Lastavica

Niko nije kriv.

Dve se zvezde
zagledane u Sunce
sudarile
i u plamenu
nastade jedna.

Posle se razdvojile
i ohladile.

Niko nije kriv.

Nataša Pejović je jedna od najboljih poetesa u Društvu
književnika Beograda. Predstavila je svoju poeziju okružena
svojim slikama i knjigama.

Njeno autorsko veče bilo je lepo posećeno i vrlo pažljivo slušano.

U predstavljanju poezije Nataši su pomogle Anka Stanojčić
(moderator) i Sladjana Belko.

Sveta Lukić, izvod iz recenzije knjige “Ispod prvog snega”
"Ova poezija je ne samo prožeta, već vođena specifičnom
liričnošću. Ispovedna, ona je to na veoma diskretan način,
uzdržan, gotovo otmen. Umesto da ide, kako se kaže,
“iz sebe”, ona se radije služi slikama i prizorima iz
svakodnevice, iz snova i pokoje halucinacije, izvanredno
odabranim u svakom ciklusu. I, u završnom integralu,
ispevana je gorka suočenost sa životom, ali koja nas ni u
kom slučaju ne ostavlja bez nade i saučešća."

Pesma gitare Pavla Filipovića lepo se uklapala sa Natašinom
poezijom.

Na kraju, Sladjana je uručila Nataši bedž Društva književnika
Beograda

Miša Lazar i Olivera Šestakov izneli su svoje impresije.
Svi su prišli pesnikinji da čestitaju.

I GDE JOŠ…

Tamo
gde pčele mudrost čuvaju

Ispod kamena
Ispod jezika
Ispod krova

U kosi sedoj
U mladom žitu
U kažiprstu ćutanja

Iznad jauka
Iznad samoljublja

I gde još da sklonim dragu reč
od svakodnevne upotrebe

RAM ZA POZNATE SLIKE

Da mogu da se oslobodim rama poznatih slika
ozdravila bih
otisnula se iz luke
u vejavice, nedoumice, nevidelice
licem u lice s vremenom pre i posle nas
sa pčelom bih sakupljala
sa morem se povlačila
odmarala se u podnožju svake reči
pogledima iz hiljadu ogledala
ispod kamena, s tuđeg ramena,
iz hiljadu grla tišine, početaka i krajeva
i ko zna odakle još, s kim i čim
koliko i kako bi se pesma i ja igrale
kojim redom bi umirale

Zaključak

Trebaš li mi, uznemire moj,
da ne spavam zbog tebe,
da ustajem umorna,
dok telefon ćuti?

Trebaš li mi, svačiji i ničiji,
da traćim život u čekanju
na mrvice zajedničke sreće?
Tako mala ptica nisam.

Trebaš li mi, tugo moja,
za belu ruži u parceli 17
koja ne vraća izgubljene dane?
Ne, ne trebaš mi.

Tvoj osmeh je maska,
tvoja razdraganost varka
za naivne buduće žrtve.
Jer, tvoje ime je bol.

Podrazumevanje

Ne, dragi moj,
ja nisam deo tvoje biblioteke
ni deo okolnog nameštaja

Nećeš me uzeti kad poželiš
nešto da pročitaš
ili se samo poslužiš.

Ja sam ljubav, dragi moj,
a ljubav se ne podrazumeva.
Ljubav se neguje.

Kao biljka nežna, lepa,
cveta samo kad je valjano
i srcem podržavamo.

Ne podrazumevaj da ću sutra
biti tu, samo za tebe.
Neću. Živeću slobodno.

I kad dođe onaj koji ume
da neguje ljubav, čuvaću ga.
Neću ga podrazumevati.

Može li se?

Može li se ponoviti
najveća ljubav?

Može li neki pogled
iste varnice razgoreti,
iste leptire podići
do srca, do duše?

Može li poljubac
slađi od meda
trajno ostati
u nama utisnut?

Mogu li druge ruke
grliti jednako strasno
kako su grlile njegove?
A takvih više nema.

Može li se ponoviti
naša najveća ljubav?

Čamac uz rivu
starim sidrom prikovan.
Jesenja bura.
***

Hladni talasi
nose barku daleko.
Nema ostrva
***

Drvo osuto
šarenim prekrivačem.
Jesen samuje
***
Susret pesnika.
Nastala galaksija
nežnih pesama

(Tango 2013)

Živi danas

Ne troši nove suze na stare tuge,
zaboravi ih, čemu te žalosti,
Dok oni misle na neke druge,
tebe čekaju dani puni radosti.

Imaš samo danas, juče je prošlo,
vratiti se takvo nikad više neće.
Za tebe lepše jutro je došlo
i dan prepun neke nove sreće.

Neka sve tužno tek pouka bude
da se takvo ne ponovi više!
Upoznaćeš danas neke nove ljude
da se tvoja knjiga s radošću piše.

16.9.2022.

Nemoj mi govoriti obične, izlizane
ljubavne reči. Ponavljane, istrošene.
Svi su ih kazivali pre nas.

Zagrli me nežno, najnežnije,
da ti toplinu osetim, srce da čujem,
i zadrži me zaštićenu zauvek.

Šapni mi tiho da ti nedostajem
kad god nisam tu.
Da mi pripadaš, da sam tvoja.

A onda budi slobodan kao ptica,
moja će ti ljubav krila dati
i nikad te neće zarobljavati.

1.8.2022.