Lastavica

Stigao je i peti broj časopisa "Beogradski krug kredom". Promociju
su vodili Anka Stanojčić i Zoran Ilić.

Broj "nosi" književnica Mirjana Danilović sa izborom 
svoje proze i poezije.

JOŠ JEDAN DAN ŽIVOTA

- Dobar dan – reče žena –znate, ja sam mnogo volela 
svog muža...
- Verovatno ste zato ovde- reče službenik – bez suvišnih 
detalja, molim. Vidite koliki je red.
- Umro je pre skoro šest meseci – reče žena.
- To ćete uneti u upitnik – reče službenik – ja sam samo 
tu da vam iznesem uslove.
- Pa, koji su uslovi? – upita žena.
- Za jedan dan ponovo proživljen sa gospodinom dajete
godinu svog života...
- Bilo koji dan? – prekide ga žena.
- Ako želite određeni dan, po vašem izboru, dajete tri godine.
- Zar to nije mnogo? – upita žena.
- O tome odlučuje Gazda – odgovori službenik.
- A ko odredjuje bilo koji dan? – upita žena.
- Kompjuter – odgovori službenik.
- Uzeću bilo koji dan – posle kraćeg razmišljanja reče žena.
Pre nego što je sledećeg jutra otvorila oči, još u polusnu, 
začula je tupe udarce tela o nameštaj i pijane psovke.
- Zašto ne ostaviš upaljeno svetlo, jebem ti...
- O, zašto baš ovaj dan, pomisli žena i duboko uzdahnu.

Slađana Belko je kreativno razvila krila otkad se inspiriše
u Društvu književnika Beograda.

Simo Vasić je bio odsutan zbog bolesti, pa je njegove
dve pesme pročitala Anka Stanojčić.

Stvaralaštvo Blagice Antić predstavili su Zoran Ilić i
Anka Dinić

Pesmu Slobodana Stankovića pročitala je Slađana Belko

Slutnja

Znam, 
Slutila si da ću posle biti crv
koji će zakopan u vreme
podeliti sa pticama prah leptirova tvojih
na livadama upregnutih u sunce.

I zato opijena slutnjom
nisi mogla da vidiš kada sam juče
osmehom dozivao naše sinove sa drveća
maštom nahranjene iz plitkih božijih kondira
pozlaćenih dolaskom proleća u polja,
i učio ih da te vole, posle mene.

Jedino oni će znati,
kad budeš bilo kad brojala
moje srebrne reči koračajima nade
što sam još živ u tebi
i trajanjem upisan u tvoje krugove.


Sandra Nogić je svojom živahnom poezijom animirala
auditorij.

Zoran Ilić je predstavio zastupljene pisce: Brankicu Jovanović
i Davida Kecmana Daku, te pročitao hronologiju rada Društva 
književnika Beograda od objave prethodnog broja časopisa.

Vidimo se na tematskoj večeri posvećenoj ženi!

(fotografije: Ljiljana Lambić i Žoran Škiljević)

Svaka ulica svoju priču priča. Prošetajmo i oslušnimo 
ulice i trgove.
Beograd, Knez Mihailova, danju

i noću

Bitola

Bol

Istanbul

Karlovy Vary

Konstanz

Kragujevac

Kumanovo

Lazarevac

Lisabon, sa čuvenim tramvajem 28

Ohrid

Prag

Radolfzell

Rim

Sarajevo

Sintra

Skopje

Steisslingen

Subotica

Zagreb

Kakva je vaša ulica? Koje priče priča?

Nekih davnih godina, 2006, saznala sam za pojam bloga tako što 
me je moja Makaranka pedeset plus pozvala da posetim njen blog. 
Nisam imala pojma šta je to i jedva sam se nekako uključila kao 
komentator. Neko vreme tako, pa su me milord55 i blogamimoga 
nagovorili da otvorim svoj blog. Tada je blog servisa bilo mnogo. 
Otvorila sam svoj prvi blog na blog.rs, koji je okupljao mnogo aktivnih 
blogera. Diskusija živa, sa komentarima se stizalo i do brojke 100. 
Čim sam stekla malo iskustva, otvorila sam paralelni blog na blog.hr., 
Valcer. Podugo je to fino funkcionisalo. Kad sam nagovorila danas 
ovde vrlo poznatu blogerku da otvori blog, pozvala sam doajene 
bloga da je posete, jer je naslovnica bila nepregledna i nije se 
lako moglo videti kad neko objavi novi post. Danas ona tu fazu 
ne pamti, a ni oni... Naslovnica je sada preglednija i čim se neko 
pojavi, post se lako vidi i prati. 
Sa blog.rs grupa od 100 blogera izdvojila se na privatni blog servis 
Blogograd i na njemu je uživala pet godina, a kao rezultat objavili 
smo tri velike blogerske knjige. Blogograd se ugasio jer su ljudi 
prestali da pišu, a knjige su ostale. S tim iskustvom pomogla sam 
i na blog.hr kad se radila prva blogerska knjiga, jer to ovde niko nije
pre nas radio. Prvi se mačići u vodu bacaju, kažu, ali knjiga je ostala
i pored svih problema, kao trajno sećanje na druženje na blog.hr
i trajaće i kad ovog bloga ne bude više. Uprava bloga je značajno 
pomogla da se knjiga objavi i to treba ceniti.
A zašto blogovi ne bi trajali? Jer ih jedu facebook, twitter, instagram. 
Tamo je daleko lakše objaviti kratku objavu. U ovom brzom vremenu 
ljudi jedva postizavaju da nešto objave, a kamoli da čitaju druge 
I blog servisi polako umiru. Neke javne blog servise kupile su 
privatne osobe, ali ih nisu popravili nego izvršili istraživanja koja su 
im bila cilj i ostavili blogove da se polako gase. 
I koliko ćemo se još družiti ovde? Šta vi mislite? Zašto blogujete?

Uvek sama odem na poluostrvo Sveti Petar i prođem stazama sećanja. 
Polako, zagledam svaki bor i svaku maslinu. Vidim urezana imena na
agavama. Volim da gledam kad cvetaju. Tu su i mesta gde sam brala 
šparoge. Popnem se na mali vidikovac, osmehom izmerim pučinu pa
Biokovo, pogledam da li se u kamenu ogradu još neko upisao. Staza 
je kamenita sa malo crvenkaste zemlje, prekrivena borovim iglicama. 
Slutim zmiju koja se odmara na kamenu. Gušterica mi pretrčava put. 
Veverica se igra u granju, ne prilazi, iako imam šišarku u ruci. Svuda 
skupljam šišarke, kao suvenir s mirisom čežnje. Prođem kroz Vrata
ljubavi i spustim se niz stare kamenite stepenice do stena koje kupaju 
talasi. Mogla bih danima gledati večnu igru mora i kamena. Kako se 
kamen ne izgladi, uglača? Kako je tako oštar, iako ga more beskrajno 
brusi, zaranja u svaku uvalicu i povlači se? Nekad nežno, često silovito,
vole se kamen i more, u večnoj ljubavnoj igri.
Kad me radoznali pogledi zapeku po leđima, polako ustanem i krenem. 
Ne osvrćem se da vidim ljude. 
Na tim hridima ne tražim ljude, samo more. I sebe.

Nismo rezervisali, rekoše u ovom restoranu u Topčideru.
Puno je. A poznati su po odličnom roštilju.

Pa nam sledi šetnjica do sledećeg

To je restoran Milošev konak

Nekad je to bio moj omiljeni restoran. Da zavirimo kako je.
Lepo, ima i živa muzika.

A mi smo gladni.

E, sad možemo nastaviti šetnju!

I staviti ružu u vazu

Sunčani zimski dan treba iskoristiti. Topčider je lep u svim 
godišnjim dobima. 

Prilazimo spomeniku velikom dr Arčibaldu Rajsu

Pravimo krug po parku

Prilazimo Miloševom konaku i čuvenom platanu čije stare
teške grane drže podupirači. 

Pogledajte kako se drvo zove. Nisam znala da London ima neke 
veze s ovim platanom. Ima, jer je to hibrid odgajan specijalno za 
London i druge urbane sredine jer smanjuje zagađenje vazduha.

Milošev konak nažalost još nije otvoren.

Jesmo li za još jedan krug?

Jorgovani su još mali, ali porašće...

A kući čekaju lale...

 

 

Mnogi ljudi ostavljaju život za kasnije, za jedan od onih dana, za neku
godinu...i život protekne pored njih, a da oni u njemu ne učestvuju.
Puštaju ga kao veliku reku da pored njih protiče, a da se u njoj ne 
okupaju. Za sve ima vremena, sve se može sutra, neka odleži, odstoji, 
da se razmisli... i dok se okrenu, najbolji dani odoše u nepovrat, 
najlepše godine iza njih... a ne možemo isto sa 30 kao sa 20, sa 50 
godina kao sa 40, a posle 50 možemo još manje, pa manje... Zato 
nijedan dan ne sme proći, a da u njemu ne primetimo nešto lepo. 
Ne sme proći, a da nismo nekog videli, čuli, napisali pismo. Ne sme 
proći, a da u njemu nismo ostavili nešto završeno, urađeno. Nikako 
ne sme proći, a da bar malu radost sebi nismo priredili, makar kupivši 
sebi cvet. Nema svečanih dana i posebnih zgoda, svaki dan našeg 
života je poseban, specijalan, jer u njemu učestvujemo baš mi. Neki
mudrac reče, a ja ga svakodnevno citiram: "Jedina osoba koja će s
tobom biti celog tvog života si -TI!". Zaključak: tu osobu moramo čuvati,
štedeti od nepotrebnih stresova, praštati joj ono što treba oprostiti, 
popraviti sve što se može ispraviti.

U više navrata dobijala sam lep nakit s napomenom: "Nemoj to nositi 
svaki dan, nosi u specijalnoj zgodi". Takve komade nakita nisam nikad 
stavila na sebe. Svaki dan mog života je specijalna zgoda. I vašeg 
života! Čuvajmo sami sebe! Volimo sami sebe! Onda će nas i drugi 
čuvati i voleti. Kad sebi oprostimo, lakše će nam drugi oprostiti. Kad 
smo pomireni sa sopstvenim nesavršenostima, lakše će ih i drugi 
prihvatiti. Niko nije savršen, ali je svako jedinstvena pojava na ovom 
svetu, kakva nikad pre nije postojala i nikad više neće. 
Unikati, čuvajmo sami sebe!