenom 
traganju. Stamen, čvrst, postojan u izražavanju ljubavi, činio joj se 
čovekom koji zna šta hoće i ume to da sprovede, ne kao Prvi. 
Razvila se ljubav drugačija od one prve, ali čista i iskrena. Kad je 
krenula njemu na venčanje, zazvonio je telefon. Levin se javio, 
tražio da je vidi. Doneo je knjigu posvećenu njoj. „Kiti, kraljici mojih 
žena.” Nije ga videla, otputovala je u pratnji oca, odlučna da ne 
popusti. Kasnije je stiglo pismo u kojem je rekao da je knjigu spalio,
da stihovi nemaju vrednost kad ih ona neće.
Njene bračne godine su tekle s oscilacijama. Jednog dana srela je 
Levina, na ulici su se sudarili pogledi, njegove se usne razvukle 
u osmeh, pritrčao je. Seli su u park da popričaju. Oženio se ženom 
koja ga je mnogo volela, imaju ćerku Dubravku, ne ide, pred razvodom
je. Ubeđivala ga je da vredi spašavati brak jer ga ta žena voli onako
kako ona nije umela. Slušao ju je i često dizao oči ka nebu, nasmejan,
u neverici što je vidi, kao da je Bogu zahvaljivao. Kad su se rastali, 
ušla je u autobus, on joj je mahnuo, pa se setio i u panici doviknuo: 
„Kako ti je sada prezime?”
Viknula je odgovor, glas se izgubio u škripi točkova, da li je čuo? 
Znala je gde je, šta radi, ali ga nije potražila. 
I posle dvadesetak godina listala je novine detaljnije nego obično. 
Pretrnula je. Sa strane ispunjene čituljama gledale su je poznate oči. 
Levin je preminuo, u potpisu ćerke dopisuju mamu. Znači, dobio je
i drugo dete, pa se razveo. I taman da sklopi novine, primeti drugu
čitulju. Njegova saradnica napisala je odu svom šefu koga je očigledno
volela. Najnežnije reči ljubavi zažuborile su iz čitulje. Nekako je bila 
mirnija kad je to pročitala. Nadala se da je bar na kraju voleo i bio 
voljen kako je zasluživao. 
Otvorila je muzičku kutiju i baletani su počeli da se vrte uz „Fascination". 


 


Pismo

Priče — Autor lastavica @ 07:06



Draga Kiti!
Ne, sad bih hteo da ti kažem najlepšu, najtopliju, najsvečaniju reč. 
Nemoguće je. Jer, danas je ponedeljak, .. .. ..... Za mene sigurno 
presudan dan. Početak kraja. Da, Tebi se verovatno i ovo čini 
bezvredno, jednostavno, smešno.
Iako sam divljak bio, to samo za sebe. Drugi nisu morali da osete 
moje propadanje. A oni (imalo je i takvih), koji su se za to osobito
trudili, sami neka smiraj traže. Ja sam sve i svakoga oslobodio sebe.
Da mila, da Kiti! Dolazi i moj potpuni kraj! Ne žalim. Ne plačem.
Radujem se. Bilo je dosta dana kad sam s Tobom zvezdano živeo. 
Ako bi mi se dani patnje odužili samo bih tužan bio. Da li shvataš? 
Verovatno ne. No, kad-tad, ranije ili najzad shvatićeš. Žao mi je što
neću stići da učinim poslednji korak. Delo. No, ništa. Možda nije ovo 
oproštajno poslednje pismo. Ali, 99,99% je moguće da je ovo pravi 
i neizbežni kraj.
Ti, najdraži stvore, jedina ljubavi moja, da li sad shvataš sve? 
Možda ti je nelogično?
Ne mari. Ja se na Tebe ne mogu ljutiti. Nisam nikad ni mogao. 
Jer, voleo sam Te sasvim, potpuno, ili, da se izrazim kao Ti, „matematički”, 
imao sam Te u srcu, mislima i ljubavi 100 %! Zato sad, na kraju svega
što sam ja, srećan sam što sam imao Tebe. O, kako sam mnogo, 
mnogo srećan bio!
Nisam bio čovek koga si Ti želela. Nisam bio princ ni mladić snova. 
Bio sam odveć i u celom običan čovek. Najobičniji od svih običnih. 
Nisam imao šta da Ti dam. Ja sam bio sav, duhom i telom ljubav. 
Ljubav rođena za takvu devojku kao što si bila Ti. Dakle, i jedino je 
moglo biti da pripadnem Tebi. Tako je i bilo.
Ali, premalena je bila moja ljubav. Tako neznatna da Tebi nije ni suze 
jedne značiti mogla. O, Kiti, o najrođenija moja!
Znam, nećeš dugo čekati. Osećam to, osećam, previše slutim svoj kraj.
Ne, ljubavi, ne prebacujem Ti. Naprotiv. Želim da Ti poslednji dar dam:
Kiti, prosta ti moja ljubav bila! Zbogom!
S.


(nastavak sutra) 

Levin

Priče — Autor lastavica @ 05:45



Blizu je nekada bio kiosk sladoleda, najuspešniji na plaži, na kom je
tog burnog leta prodavala sladoled i lomila srca. Nije tako htela, nego 
se samo nameštalo. Posle Prvog, dugo nije mogla da voli nikoga, a 
oni su je tražili… S. iz Sredske pojavio se u pogrešnom periodu i to 
mu je bila nesreća, krivica i greh. Zaljubio se u trenu, bez ostatka i 
rezerve, srce bi iz grudi da izvadi i da joj ga da. Ona pak, nesposobna 
da voli novog, kivna na sav muški svet i toga nesvesna, prihvatila je 
udvaranja iz sažaljenja. Ništa joj se nije dopadalo kod njega, čak ni 
poljupci s ukusom i mirisom duvana (Posle njega nijednog pušača 
nije puštala ni na puškomet). Zvao ju je Kiti, želeo da bude njen Levin. 
Od njega je dobila svoju prvu pesmu, prelepi katren koji rado samoj 
sebi recituje kad je tužna:
„U tvojim očima
gladne
kao svetiljke
gore dve zalutale zvezde”.
Obožavao je kad ona svoju dugu kosu prebaci preko levog ramena, 
tad ju je najviše voleo. On se zaljubljivao sve više, ona sebe ubeđivala 
da joj je dobro s njim, da će ga zavoleti. Kovao je planove, kule u 
vazduhu gradio, video njihovu zajedničku budućnost. Jurio za njom 
gde god bi otišla, samo bi osvanuo pred kućom. Poklonio joj je japansku
muzičku kutiju u kojoj je mali baletski par plesao valcer „Fascination”. 
Sve više ju je gušila njegova ljubav i zahtev da mu kaže te dve slatke 
reči. A one nikako da joj pređu preko jezika. Pomenula mu je malu ružu, 
nije smela. Od tog trena vezao se za nju i u svakom je pismu tražio. 
Bilo joj ga je žao, pa mu je poklonila ružicu. A sažaljenje je loša baza za 
ljubav. Krila je dobio kad mu je ružica stigla, knjigu počeo da piše. 
Ona je pokušavala da ga malo umeri u izražavanju ljubavi, nije uspevala, 
na sve je reagovao vrlo bolno. Reče joj da je kod nje sve naj, ona ga 
najbolje poznaje i najviše muči. Svaki njen korak povlačenja propratio 
bi silovitim napredovanjem. Kriv a nekriv. Osećala se zagušenom, 
udavljenom.
Konačno, rekla mu je da ne ide tako dalje, da ga ostavlja. Krik se 
njegov prolomio, sve su brane popucale, reke se izlile. Ona je ostala 
neumoljiva. Dolazio je, molio. Ništa. Pisao je, vraćala mu je pisma. 
S vremenom sve je manje pisao, a sve bolnije. Mislila je, zaboraviće.
I dobila je godinu dana kasnije najtužnije pismo, kakvo nikad pre i 
nikad kasnije nije primila.




(nastavak sutra)

Imamo iznenađenje za Vas!

Priče — Autor lastavica @ 07:10



U mom rodnom kraju svi plešu i ja sam počela sa 15 godina da izlazim
na igranke. U plesu sam bila prošena dva puta, a da ničeg drugog nije
bilo između partnera i mene. Samo ples. Na prvi ples je planula ljubav 
između moje najveće ljubavi i mene. Najsrećnija sam kad plešem i 
često izjavljujem da najveće zadovoljstvo čovek dobija u seksu, a ako 
ga nema, skoro isto takvo u plesu, pa je nekad ples zamena za seks.
I najbolja zabava mi je dosadna ako se ne pleše. 
Tako se desilo da je jedna velika kompanija priređivala izuzetno 
prednovogodišnje veče u hotelu „Hyatt”. Divno dekorisana sala, usluga 
na visokom nivou, bend ima sjajan repertoar, svi se služe, ali niko ne 
pleše. Mrtvo. I shvatim, znajući ekipu, da menadžeri kompanije, odlični 
plesači, ne počinju ples pre direktora, kojem to ne pada na pamet. Veče
će propasti samo zbog tog „sitnog” detalja. Vreme je za akciju. Tiho
pozivam jednu od menadžerki i tražim da kaže direktoru, da se očekuje 
da on otvori ples, a ako nema s kim, ja se javljam kao dobrovoljac. 
Videla sam trenutak kad mu je prenosila poruku, on je pogledao u 
mom pravcu (nismo se ranije poznavali) i ja sam diskretno podigla čašu 
da nazdravim. Kimnuo je glavom i krenuo prema bendu. Dogovorio se 
s njima i oni su počeli da sviraju neku mirniju melodiju. Direktor je prošao 
između prvog reda stolova, gde su sedeli važniji gosti, došao do mog 
stola i naklonio se. Ustala sam i stupili smo na podijum za igru. Za malu 
zaveru niko osim nas troje nije znao. Osetila sam šok svih prisutnih i 
pitanje, zašto je baš mene izabrao. 
„Hvala Vam za ideju, ja se ovoga ne bih setio!”
„Svi čekaju Vas, a bila bi šteta da propadne ovakvo veče!”
Čim sam to rekla, okružili su nas plesni parovi iz firme, a onda se podijum
ispunio brojnim plesačima. Svi su samo čekali znak za početak! Kad me je ispratio na mesto, birali su me mnogi. Oko mene je bila najveća 
gužva u igri. 
Pri kraju izuzetno uspele večeri u kojoj se non stop plesalo, direktor se 
progurao do mene i rekao: „Hvala Vam, ne bi bilo ovako lepo da nije bilo Vas.”
Pitala sam se, hoće li izvući neki zaključak iz ove epizode. Dobiću odgovor.
**
Sledeće godine, nakon niza povreda moja fizijatrica Verica mi je naredila 
vežbe. Ne volim to. Plivanje! Može, u moru. A bazen? Ne, ne može bazen, 
tu se dobijaju infekcije koje baš ja lečim. 
„Pa nešto moraš!” rekla je ona ljutito.
„Ne volim vežbe. Ja volim da plešem!”
„Pa pleši?”
„A gde naša generacija može da pleše?”
„Stvarno, nema. Da napravimo?”
I tako smo nas dve osnovale plesnu grupu koja je dva meseca plesala kod 
prvog trenera, Ace. Imao je pogodan prostor na Slaviji i svima je bilo 
zgodno da tu stignu subotom uveče. Kad je izgubio taj prostor, dugo je 
nastojao da nađe pogodan da zadrži moju grupu, ali nije uspevao, pa smo
prešli kod Ivice i ostali u njegovoj plesnoj školi pet godina.
U toku drugog meseca kod Ace dogodila se zgoda gde mi je to znanje 
dobro došlo. Ona ista kompanija od prošle godine priređivala je 
prednovogodišnje slavlje u istom hotelu „Hyatt”, sa istim bendom i sjajnim
programom. Kako sam se pridružila na uvodnom koktelu, jedna menadžerka
mi je poverenički šapnula: „Imamo iznenađenje za Vas!”
Setiće se plesa od prošle godine, pomislila sam. I pre otvaranja plesa 
nastupila su tri takmičarska plesna para poznate plesne škole sa latino 
potpurijem. To je to iznenađenje, bila sam sigurna. 
Ali menadžerka mi prilazi i ponovi: „Imamo iznenađenje za Vas!” 
I na to voditelj programa najavi da će plesači pronaći dobrovoljce u sali i 
zaplesati ča ča ča! Prvi se plesač uputio prema meni i izveo me. 
Izvođenje drugih je bilo sporije, pa sam imala vremena da partneru 
objasnim šta sam od ovog plesa naučila za dva meseca: osnovni korak, 
promenadu, kontrapromenadu i spot okret. Držaće se toga. Ostali izvedeni 
nisu bili plesači, pa smo moj partner i ja pobrali najviše pažnje i aplauza. 
Još da dva velika video bima nisu sve snimala, ne bih imala toliku tremu! 
Kasnije, kad sam pričala sinovima (odličnim plesačima), grdili su me zbog
treme i što nisam još bolje iskoristila šansu da plešem sa vrsnim plesačem. 
Nisu razumeli kakve veze ima to što su svi gledali svaki moj korak!


 


Ceo život između dva Božića

Priče — Autor lastavica @ 07:13

Nekad nam datumi mogu ucrtati važne događaje u sećanje 
zauvek, a da tada tih datuma nismo ni svesni. 

Malo ko je slavio Božić 25. decembra u mom kraju kad sam bila 
mlada. Ali na taj dan 1966. drugar iz škole organizovao je plesno 
veče u mirnim prostorijama jednog odmarališta u Makarskoj. 
Odigrala sam svoj prvi ples na prelepu melodiju „And I love her“ 
od Bitlsa. Posle se dogodio zvanični prvi ples na pravoj igranci, 
koji je u moju knjigu ušao kao nežna priča o jednostranoj ljubavi, 
„Ljubav na prvi ples“. 
Između je protekao kaleidoskop Božića 25. decembra, sa prelepim 
uspomenama iz moćne makarske gimnazije, pa sa sjajnog 
medicinskog fakulteta u Rijeci, da bih ga zamenila jakim beogradskim, 
kad sam se udala. Nova životna knjiga, uspešno završene studije s 
visokim prosekom, ceo radni vek proveden na istorijski značajnom 
odeljenju velike bolnice, mnogo kongresa, bezbroj predavanja i dobro
primljenih stručnih radova po Evropi. Dvoje divne dece kao nagrada 
nakon jedanaestogodišnje borbe, njihovo odrastanje i uspesi, 
preslatki unuci. Tako su u moj život uplovili Božići 7. januara. Prvo 
mi je taj datum značio samo rođendan dragog prijatelja, a posle su
i zauzeli svoje nezaobilazno mesto. Sada s poštovanjem 
obeležavam oba. 
Na drugi značajni Božić 25. decembra rekla sam zbogom dugom 
i teškom, ali i lepom radnom veku, bez isuviše žaljenja. Neku novu 
knjigu ću listati posle njega. Videćemo kako ćemo život i ja plesati 
ispisujući te stranice.

 





(iz moje knjige "Bluz" objavljene 2017.)




Aura

Priče — Autor lastavica @ 06:55



Igranka je bila u punom zamahu. Plesao sam s mnogim devojkama. 
Nisam je primećivao, sedela je na drugoj strani sale i niko je nije 
birao za ples. Na znak „dame biraju“ prišla mi je ta bleda vitka dama
u bordo brokatnoj haljini, na visokim potpeticama. Doživeo sam tada 
savršeno plesno slaganje. Svaki moj pokret pratila je bez greške, 
sve što sam samo zamislio - ona je ostvarivala, lako kao da oduvek 
plešemo zajedno. Kad bi me osmehnuto pogledala, nebesa su se 
otvarala, a oko njene glave sam video zlatnu auru. Sve je u sali stalo, 
gledali su nas začarano i širili krug oko nas. Muzičari su odsvirali još 
jedan valcer „Che sara, sara“ za najbolji plesni par. Tada sam je stegao
i zatražio da iziđe sa mnom.
„Ne, pobegla sam iz dispanzera“, rekla je tužno i otrčala, kao Pepeljuga 
u ponoć. Požurio sam za njom, ali je nestala bez traga, ni cipelicu nije 
ostavila.
Nikad je više nisam video. I dan danas se pitam ko je ona bila i da li
bi se nešto desilo s nama da je ostala...


(sličica s neta)

(Ovo mi je pričao moj prijatelj, koji nastoji da napiše priču,
ali dugo ne uspeva. Eto, napisala sam kostur priče...)

Baksuz

Priče — Autor lastavica @ 05:41



Baksuz

Anica je moj pacijent preko dvadeset godina. Sada ima 84. Kad je 
došla do mene, već je imala iza sebe operisana i zračena dva teška
raka sa posledicama, ali sačuvanom glavom. Posledice sam joj
godinama krpala. U međuvremenu u rajska naselja odoše svi koji 
su je lečili, osim zasad mene. Agresivna u nastupu, svima nezadovoljna,
veoma zahtevna, uspela je da se zameri većini ljudi, pa je ostala 
vuk samotnjak. Stalno je žurila na neka suđenja, svaki čas bi 
nekoga tužila. Čak ni ćerka, lekar, više nije htela da joj ponešto 
uradi u svojoj ustanovi, jer je uspela sa svima da je posvađa. Nisam 
to ni želela da znam, ali uvek se žalila da ne razume zašto se ćerka 
okreće od nje. Jednostavno, ona je uvek videla samo sebe, a druge
ljude i njihove potrebe uopšte nije primećivala. Ako bi tražila da bude
primljena, išla je preko drugih pacijenata kao da su vazduh, najradije
bi kroz njih. Ljudski, teška mi je bila kao crna zemlja, ali nije uslišila 
moju želju da pređe kod drugog lekara. 
Na moje odeljenje smestila sam supruga u završnoj fazi maligniteta. 
Kasnio je s lečenjem i nije se više moglo nešto naročito uraditi. Na kraju 
svoje smene krenula sam da ga obiđem, kad je Anica uletela kao „hitna“.
Njeno je uvek bilo hitno ... Uradila sam joj ono što je tražila, a ona je 
odmah zahtevala još, pa još dok joj nisam rekla: „Dosta je, moram 
kod muža koji umire.“ Pogledala me s izrazom neverovanja, kao da 
sam smislila loš izgovor.
Nakon mesec dana suprug je tonuo i tog dana su počele komplikacije 
na dijalizi. Teško stanje, pitanje sati. Obavestili su me i ja sam požurila
da završim preglede da bih i njemu pomogla. Utom je uletela Anica, 
opet „hitno“. Nije bilo nevažno, neka infekcija, ali moglo je da čeka. 
No nju ne možete odbiti. Završila sam traženo i napisala šta treba 
da radi, pa ustala da krenem kod supruga. 
„Niste mi izmerili pritisak!“ zahtevala je.
„Žurim da izmerim pritisak mome mužu koji umire!“
„Zar je on još živ? Pa to ste mi rekli i prošlog puta!“

Mog supruga odavno nema. Razgovarali smo o teškim ljudima i sinu 
sam ispričala ovo. On me, sa suzom u oku, pitao da li sam je izbacila. 
Nisam, jer ni to ne vredi s takvim ljudima. Onda je zatražio da 
napišem priču. Napisala sam.


(iz moje knjige "Tango" 2013.)

Mudra prijateljica

Priče — Autor lastavica @ 06:11


Uvek je umela da uradi, a da ne priča mnogo, da posavetuje, a da ne soli pamet. Ako ne bi imala načina da nekome nešto dokaže, puštala bi da mu život sam „nacrta“ neobjašnjivo. Takve se lekcije nikad ne zaboravljaju.
Dugo se borila da dobije dete. Pomogla sam joj i ona je uspela pre mene. Naravno, često smo se čule. Dete je tražilo dosta vremena, pa smo se manje viđale. Jednom sam je pozvala, pričale smo, a onda sam u pozadini čula plač. 
„Izvini, N. plače, idem da vidim šta mu je“, rekla mi je.
„Pusti ga, jača pluća!“ odgovorila sam, ne razmišljajući. Ko decu nema, ne razume mnogo toga. Ona je samo spustila slušalicu, otišla do deteta i kasnije se javila. 
Prođe neko vreme, pa sam ja negovala malu bebu. Ona me je pozvala, pričale smo i utom mi beba zaplače.
„Izvini, V. Plače, idem da vidim šta mu je!“ rekoh.
„Pusti ga, jača pluća!“ reče mi ona. Ja sam spustila slušalicu, otišla do deteta i posle je pozvala. „Kako si ono mogla da mi kažeš?“ upitala sam.
„Kao što si i ti meni rekla pre četiri godine!“
Ups, osetila sam šamar koji je zaboleo. „Šta sam ti još rekla?“ upitala sam.
„Dosta toga“.
„Izvini za sve. Ali zašto mi nisi skrenula pažnju da nemam pojma?“
„Tada to ne bi shvatila. Sada znaš“, odgovorila mi je.
Lekcija je bila nezaboravna. Otada, merim reči. A kad meni neko soli pamet ko o nečem pojma nema, počnem priču o njoj rečima: „Imam jednu mudru prijateljicu...“





(iz moje knjige "Tango", 2011.Slika je s neta)

Cvetak za Makanu

Priče — Autor lastavica @ 17:53



Pre 12 godina stigla nam je nenadano, saobraćajnom nesrećom,
crnobela maca. Imala je bar godinu dana, verovatno i više. 
Izgleda da je udario auto pre nego ju je snajka našla pored puta.
Mislila je da je mrtva, sva krvava i jadna, ali kad joj je prišla
da to proveri, maca je počela da prede! Odnela je veterinaru 
koji reče da mačke imaju devet života i da će sada potrošiti 
tri - četiri. Brižnom negom uspela je snajka da je oporavi. 
Posle mesec dana razbijeno lice dobilo je normalni oblik, 
ali jedno oko je bilo uništeno, na drugo je slabo videla. I takva,
brzo je pokazala da je negovana kućna maca. Jako brzo se 
navikavala na sve izmene u kućnom rasporedu i na promenu stana.
Nijednom nije napravila grešku u higijenskim navikama. Čuvala sam
je kad god bi snajka putovala.
Nove ukućane maca je dočekala sa strpljenjem. Unuci su rasli
uz nju. Čista i negovana, maca koja ne izlazi iz kuće, nije im 
bila opasnost, a pomogla im je da se nauče izražavanju emocija.
Godine su prolazile, ona je starila mačjom brzinom. Kad je 
navršila 11 godina, njeni domaćini su otišli. Tamo gde su sada,
za macu nije bilo mesta. Ostavili su je meni. Uklopila se brzo, mada
imam utisak da je patila za svojim domom. Posle devet meseci
samo se počela tiho gasiti, sa jasnim znacima starosti i bolesti.
I danas je tiho otišla njena nežna mačja duša u neki mačji raj,
nastojeći do kraja da nikog previše ne uznemiri...
Na njenoj humci sada leži cvetak.


(slika s neta)

 



Kako smo spasili Maru?

Priče — Autor lastavica @ 10:25



Priču mi kazuje prijatelj, a ja je prenosim mojim rečima.



Bližio se 29. novembar u Banatu, dan Republike, ali i dan svinjokolja. 
Moj otac je obavezno nabavljao jagnje ili prase. Obezbeđivala se 
mesna rezerva za godinu dana. Otac je nabavio jagnje kojem smo se
brat i ja jako obradovali. Prihvatili smo je s puno ljubavi i počeli da 
brinemo o njoj. Dodir njenog mekog krzna smo prosto obožavali. 
Zašto njenog? Jer je bila devojčica. Namestili smo joj smeštaj u šupi
iza kuće. Jagnjeće pečenje je predviđeno za 29.novembar. Pojma 
nismo imali da naše jagnje čeka ta žalosna sudbina. Ali mama nam 
je šapnula šta se sprema. O, ne, to ne može biti! Brat i ja smo je kao
vitezovi odbranili i krstili je Mara. Kršteno jagnje se ne može ubiti. 
Maru ne damo! Mi ćemo se brinuti o njoj. 
Kako smo tatu ubedili da popusti, ni danas ne znamo. Tek, mi smo
nastavili da brinemo o Mari. Na proleće je već bila šilježe, kasnije 
prava ovca, o kojoj smo mi i dalje vodili brigu uz maminu podršku. 
Kupili smo joj zvonce koje smo mogli prepoznati među svim ovcama. 
Dok bi se ona napasala, brat i ja smo pekli „krompir u čakširama“
(ljusci).
No došlo je vreme kad je tata predložio da se Mara odvede među 
ostale ovce kod čobanina. Pristali smo samo ako nam vrate Maru. 
Dobili smo je sa dva jagnjeta, jer se naša vredna Mara „obliznila“. 
Nakon prve godine brinuli smo o tri ovce, nakon dve godine o pet, 
pa zatim o sedam, jer bi Mara svakog puta „obliznila“ po dva jagnjeta.
Tada su roditelji smatrali da je vreme da ovčja porodica bude data 
čobaninu, uz naplatu, a mi ćemo dobiti vunu, mleko i sir. Ubedili su
nas da će Mari biti lepše u društvu i tako je Mara nakon četiri godine
izišla iz našeg života.

Australijski valcer

Priče — Autor lastavica @ 04:32



Bilo je drugačije vreme nego sada, ali su emocije iste. Mnogi su se iz 
Dalmacije odselili u Australiju i Novi Zeland da pobegnu od siromaštva
i pronađu novi život. Kad bi momci stasavali za ženidbu, tražili bi preko 
posrednika devojku u starom kraju, pa se malo dopisivali, i onda bi devojke
kretale na dug put brodom sa devojačkom spremom. Posle, šta im Bog da, 
nekom sreću, nekom ne. Drugi su dolazili po devojku u stari kraj.
I dođe vreme lepom Andriji da se ženi. Nisu više tako dugačka putovanja, 
leti se avionom, ne plovi se mesecima kao nekad... Doputuje on iz Australije 
s majkom u rodni kraj. Majka mu brzo pronađe u selu devojku koja je bila 
voljna da se otisne na put u Australiju da bi bila njegova životna partnerka. 
Bez ljubavi, eto, samo da se uda za lepog, imućnog i vrednog Andriju. 
I reče majka momku da mu je žena obezbeđena, a ako on nađe po srcu
drugu, neka nju povede. Igranke su tada bile glavno mesto upoznavanja 
mladih, ne diskoteke, ne žurke u kojima ne znaš ni s kim igraš. Krene 
Andrija na igranke i na prvoj me pozove da odigramo valcer. Kakav je bečki
valcer on plesao! Pamet da ti stane, vrteli smo se salom kao da letimo. 
I nastavismo da plešemo. Posle plesa otprati me na mesto i ništa do 
sledećeg plesa. U jednom od valcera ispriča mi svoju priču i zaprosi me, 
plešući. Da li je iko prošen plešući valcer? Neverovatan osećaj. Bio mi je 
drag Andrija, sjajan plesač, ali daleko je to od ljubavi, daleko od razloga 
da se udam...i odbijem ga. 
Dan dva pre nego sam znala da se Andrija vraća u Australiju, sretnem ga
s devojkom pod ruku. Onom s kojom ga je majka sastavila. On mi uputi 
najtužniji pogled, srce da pocepa. Iz njenog pogleda se videlo da zna za 
mene (ko li joj reče?), pogled pun pitanja šta to ja imam, a ona ne... nikad
neću zaboraviti taj susret. I često se pitam da li su kasnije našli sreću, 
da li je ona naučila da pleše valcer, da li... i šta bi bilo da sam rekla da
umesto nje...

 


(Životna crtica, iz moje knjige "Rumba")

Ljubav na prvi ples

Priče — Autor lastavica @ 05:01



Jeste li se nekad zaljubili na prvi ples? Niste? Ne znate šta ste propustili.
Da li se neko zaljubio u vas na prvi ples? Nije? Da vam ispričam priču? 

Imala sam 15 godina kad sam se otisnula na svoj prvi ples. Čajanka, 
velika sala, živa muzika, svi uredno posedali za stolovima, piju se sokići.
Tek sam naučila nešto od brata, koji je bio najbolji plesač u gradu. Ali, 
naučeno treba i primeniti. Ko će mene primetiti na čajanci, ko će me
birati za ples? Čekam, nedugo. Prilazi neupadljiv momak i pita za ples. 
Izlazimo na podijum, počinje neki bluz, gledam u noge da ne nagazim
partnera, gleda on u noge. Bože, zar tako loše plešem kad mi stalno 
gleda u noge? Zar se toliko plaši da ću ga izgaziti? Porumenela k’o 
jabuka od stida, što li plešem kad ne umem... Kad li se on stidljivo 
oglasi: „Izvinite, ovo mi je prvi ples... nadam se da Vas ne gazim...“
„O, izvinite, i meni je prvi ples...“
I odigrasmo mi naš plesić, otprati me na mesto, i do sledeće plesne 
ture ništa... A kad se muzika ponovo oglasila, evo njega ponovo po mene.
I tako sledeće tri godine. Na čajankama dođe Stanko po mene, otplešemo,
prozborimo reč dve, otprati me na mesto, i to je to. Sve dok se nije pronela 
vest da idem na studije u Rijeku. Moje poslednje leto pred odlazak. 
Čajanka. I Stanko. Tužan, dolazi po mene. I za vreme plesa mi objasni 
kako se pri onom prvom plesu zaljubio, kako je znao da me mora zaslužiti, 
pa je radio, radio mnogo, dok nije stekao imetak. Sad ima svoj poslić i 
imovine dovoljno da ne moram na studije, da ne moram raditi ništa, 
samo da se udam za njega i uživam... Ponuda me iznenadila, nikad me
nije pozvao na randevu, nismo imali o čemu ni da pričamo, a on me prosi...
Pažljivo odbih. Zamolio me da se dopisujemo. A o čemu? Samo o plesu, 
jedinoj temi tokom tri godine?
Nismo se ni dopisivali. Ponekad bih srela Stanka, tužnog pogleda. 
Ne znam gde je sada i da li je srećan s nekom koju je, nadam se, 
zavoleo posle mene. 


(iz moje knjige „Rumba"

Miljana

Priče — Autor lastavica @ 07:02



Plodna karijera doživela je svoj procvat i vrhunac. U bolnici je svi 
pamte po dobrom. Svima je učinila neko dobro, nesebično pomogla, 
ohrabrila kad je trebalo. Njen je telefon uvek bio dostupan za sve 
kojima je trebala pomoć, bez obzira koliko je bila umorna i koliko je 
možda njoj trebala veća pomoć nego onima koji su tražili od nje. 
Uvek strpljiva, nikad se nije žalila i malo ko je mogao slutiti, ako 
mu nije rekla, da su njeni problemi jači i veći nego kod većine onih 
kojima je bila rame za plakanje. Sebi je zadržavala svoju umetnost 
i retke trenutke lepote, da iz njih crpi snagu.
Nije znala kako će izgledati njen ispraćaj u penziju. Pomalo se pribojavala 
hoće li sve ispasti kako je želela. Ko će sve doći... Najbolja prijateljica 
joj je pomogla, kao ona njoj pre četiri godine. Na vreme su sve donele,
a sestre su joj nesebično pomogle da na stolu osvane ikebana od
ukusnih jela i poslastica. A onda su počeli dolaziti sa osmesima,
lepim rečima i poklonima. Sa dirljivim sećanjima koja su njoj značila
malo, a tim ljudima mnogo. 
Kući je pošla sa najlepšim cvetnim aranžmanima koje je ikad videla.
Po poklone će morati da se vrati, njihove četiri ruke nisu bile dovoljne 
da sve odnesu.
Pomalo setno se osvrnula, u toj je bolnici provela najveći deo života, 
tu radila sa suprugom, legendom svog posla, tu srela hiljade ljudi 
koji su ostavili traga u njenom životu ili ona u njihovim, spašavajući ih. 
Hoće li joj nedostajati? Verovatno hoće...



7,5 milijardi unikatnih naočari

Priče — Autor lastavica @ 14:54



Svi mi gledamo svet našim očima i našim čulima ga osećamo. 
Slika koju ima svako od nas potpuno je jedinstvena i neponovljiva, 
dve osobe ne mogu videti isto. Uvek će se slika razlikovati bar u 
nekim detaljima. A šta osećamo kad nešto gledamo, tek je posebna 
priča. Nikad isto. Dakle, koliko god ima ljudi na ovoj planeti, toliko 
ima pogleda na svet. Kao u Rašomonu gde su četiri osobe gledale
istu scenu i zaista videle drugačije, na planeti 7 500 000 000 ljudi 
gleda sve što gleda - unikatno, drugačije od svih oko njih. Tako 
bismo mogli reći da se svet sastoji od 7,5 milijardi jedinstvenih i 
neponovljivih pogleda. I kad neko napusti ovaj svet, s njim se u 
večnu kuću sahranjuju i njegove unikatne naočari kojima je 
posmatrao sve oko sebe. 
A mene zanima samo jedno. Kuda odlazi to jedinstveno viđenje 
sveta? Nikad pre i nikad posle isto... 


(slika s neta)

Od tame do svetla

Priče — Autor lastavica @ 07:07



U jednoj foto grupi je tema nedelje svetlosti Beograda.
Pokloni se i počni!

Svetlosti Konaka Kneginje Ljubice, meni najlepše zgrade u Beogradu





Parlament, meni posebno drag, znamo zašto


Skupština grada, čiji balkon sanjaju svi vrhunski sportisti!
Kad osvoje medalju, tu će otpozdravljati hiljadama oduševljenih
sugrađana.


Balski sjaj



Idemo u večernji provod!



Novogodišnje raspoloženje





Još malo, pa smo kući...


.. a išli smo do Beča...


Ne pali svetlo...u sumrak



Powered by blog.rs