Jeste li se nekad zaljubili na prvi ples? Niste? Ne znate
šta ste propustili. Da li se neko zaljubio u vas na prvi
ples? Nije? Da vam ispričam priču?
Imala sam 15 godina kad sam se otisnula na svoj prvi ples.
Čajanka, velika sala, živa muzika, svi uredno posedali za
stolovima, piju se sokići. Tek sam naučila nešto od brata,
koji je bio najbolji plesač u gradu. Ali, naučeno treba i primeniti.
Ko će mene primetiti na čajanci, ko će me birati za ples?
Čekam, nedugo. Prilazi neupadljiv momak i pita za ples.
Izlazimo na podijum, počinje neki bluz, gledam u noge da
ne nagazim partnera, gleda on u noge. Bože, zar tako loše
plešem kad mi stalno gleda u noge? Zar se toliko plaši da
ću ga izgaziti? Porumenela k’o jabuka od stida, što li plešem
kad ne umem...
Kad li se on stidljivo oglasi: „Izvinite, ovo mi je prvi ples...
nadam se da Vas ne gazim...“
„O, izvinite, i meni je prvi ples...“
I odigrasmo mi naš plesić, otprati me na mesto, i do sljedeće
plesne ture ništa... A kad se muzika ponovo oglasila, evo
njega ponovo po mene. I tako naredne tri godine. Na
čajankama dođe Stanko po mene, otplešemo, prozborimo
reč dve, otprati me na mesto, i to je to. Sve dok se nije
pronela vijest da idem na studije u Rijeku. Moje posljednje
ljeto pred odlazak. Čajanka. I Stanko. Tužan, dolazi po
mene. I za vreme plesa mi objasni kako se pri onom prvom
plesu zaljubio, kako je znao da me mora zaslužiti, pa je
radio, radio mnogo, dok nije stekao imetak. Sad ima svoj
poslić i imovine dovoljno da ne moram na studije, da ne
moram da radim ništa, samo da se udam za njega i uživam...
Ponuda me iznenadila, nikad me nije pozvao na randevu,
nismo imali o čemu ni da pričamo, a on me prosi...
Pažljivo odbih. Zamolio me da se dopisujemo. A o čemu?
Samo o plesu, jedinoj temi tokom tri godine?
Nismo se ni dopisivali. Ponekad bih srela Stanka, tužnog
pogleda. Ne znam gde je sada i da li je srećan s nekom
koju je, nadam se, zavoleo nakon mene.
(Rumba 2011)
