Moje staze
Uvek sama odem na poluostrvo Sveti Petar i prođem stazama sećanja.
Polako, zagledam svaki bor i svaku maslinu. Vidim urezana imena na
agavama. Volim da gledam kad cvetaju. Tu su i mesta gde sam brala
šparoge. Popnem se na mali vidikovac, osmehom izmerim pučinu pa
Biokovo, pogledam da li se u kamenu ogradu još neko upisao. Staza
je kamenita sa malo crvenkaste zemlje, prekrivena borovim iglicama.
Slutim zmiju koja se odmara na kamenu. Gušterica mi pretrčava put.
Veverica se igra u granju, ne prilazi, iako imam šišarku u ruci. Svuda
skupljam šišarke, kao suvenir s mirisom čežnje. Prođem kroz Vrata
ljubavi i spustim se niz stare kamenite stepenice do stena koje kupaju
talasi. Mogla bih danima gledati večnu igru mora i kamena. Kako se
kamen ne izgladi, uglača? Kako je tako oštar, iako ga more beskrajno
brusi, zaranja u svaku uvalicu i povlači se? Nekad nežno, često silovito,
vole se kamen i more, u večnoj ljubavnoj igri.
Kad me radoznali pogledi zapeku po leđima, polako ustanem i krenem.
Ne osvrćem se da vidim ljude.
Na tim hridima ne tražim ljude, samo more. I sebe.
(iz moje knjige "Bluz", objavljene 2017. godine)