Lastavica

"U neko naše vreme škole su bile bolje. Ne zato što je to vreme prošlo 
pa izgleda lepše, nego zato što su zaista bile bolje, nastavnici su bili 
dovoljno plaćeni da bi mogli dobro da žive i posvećivali su se svom 
radu. Pamtim mnogo odličnih profesora, malo loših, ali nastavnica 
Mira se izdvaja i svetli među svima njima sa krunom idealne. 
Ne zaboravljamo profesore koji su nas naučili onom što su predavali, 
obično stroge i zahtevne. Bila je profesor geografije u makarskoj 
gimnaziji, lepa, markantnih očiju, elegantna. Njena predavanja su
uvek bila sadržajna i zanimljiva, prenesena elokventno i šarmantno. 
Prvo bi umela da izdvoji najvažnije i to nam prenese, ali posle nije
dozvoljavala da to i ne naučimo. Ako bi učenik stao pred veliku 
kartu Jugoslavije i ona mu zadala neki mali grad u Sloveniji, a on 
krenuo u pravcu Bosne, padala je jedinica. Osnovnu orijentaciju 
je svako morao da ima. 
Bila je i direktor gimnazije duže vreme. Koji god bi problem iskrsao, 
umela je mudro da ga reši. Njoj smo se obraćali kao savetnici kad bi 
nešto prevazilazilo naše mogućnosti. Kao predstavnica omladine u 
gimnaziji, često sam joj se obraćala. Ali i po privatnim pitanjima. Kad
je zaljubljeni drug, očajan što ga ne želi učenica iz razreda, najavio 
da će sebi prekratiti život, pozvala je na razgovor i nju i njega … 
Kad smo putovali na omladinske sastanke, ona je išla kao direktor
i savetovala nas o stvarima koje nismo poneli od kuće, pa smo 
tako saznali kako da se ponašamo u hotelu, a kako u restoranu. 
Dama u punom smislu te reči, ona je sve znala.
Prošle su mnoge godine. Svakih deset godina slavimo godišnjice 
mature, dođe ko može, ona je uvek tu. Svi joj iskažu svoje poštovanje 
koje nije izbledelo od velike upotrebe ni od godina.
Pričala sam svojoj deci o idealnoj profesorki i kad smo otišli na
letovanje kod familije, pitali su kad ću je videti. Sreli smo je na plaži,
izvela je unuka. Moji sinovi su bili oduševljeni što su je upoznali. 
A onda su uradili nešto što im nikad neću zaboraviti: puna dva sata
su nas pustili da pričamo ne prekidajući nas ničim, sami su se 
snalazili oko svega što im je bilo potrebno. I kasnije, kad smo 
dolazili godišnje, pitali su da li sam nju videla…
Ovog leta poklonila sam joj svoje knjige, sa posvetama najboljoj. 
Zaiskrila je suzica u njenom oku."