Lastavica

Bila su to neka druga vremena, kad je harala tuberkuloza i kad se
dobra linija najpre povezivala s ovom bolešću. Moj svekar je kao
mršavi momak s Banije ugledao moju svekrvu i na prvi pogled se
zaljubio u jedru debeljucu. Ta ne može imati tuberkulozu!
I samo je ponavljao:„Molite Boga, gospođice, da mama odobri!“
Pitala se njena majka, koja je dala blagoslov i tako su se uzeli.
I kad god mi neko kaže: „Budi mi zdrava i debela!“, setim se
njih dvoje.

Stojim pred neki dan u redu u samoposluzi. Nije veliki red,
ispred mene dvoje. Iza mene robusni čovek pedesetih godina,
a onda ona. Senka nekadašnjeg sjaja. Vrhunski pedijatar koja
je lečila generacije dece u domu zdravlja, sada stara, sa štapom,
bez frizure, u plastičnim papučama, ruinirana, nakon niza
operacija, sama... u korpi ima najnužnije. Dajem joj znak da pređe
ispred mene. Ona se snebiva.
Bandoglavko iza mene nabusito kaže:„Može ako ćete Vi na
njeno mesto!“
Pomislila sam, možda je i tvoje dete lečila, a ti si tražio da ga
gleda preko reda! Umesto reakcije, nasmejem se i pomerim na
mesto stare doktorke, a njoj kažem dovoljno glasno da i ova
budala shvati koga puštam: „Izvolite, koleginice“.
Kad se dogegala napred sa štapom, nije se izvinio. Gde je
žurio toliko? Samo on zna koja je žurba važnija od ljudskosti.

Davno prošlo vreme, živeli smo u Metkoviću pre selidbe
u Makarsku. Bila sam član dečje ekipe koja se pela svuda
i znala svaki kutak Metkovića. Pored Neretve, u centru grada
nalazio se lepo uređeni park. U njemu su jednog proleća
cvetale perunike. Deca ko deca, ubrala su poneku. Naišao je
čuvar i pojurio nas. Većina dece je izjurila uz stepenice parka.
A ja, pametnica, našla da se verem uz ogradu. To je znatno
sporije od stepenica, ustanovila sam kad sam dobila batine
od čuvara, jer je jedino mene uhvatio.
Godinama posle toga i sam pogled na perunike me je boleo.
Prošlo je jako mnogo godina dok nisam oprostila cvetu koji
nije bio kriv.

U foto grupi koju vodim - svakog dana biram naslovnicu i pravim 
poveći broj kolaža, zavisno od toga koliko je zadana tema 
zainteresovala članove i koliko su fotografija objavili. Na temu „Psi“ 
stiglo je najviše fotki. A na temu „Kišobrani“ osrednji broj, ali sve
fotke odlične. Sad je najvažnije izabrati naslovnicu. Dva su 
kriterijuma: fotografija mora zablistati i autor ne sme da ima 
naslovnicu poslednjih 45 dana (na toliko okrećem krug). 
Izaberem jednu sa dva kišobrana, jednostavan narandžasti i crni 
na kojem piše Logitech. Autorka se zahvali i doda da je jedan 
od njih poklon od sina. Tek onda se vratim na kratku prepisku s 
njom od pre par meseci, gde je napisala da joj je sin bio predstavnik 
Logitech-a i umro naglo od infarkta... Smrzla sam se.
I kako verovati da postoji slučaj? Nema ga.

Izlet je uglavnom u nepoznato, vodi Keti, vozi Vlada, ekipa je složna 
i pozitivna. Levo skrećemo u prelepu obast Dragačevo, koja se nalazi 
u nekoliko opština. 

Desno nam ostaje Čačak

Jeličkim putem (u lošem stanju) uspinjemo se na planinu 
Jelicu. Veoma smo lepo primljeni u prelepom ženskom 
manastiru Sv. Nikole.

Mnogi nikad nisu bili u manastiru. Provirimo.

Kako je lep ikonostas!

Divan je pogled na čačansku kotlinu.

...i obronke planine Jelice

(nastaviće se)

Ona je imala 6 izgubljenih trudnoća, svaka veća, zadnja od pet 
meseci. Koliko joj je bilo teško da se toliko puta raduje i razočarava, 
suvišno je reći. Malo ko ostaje normalan. Ona je ostala borac.
Rešila je, biće majka, pa neka se i planeta zaustavi ako baš mora! 
Nosila je svog mališana sa mnogo ljubavi i još više strepnje. Porođaj
je krenuo pre vremena, sa 6,5 meseci, bebac malečki, pa još muško! 
Kad je devojčica u pitanju, lakše je, veća je šansa da pregura. On se 
pojavio uz sasvim solidnu dreku, čime je najavio svoju premijeru na 
ovom svetu. Tu smo bile samo babica i ja, ona iskusna, ja početnik, 
i samo nas dve smo čule gromoglasan plač malog princa.
Kasnije je sve išlo po statistikama: dečak, 1250 g, prerano rođen, 
male šanse... rečeno i mami tako, da ne gaji nade. Mama plače kao 
kišna godina, suza suzu sustiže, a meni teško da je gledam. Znam 
šta joj je rečeno, ono što važi za 99 % muških beba u prevremenom 
porođaju. Ali ja sam ga ČULA! I videla njegovu živahnost. Jesam
početnik, nemam iskustva, ne mogu procenjivati kao kolege koje 
videše tolike porođaje, ali ipak uzeh ženicu za ruku i rekoh joj: 
„On će živeti. Ja ću mu doći na prvi rođendan, a on čik neka se usudi
da me ne dočeka!” 
Suze presahnuše: „Mislite?”. 
„Mislim, sigurna sam. Pozovite me na prvi rođendan!” 
Bebac je prošao Golgotu, stacionar za nedonoščad, sepsu, 20 
dijagnoza od kojih svaka nosi glavicu... i preživeo, bez značajnijih 
posledica. I posle godinu dana duž mog odeljenja ide dečačić 
sa velikom belom ružom. Vrte se svi, pitaju se šta će mališan tu.
Videh mamu iza njega i shvatih. Došao da me pozove na rođendan! 
„Doktorka, ko je to? “ pitaju me moje sestre.
„Ruža teška 1250 grama!”odgovorih.
Nedavno mi došla nezakazana dama. Ima sina advokata, pred 
ženidbu. Insistira da je baš ja primim, a gužva neviđena. 
„Vi niste moj pacijent”, rekoh. 
„Nisam, ali sam mama Vaše ruže”. Ostadoh duže da je primim...

Bratanica je bila prvo unuče moje majke i prvo „tetkino mezimče“,
pa sam joj rado darivala ljubičastu garderobu, koju je nosila kao 
mala manekenka. Verovatno zato posebno voli ljubičasto. Jednom 
je brat uslikao u maloj plavoj haljini, kao lutku u slikarskom maniru. 
Fotografija za pet. I kažu mi moji: „Evo D. u tvojoj haljini!“ Ja se 
zbunila, kad sam ja njoj kupila plavu haljinu? Uvek donosim ljubičasto. 
Ma, svakako sam zaboravila. I nisam pitala. Svaki put kad bismo 
zajedno gledali tu fotografiju uramljenu na zidu, dobila bih isti 
komentar, D. u mojoj haljinici. 
Prođoše godine i mama moje D. mi reče da zatvorim oči, ima
iznenađenje za mene. Kad sam otvorila, ona drži veliki plavi ram 
u kojem je mala plava haljina, ona ista, a iznad nje piše godina, 
dve godine nakon mog rođenja!
„Seko, vraćam ti tvoju haljinu!“ reče snajka.
I tek sam tada shvatila, moja haljina nije bila moj dar nego haljinica 
koju sam nosila u istom uzrastu kao moja bratanica, a moja je 
majka sačuvala i dala joj! Razjasnila se misterija moje haljine.

Svaki kamen znam.
Kako ga more valja, oblikuje, uglačava i od hrapave stene 
pravi glatke oblutke.
Po njima hodaju nežna dečja stopala.
Momci ulaze u more do gležanja i bacaju oblutke, praveći žabice.
Svaki kamenčić znam.
I one ružičaste i one sive, prošarane kao mermer, što u plićaku 
tvore najlepše slike za maštovitog posmatrača. Zamišljam majku 
s detetom, ženu u ljubavnom prepletu...
Svaku igru sunca kroz bistru vodu znam, kako zraci crtaju zlatnu 
mrežu po dnu. Nacrtaju i na mom telu dok plivam, u rano jutro, 
pod krilom galeba i u senci borova. 
Sve to znam i zato čeznem...

"U neko naše vreme škole su bile bolje. Ne zato što je to vreme prošlo 
pa izgleda lepše, nego zato što su zaista bile bolje, nastavnici su bili 
dovoljno plaćeni da bi mogli dobro da žive i posvećivali su se svom 
radu. Pamtim mnogo odličnih profesora, malo loših, ali nastavnica 
Mira se izdvaja i svetli među svima njima sa krunom idealne. 
Ne zaboravljamo profesore koji su nas naučili onom što su predavali, 
obično stroge i zahtevne. Bila je profesor geografije u makarskoj 
gimnaziji, lepa, markantnih očiju, elegantna. Njena predavanja su
uvek bila sadržajna i zanimljiva, prenesena elokventno i šarmantno. 
Prvo bi umela da izdvoji najvažnije i to nam prenese, ali posle nije
dozvoljavala da to i ne naučimo. Ako bi učenik stao pred veliku 
kartu Jugoslavije i ona mu zadala neki mali grad u Sloveniji, a on 
krenuo u pravcu Bosne, padala je jedinica. Osnovnu orijentaciju 
je svako morao da ima. 
Bila je i direktor gimnazije duže vreme. Koji god bi problem iskrsao, 
umela je mudro da ga reši. Njoj smo se obraćali kao savetnici kad bi 
nešto prevazilazilo naše mogućnosti. Kao predstavnica omladine u 
gimnaziji, često sam joj se obraćala. Ali i po privatnim pitanjima. Kad
je zaljubljeni drug, očajan što ga ne želi učenica iz razreda, najavio 
da će sebi prekratiti život, pozvala je na razgovor i nju i njega … 
Kad smo putovali na omladinske sastanke, ona je išla kao direktor
i savetovala nas o stvarima koje nismo poneli od kuće, pa smo 
tako saznali kako da se ponašamo u hotelu, a kako u restoranu. 
Dama u punom smislu te reči, ona je sve znala.
Prošle su mnoge godine. Svakih deset godina slavimo godišnjice 
mature, dođe ko može, ona je uvek tu. Svi joj iskažu svoje poštovanje 
koje nije izbledelo od velike upotrebe ni od godina.
Pričala sam svojoj deci o idealnoj profesorki i kad smo otišli na
letovanje kod familije, pitali su kad ću je videti. Sreli smo je na plaži,
izvela je unuka. Moji sinovi su bili oduševljeni što su je upoznali. 
A onda su uradili nešto što im nikad neću zaboraviti: puna dva sata
su nas pustili da pričamo ne prekidajući nas ničim, sami su se 
snalazili oko svega što im je bilo potrebno. I kasnije, kad smo 
dolazili godišnje, pitali su da li sam nju videla…
Ovog leta poklonila sam joj svoje knjige, sa posvetama najboljoj. 
Zaiskrila je suzica u njenom oku."

Njena lektorka je čitala poslednje priče i pesme i pitala odakle tolika
seta u njima. Nije znala odgovor. A sve češće je osećala neku tugu
kad bi se deca razišla svojim poslovima, a njoj se samoj nije išlo 
nigde. Prijateljice su imale svaka svoju zanimaciju. Nikog nije volela. 
Skoro je zaboravila kako to izgleda. Uvek je više volela da voli nego
što je određenog muškarca volela. Volela je ljubav. Nekako je uvek 
u sebi imala previše ljubavi, presipala se i kad bi je svu dala.
Ostajalo je još mnogo neutrošene.
Danas je pozvala svoju prijateljicu s kojom se duže vreme nije čula.
Dobila je njenog slepog supruga naviklog da po tonu glasa proceni 
mnogo. 
„A što si tako setna?“
„Čini ti se.“
„Ipak mislim da si setna“.
I tada se zamislila nad prazninom koju je osećala negde u duši. Nad 
svim promašajima u pokušaju da srce pokloni pravom, a svaki put 
je izbor bio sve lošiji. Ako je to bio izbor. Ako uopšte imamo mogućnost 
izbora... Umaralo ju je da počinje ispočetka, pa opet boluje. Toliko je 
puta morala odbolovati razočarenje da više nije imala snage za 
nove početke. Setila se Markesove misli da ne prestajemo voleti 
kad ostarimo, nego smo ostarili kad prestanemo voleti. Dakle, ostarila je.

Kad je upoznala svog budućeg supruga, mislila je da je kraj njenom 
traganju. Stamen, čvrst, postojan u izražavanju ljubavi, činio joj se 
čovekom koji zna šta hoće i ume to da sprovede, ne kao Prvi. 
Razvila se ljubav drugačija od one prve, ali čista i iskrena. Kad je 
krenula njemu na venčanje, zazvonio je telefon. Levin se javio, 
tražio da je vidi. Doneo je knjigu posvećenu njoj. „Kiti, kraljici mojih 
žena.” Nije ga videla, otputovala je u pratnji oca, odlučna da ne 
popusti. Kasnije je stiglo pismo u kojem je rekao da je knjigu spalio,
da stihovi nemaju vrednost kad ih ona neće.
Njene bračne godine su tekle s oscilacijama. Jednog dana srela je 
Levina, na ulici su se sudarili pogledi, njegove se usne razvukle 
u osmeh, pritrčao je. Seli su u park da popričaju. Oženio se ženom 
koja ga je mnogo volela, imaju ćerku Dubravku, ne ide, pred razvodom
je. Ubeđivala ga je da vredi spašavati brak jer ga ta žena voli onako
kako ona nije umela. Slušao ju je i često dizao oči ka nebu, nasmejan,
u neverici što je vidi, kao da je Bogu zahvaljivao. Kad su se rastali, 
ušla je u autobus, on joj je mahnuo, pa se setio i u panici doviknuo: 
„Kako ti je sada prezime?”
Viknula je odgovor, glas se izgubio u škripi točkova, da li je čuo? 
Znala je gde je, šta radi, ali ga nije potražila. 
I posle dvadesetak godina listala je novine detaljnije nego obično. 
Pretrnula je. Sa strane ispunjene čituljama gledale su je poznate oči. 
Levin je preminuo, u potpisu ćerke dopisuju mamu. Znači, dobio je
i drugo dete, pa se razveo. I taman da sklopi novine, primeti drugu
čitulju. Njegova saradnica napisala je odu svom šefu koga je očigledno
volela. Najnežnije reči ljubavi zažuborile su iz čitulje. Nekako je bila 
mirnija kad je to pročitala. Nadala se da je bar na kraju voleo i bio 
voljen kako je zasluživao. 
Otvorila je muzičku kutiju i baletani su počeli da se vrte uz „Fascination". 

Draga Kiti!
Ne, sad bih hteo da ti kažem najlepšu, najtopliju, najsvečaniju reč. 
Nemoguće je. Jer, danas je ponedeljak, .. .. ..... Za mene sigurno 
presudan dan. Početak kraja. Da, Tebi se verovatno i ovo čini 
bezvredno, jednostavno, smešno.
Iako sam divljak bio, to samo za sebe. Drugi nisu morali da osete 
moje propadanje. A oni (imalo je i takvih), koji su se za to osobito
trudili, sami neka smiraj traže. Ja sam sve i svakoga oslobodio sebe.
Da mila, da Kiti! Dolazi i moj potpuni kraj! Ne žalim. Ne plačem.
Radujem se. Bilo je dosta dana kad sam s Tobom zvezdano živeo. 
Ako bi mi se dani patnje odužili samo bih tužan bio. Da li shvataš? 
Verovatno ne. No, kad-tad, ranije ili najzad shvatićeš. Žao mi je što
neću stići da učinim poslednji korak. Delo. No, ništa. Možda nije ovo 
oproštajno poslednje pismo. Ali, 99,99% je moguće da je ovo pravi 
i neizbežni kraj.
Ti, najdraži stvore, jedina ljubavi moja, da li sad shvataš sve? 
Možda ti je nelogično?
Ne mari. Ja se na Tebe ne mogu ljutiti. Nisam nikad ni mogao. 
Jer, voleo sam Te sasvim, potpuno, ili, da se izrazim kao Ti, „matematički”, 
imao sam Te u srcu, mislima i ljubavi 100 %! Zato sad, na kraju svega
što sam ja, srećan sam što sam imao Tebe. O, kako sam mnogo, 
mnogo srećan bio!
Nisam bio čovek koga si Ti želela. Nisam bio princ ni mladić snova. 
Bio sam odveć i u celom običan čovek. Najobičniji od svih običnih. 
Nisam imao šta da Ti dam. Ja sam bio sav, duhom i telom ljubav. 
Ljubav rođena za takvu devojku kao što si bila Ti. Dakle, i jedino je 
moglo biti da pripadnem Tebi. Tako je i bilo.
Ali, premalena je bila moja ljubav. Tako neznatna da Tebi nije ni suze 
jedne značiti mogla. O, Kiti, o najrođenija moja!
Znam, nećeš dugo čekati. Osećam to, osećam, previše slutim svoj kraj.
Ne, ljubavi, ne prebacujem Ti. Naprotiv. Želim da Ti poslednji dar dam:
Kiti, prosta ti moja ljubav bila! Zbogom!
S.

Blizu je nekada bio kiosk sladoleda, najuspešniji na plaži, na kom je
tog burnog leta prodavala sladoled i lomila srca. Nije tako htela, nego 
se samo nameštalo. Posle Prvog, dugo nije mogla da voli nikoga, a 
oni su je tražili… S. iz Sredske pojavio se u pogrešnom periodu i to 
mu je bila nesreća, krivica i greh. Zaljubio se u trenu, bez ostatka i 
rezerve, srce bi iz grudi da izvadi i da joj ga da. Ona pak, nesposobna 
da voli novog, kivna na sav muški svet i toga nesvesna, prihvatila je 
udvaranja iz sažaljenja. Ništa joj se nije dopadalo kod njega, čak ni 
poljupci s ukusom i mirisom duvana (Posle njega nijednog pušača 
nije puštala ni na puškomet). Zvao ju je Kiti, želeo da bude njen Levin. 
Od njega je dobila svoju prvu pesmu, prelepi katren koji rado samoj 
sebi recituje kad je tužna:
„U tvojim očima
gladne
kao svetiljke
gore dve zalutale zvezde”.
Obožavao je kad ona svoju dugu kosu prebaci preko levog ramena, 
tad ju je najviše voleo. On se zaljubljivao sve više, ona sebe ubeđivala 
da joj je dobro s njim, da će ga zavoleti. Kovao je planove, kule u 
vazduhu gradio, video njihovu zajedničku budućnost. Jurio za njom 
gde god bi otišla, samo bi osvanuo pred kućom. Poklonio joj je japansku
muzičku kutiju u kojoj je mali baletski par plesao valcer „Fascination”. 
Sve više ju je gušila njegova ljubav i zahtev da mu kaže te dve slatke 
reči. A one nikako da joj pređu preko jezika. Pomenula mu je malu ružu, 
nije smela. Od tog trena vezao se za nju i u svakom je pismu tražio. 
Bilo joj ga je žao, pa mu je poklonila ružicu. A sažaljenje je loša baza za 
ljubav. Krila je dobio kad mu je ružica stigla, knjigu počeo da piše. 
Ona je pokušavala da ga malo umeri u izražavanju ljubavi, nije uspevala, 
na sve je reagovao vrlo bolno. Reče joj da je kod nje sve naj, ona ga 
najbolje poznaje i najviše muči. Svaki njen korak povlačenja propratio 
bi silovitim napredovanjem. Kriv a nekriv. Osećala se zagušenom, 
udavljenom.
Konačno, rekla mu je da ne ide tako dalje, da ga ostavlja. Krik se 
njegov prolomio, sve su brane popucale, reke se izlile. Ona je ostala 
neumoljiva. Dolazio je, molio. Ništa. Pisao je, vraćala mu je pisma. 
S vremenom sve je manje pisao, a sve bolnije. Mislila je, zaboraviće.
I dobila je godinu dana kasnije najtužnije pismo, kakvo nikad pre i 
nikad kasnije nije primila.