Lastavica

Stižemo su selo Podmočani. Bolje da vam ne prevodim tu reč :)

U Podmočanima se nalazi etno muzej Joneta Eftimovskog sa jednom od najbogatijih 
etnoloških kolekcija u Makedoniji, više od 20000 raznih artefakata i
nacionalnih nošnji iz različitih regiona Makedonije. 

Jone (Jovan) ima 500 originalnih kompleta za žene i samo 11 za muškarce, 
jer su muškarci odlazili u pečalbu i nošnje poneli sobom.

Kakav ćilim!

Ovako je Biljana platno belila...

Građanske sobe u muzeju

Zasladimo ovu lepotu!

(Nastaviće se)

Elbasan je grad sa 120 000 stanovnika na reci Škumbi,
industrijski centar Albanije sa dve čeličane. 

Tu su i iskopine starog Elbasana. "Na mestu današnjeg grada bio je 
u antičko doba rimski grad poznat kao Masio Scampa (scampa, 
ilirska reč za 'stene, brda'). Rimljani su na tom mestu sagradili masivnu
tvrđavu zaštićenu kulama koja je u III i IV v. postala poznata kao 
Hiskampis. To se mesto razvilo u važan trgovački centar kroz koji je
prolazila trasa starog rimskog puta Via Egnatia i, preko današnjeg 
Bitolja, vezivala Drač sa Solunom i Jadransko sa Egejskim morem."

Šetnja gradom. I Elbasan ima svoju sahat kulu.

Koja je Pepeljuga izgubila ovu cipelicu?

Ima i lepih novih zgrada.

I lepih starih...

I Elbasan ima svoju ulicu kišobrana.

Dominantna je tvrđava iz 15.veka (čiji je orijentalni izgled sačuvan
i u kojoj se sada nalazi najlepši restoran u Albaniji). 

Ručamo baš u ovom lepom restoranu, „Real Scampis“ 

Na meniju imamo albanske specijalitete: šopska salata,

punjeni patlidžan i nešto nemam pojma šta, 
ali odlično,

pita sa zeljem, 

kafto (zapečeno jagnjeće meso u kajmak sosu).

Zasladićemo lubenicom

...i prošetati vrtovima...

(Nastaviće se)

Najvreliji dan smo izdvojili za Albaniju. Granični prelaz Kafasan.

Nacionalna valuta Albanije je lek, od Aleksandar= Alek= Lek. 
1E= 125 leka. Naziv zemlje potiče od albus= belo. Naziv Shqipëria=
šćiprija dobija u tursko vreme, a znači „zemlja orlova“. Albanci su 
mlada nacija, do 14 godina je 20% stanovništva, a do 24 godine još 20%.
Problemi zemlje su: velika nezaposlenost, organizovani kriminal 
(droga!) i korupcija. Ima lepu obalu i turizam je jedna od glavnih 
privrednih grana. Preovlađuju muslimani 70%, 20% pravoslavci 
i 10% katolici.

Vozimo se pored reke Škumbe (Shkumbini) koja deli Albaniju na 
dva jednaka dela. Severno živi (ratoborno) pleme Gegi, a južno 
od Škumbe (miroljubivije) pleme Tuski. Često viđamo bunkere.

Stižemo u Tiranu, grad sa 700000 stanovnika.

Tiranu je osnovao 1614.godine osmanlijski general Sulejman-paša, 
mada postoje i pomeni o ovom mestu odnosno o dvorcu Tirkan iz 
6.veka, u planini Dajti. Tirana je postala glavni grad 1920.godine. 

Zgrada Vlade

Vila Zogu

Simboli prošlih vremena više se ne čuvaju. Još služe samo za slikanje...

Gradi se nova džamija sa 4 minareta

I Tirana ima sahat kulu (izgrađena 1830.godine),

Katolička crkva Sv. Pavla (najveća crkva u Tirani, završena 2001.godine).

Gradom dominiraju Skenderbegov trg i spomenik Skenderbegu 
na konju. Znamenitosti Tirane su i Ethembegova džamija (čiju gradnju 
je beg Mola započeo 1789. a njegov sin Hadži Ethem beg, praunuk 
Sulejman paše, završio 1821.g.), kula sa satom.  U Tirani je sedište arhiepiskopije kanonski priznate albanske Pravoslavne crkve.

Bunkeri su sada posebna zanimljivost.

Nisam upamtila šta je ova zgrada, ali je zanimljiva

Američka ambasada

Grad je sređen i čist. Sa starim prijateljem, prvim nefrologom
Albanije, pijem kaficu pored ostataka tvrđave. Alketa kaže da
se Albanci smatraju potomcima starih Ilira, ali da za to nisu 
nađeni pravi dokazi.

Kasnije će nam pokazati prelepo uređen tržni centar Toptani kakav
mi nemamo. 

Nisu me zanimale firmirane marke nego pokušaj da sa 6.sprata 
uradim panoramske fotografije Tirane. Da su stakla češće prana,
snimak bi bio bolji.

Pa, Tirana je premašila sva naša očekivanja.
Doći ćemo ponovo. Alketa reče da onda baš kod 
tvrđave trebamo doći na ručak :)

(Nastaviće se)

Prespansko jezero je na tromeđi Grčke, Albanije i Makedonije. Nalazi 
se na južnoj strani Prespanske kotline između planina Galičica i Baba. 

Od ukupne površine - 273 km2, 190 km2 pripada Makedoniji, 
84,8 km2 Grčkoj i 38,8 km2 Albaniji. Najveći grad u ovom području
je Resen, na makedonskom delu jezera. Najveća dubina jezera je 54 m.

Zbog retkih i endemskih vrsta flore i faune područje Prespanskih jezera 
proglašeno je za transnacionalni park prirode 2000 godine.

Plaža na Prespi, u mestu Pretor, restoran „Galaxy“ sa vrhunskom 
uslugom, naše društvo za ručkom uz vrhunsku belu muskat tamjaniku
"Dalvina".Nacionalni specijaliteti: pohovana riblja ikra, čorba od ikre, 
pileća šnicla u sosu, poslastica: šeken para (urmašica).

Voda je topla, neki su se i okupali u jezeru,
a neki samo smočili noge.

(Nastavit će se)

„Heraclea lyncestis. (Herakleja Linkestis) je antički grad koji se nalazi 
na južnoj periferiji grada Bitolja. Ime nosi po Heraklu, mitskom junaku 
makedonske dinastije Agreadi, koji su dobili ime po kraju u kome su 
vladali (Linkestida). 

Zbog dobrog strateškog položaja, Herakleja se razvila u veći trgovački
i saobraćajni čvor na značajnom putu Vija Ignacija (lat. Via Egnatia) 
koji je povezivao Drač i Bosfor (grad Konstantinopolj).“

"Grad je bio osnovan u predrimskom periodu, najverovatnije za vreme 
makedonskog kralja Filipa II. Za to vreme bilo je izgrađeno nekoliko
tvrđava za lakše kontrolisanje makedonskog carstva. 

Nakon Makedonaca, Herakleja je potpala pod rimsku vlast. Tada je 
u vremenu od prvog do četvrtog veka naše ere, doživela i najveći 
uspon."

Na zapadnoj strani je bila episkopska rezidencija sa prelepim podnim 
mozaikom u 14 nijansi. 

Amfiteatar je primao oko 2500 ljudi.

Sačuvani su prekrasni podni mozaici. 

Srušio ju je zemljotres 518.g.n.e.

(Nastaviće se)

Da doručkujemo, pa da krenemo u obilazak Bitole?

Odličan vodič Goran pred hotelom Epinal vodi nas u obilazak.
Bitolja- Bitole- razgledanje grada. Izlazimo na Širok sokak. 

Pokazuje nam balkon gde je živela prva ljubav Kemala Ataturka
(koji se ovde školovao), grčka Jevrejka Eleni Karinte. 
To su balkanski Romeo i Julija. Njen otac je bio protiv veze, 
ona se nikad nije udala, on se ženio, a posle joj je slao pomoć.

 

Dom kulture. Narodni teatar. 

Sunčani sat Panta rei. 

Milton Manak, koji je doneo prvu kameru na Balkan. 

Ovde se održava filmski festival. Ispred doma kulture je 
zaštićeno drvo molika.

Katolička crkva „Presveto srce Isusovo“ u neogotičkom stilu.

U Bitoli su otvarana konzularna predstavništva u Širokom sokaku.
U 19.veku Bitolu su zvali gradom konzula mode i klavira.Tada je bilo 
3000 klavira u Bitoli, svaka imućna porodica ga je imala.

Trg magnolija (drugi po veličini, nazvan je po cveću u staroj čaršiji) 
sa fontanom, spomenikom Filipu II, saat kulom i džamijom. 

Saat kula je izgrađena 1830, u malter je ugrađeno 60000 jaja. 
Niža je od obližnje dve džamije, tako se moralo graditi u turska 
vremena. 

Isak džamija, delo čuvenog Mimara Sinana, je jedna od najstarijih, 
obnovljena. 

Restoran „Grne“ na Širokom sokaku. 

Crkva Sv. Dimitrija iz 1830. godine, sa jednim od najdužih ikonostasa 
u bivšoj Jugoslaviji (ne sme se slikati), ukopana je u zemlju da bude 
niža od džamija. Izgrađena je za samo 4 meseca od donacija svih 
Bitoljana, bez obzira na veru. Posvećena je Sv. Dimitriju Solunskom. 

Prelazimo most na reci Dragor. 

Stara čaršija- Bitola je na trgovačkom putu Via egnatia i jedan od 
najvećih bazara je bio bitolski. Prelazimo most na reci Dragor. Ulaz 
u staru čaršiju, koja je zlatni period imala u 18.i 19.veku, sa 2500 
dućana u 30 malih bazara.

Stara čaršija, verovali ili ne, počinje Dalmatinskom ulicom.

Završićemo obilazak bogatom pijacom.

...i sesti na klupu da se odmorimo...

(Nastaviće se)

U staroj čaršiji Bitole nalazi se Dečja likovna galerija Monmartre 
gde se 37 godina održava međunarodna likovna kolonija. 

Deca iz celog sveta crtaju staru gradsku arhitekturu. Kolonija je
ušla u Ginisovu knjigu rekorda 1996.godine kad je na otvorenom 
izloženo 350000 radova.

Divimo se izuzetnim radovima mladih umetnika, od 4-17 godina, 
iz celog sveta.

Najviše me impresionirala Piatra Nizamt iz Rumunije, dok je
slikala sa 16 i 17 godina. Još će se čuti za nju!

(Nastaviće se)

Vreme je za aforizme. Na sastanku Društva književnika Beograda 
u Gradskoj Biblioteci Đorđe Jovanović, ul. Zmaj Jovina br. 1, 
upoznali smo kolege po peru s novom knjigom Srđana Simeunovića 
Sendana BALKANSKI TROUGAO ( izabrani aforizmi u tri knjige i 
poneki stih). Kao u bermudskom trouglu, i u balkanskom se dešavaju 
neobjašnjive pojave, pa je o tome Sendan progovorio na svoj 
originalni način. Veran sebi, kombinovao je i na korici ćirilicu i latinicu.

Promociju je vodila sekretar Društva književnika Beograda,
Anka Stanojčić.

Veče je otvorio predsednik Društva književnika Beograda, 
Zoran Ilić.

Autor Srđan Simeunović Sendan pogostio nas je 
sa desetak aforizama.

Književnik Vitomir Teofilović govorio je o knjizi i stvaralaštvu Sendana.

Anka Stanojčić je pročitala bogatu književnu biografiju Srđana
Simeunovića Sendana.

Kad gitara nije slušala, Sendan je nastavio s aforizmima.

Društvo književnika Beograda objavljuje dva časopisa. Prvi, 
časopis "Balkanske vertikale", promenio je naslov i sada se zove 
"Beogradski balkanski trougao". Promocija sedmog broja održana
je u nastavku književne večeri.

Predstavljanje je vodio glavni urednik časopisa, Srđan 
Simeunović Sendan

Prvo su govorili gosti satiričari: Seladin Pavlović, 
Mirko Stojković i Senahid Nazirević.

Nastavili su autori zastupljeni u časopisu: Vasa Radovanović, 
Zoran Ilić, Anka Stanojčić, Stanko Janjušević.

Nadalje su se predstavili Vjera Raičević, Dušan Živančević, 
Slavka Staničić, Miloš Nastić.

Sendan je čitao radove nekih odsutnih pisaca predstavljenih u
časopisu, kao Duke Veljković i Blagice Antić.

Sledeća je promocija časopisa "Beogradski krug kredom"

Nastavlja se hodočašće senima davno palih za Srbiju.
Polažemo venac na (Srpsko) Vojničko groblje u Bitoli. Ovde su 
sahranjena 1724 vojnika koji su izginuli u borbama oko Crne reke 
i Bitolja 1916. godine. 

Pred nama se pojavio proplanak s potresnim prizorom: bez drveća 
da baca hlad, sa tek posađenim čempresima, između bezimenih 
gvozdenih krstova pobodenih u zemlju ofarbanih u boje jugoslovenske
zastave junacima umrlih od rana, od gladi za Srbiju... koji su 
sada samo brojevi?

Položili smo venac i odćutali... zahvalnost i poštovanje
bar će od nas dobiti...

Ulazimo u Bač. Posle borbi na Kajmakčalanu, tu se nalazilo sedište
Vrhovne Komande u kome je boravio i regent Aleksandar.

Ulazimo u selo Dobroveni.  Ovde je bila raspoređena Prva armija.
Tu se nalaze dve parcele sa grobljima (sa 69 i 434 sahranjena 
vojnika) i sa po jednim centralnim spomenikom.

Penjemo se u selo Skočivir, mesto pored Crne reke, gde je bila
kasarna. Sahranjena su 654 srpska vojnika. Groblje se ne održava
i zaraslo je u korov. Spomenici-podsetnici, teški, od kamena, koje 
su, po završetku Prvog svetskog rata, do Skočivira na taljigama
vukli očevi, braća, šuraci iz Srbije..., da ih u ovom dalekom selu 
u koje će ko zna kada i da li uopšte ponovo kročiti, postave iznad 
glava svojih najbližih.

Penjemo se  naporno na kotu 10-50, najvažniju stratešku tačku, 
gde se još vide rovovi. 

Tu je stala linija Solunskog fronta. Neopravdano i predugo.

(Nastaviće se)

Prelazimo u Grčku. U selu Banjica (/Vevi) Izletnik se poklonio spomeniku
Drinskoj diviziji, očistio okolinu, ostavio lovorov venac zahvalnosti! 

Kajmakčalan („beli vrh“) je vrh planine Nidže ili Voras. Terenskim
vozilima penjemo se sve više. Dole ostaje Ostrovsko jezero.

Obilazimo spomen crkvu Sv. Ilije na vrhu 2528 m. Održavamo
parastos izginulim junacima.

U crkvi Svetog Ilije na vrhu Kajmakčalana je urna u kojoj je bilo srce 
Dr Arčibalda Rajsa, švajcarsko-nemačkog naučnika i oca forenzike, 
koji je nastojao da svetu privuče pažnju na stradanje srpskih civila 
tokom Velikog rata.

Izletnik se poklonio senima srpskih junaka poginulih na Kajmakčalanu 
1916. godine u leto 2016. godine, povodom stogodišnjice proboja 
Solunskog fronta. Tada je izletnica Anka Stanojčić palom junaku 
posvetila pesmu Kajmakčalanska uspavanka, koja je prvi put pročitana
tamo gde je i nastala, nad spomen konsturnicom na belom vrhu, 
Kajmakčalanu, 30.8.2018.

(Nastaviće se)

Izletnik kreće na hodočašće povodom stogodišnjice završetka 1.svetskog 
rata na kojem će položiti vence na sedam vojničkih grobalja. Na putu će
posetiti i neke gradove u Makedoniji, Grčkoj i Albaniji.

Na spomenu kosturnicu srpskih vojnika poginulih u Bregalničkoj 
bici 1913. godine tokom Drugog balkanskog rata u selu Dolno 
Karaslari kod Velesa u Makedoniji nas troje Izletnika polaže
venac. Kapela sa kosturnicom podignuta je između 1928. i 1930.
godine po projektu Vladimira Devića Spomen kosturnica je 
kasnije posvećena i svim  drugim poginulim i umrlim srpskim
vojnicima u ratovima od 1912-1918. godine. 

Kapelu sa kosturnicom u selu Udovo projektovao je Momir Korunović. 
Podignuta je 1934. godine u spomen na 261 regruta, ubijenog na Veliki 
Petak 1915. godine od strane bugarskih trupa. Penjemo se 111 stepenika
da položimo venac Izletnika.

Nastavljamo u Demir Kapiju, u vinariju Kraljica Marija osnovanu 
1924. (sada vinarija „Queen Maria“). Obilazimo vilu kraljice Marije 
Karađorđević, koja još nije obnovljena. 

Sledi degustacija 4 vina (sovinjon, safir- plave boje, roze „Memento“
i crveno „Ravin“) i gala ručak u dan pre otvorenom novom restoranu.

Odmor dobijamo tek naveče. Sledeća tri dana baza će nam biti 
Bitola, hotel "Epinal".

Podesilo se da sam već planirala veliko putovanje u Makedoniju, 
Grčku i Albaniju i da sam se trebala vratiti kući tri dana uoči svadbe
u Ohridu. Tehnički bi bilo neizvedivo da se vraćam pa opet putujem
na Ohrid, te sam ispratile izletnike i ostala još četiri dana.Tako sam 
dočekala da vidim kako Lihnida kajče veslaše.

Venčala se u crkvi koja dominira pogledom na stari Ohrid, 
Sv. Jovan Kaneo.

Katamaranom umesto kajčetom veslala je do Biljaninih izvora.

Tamo nije platno belila, nego prvi mladenački ples otplesala... 

...i mladenačku tortu sekla (iza nje su Biljanini izvori).

Svatovi i mladenci su se veselili i plesali, igrali...

Nama je ostalo da se veselimo i uživamo u pogledu na naše lepe 
mladence. Mnogo godina ljubavi i sreće da im poželimo!

(Fotografije: Petar Boev, Ljiljana Lambić i Anka Stanojčić).

Zanimljivo, nemam baš mnogo fotografija na slovo U. Prelep je
pogled s kupole bazilike Sv. Petra na Ulicu pomirenja

Poznato je Ušće. Kad se samo taj pojam kaže, misli se na Ušće 
Save u Dunav, na večni zagrljaj dve velike reke.

Sistem Uvac ima tri jezera: Zlatarsko, Uvačko (Sjeničko) i Radoinjsko.
Uvačko je verovatno najlepše.

Zanimljiv je ulaz u Ledenu pećinu na Uvačkom jezeru

Rado se obilazi učionica Ive Andrića

Jako je lepo u bračkom kanalu...

...i u Mileševi...

Naporan je uspon na Molitvu.

Bilo bi još teže na uvačke litice...

Posle možete svratiti u Užice.

Idete li često u crkvu?

Šta se nalazi u vašoj čaši?

A najlepši je Uskrs sa čarolijom od šarenih jaja