Lastavica

Na redu je Narodno pozorište. Slađana je izabrala predstavu.

"Žrtva je žrtva pa ma sa koje strane da je. Brat je brat, pa ma sa koje 
strane da je. Antigonin čin je nužan, veliki, ljudski, čin slobode i čin 
ljubavi. Ona ne gleda na kojoj je strani ko bio kad se borio, nego 
žrtvu poštuje, voli, ona sahranjuje čoveka, brata. 
A Kreont ne prašta, on i mrtvima sudi, svrstava i dalje ratuje.
I bude šta bude.
Nastavlja se krug smrti ....
I tako nestaje grad, društvo, život sam...tako se tone...."

Sjajni Jagoš Marković postavio je na scenu Narodnog pozorišta 
Antigonu sa odličnom glumačkom podelom. Vanja Ejdus uz oca 
stasala je u pravu grčku heroinu. Njen silazak u HAD je tako 
realističan da smo svi skoro bili iznenadjeni njenim pojavljivajem 
na sceni posle pada zavese. Publika je to nagradila ne štedeći dlanove.
Robusni Kreont (Aleksandar Srećković) koji se uplašen proročanstvom
da će biti vladar sam sebi na kraju slomi kao čaša. Od nepokolebljivog
i surovog ratnika do preplašenog starca.
(Slađana)

Prijatno iznenađenje je mladi 
Momčilo Otašević u ulozi Hemona.

(4 slike s neta)

U jednoj velikoj foto grupi dali su nam zadatak, izaberite svoju 
najlepšu fotku i postavite je na rođendan grupe s oznakom
"My best.". Težak zadatak. Izabrala sam jednu od meni najdražih,
što ne znači da je najbolja. Koju biste vi izabrali?

1.2. Kalemegdanski motivi

3.4. Molitva, meandri Uvca

5.6. Izvori Crnog Drima

7.8. 9. Makarski motivi

10. 11. Pešterski motivi

12. Lotosi u Zagrebu

13. Rim, pogled iz dvorca St. Angelo

14. Omiljeni Lisabon

15.16. Čarobna Sintra

17. Činija trešanja

U jednom danu gledale smo dve predstave u "Atelje"212", pa smo
pre predstave u 12h videle postavljanje scene za predstavu u 20h.

Komad Majka Bartleta "Ljubav, ljubav, ljubav" u režiji Alise 
Stojanović premijerno je izveden u Ateljeu 212 21.4.2017
(b92)

Dramaturg Dimitrije Kokanov je primetio da je "Ljubav, ljubav, 
ljubav" dinamična verbalna komedija koja se zasniva na vrlo 
oporom, ponekad i crnom humoru." (b92)

(slika s neta)

"Naslov ljubav se ponavlja tri puta kao što ima tri čina i stalno
dovodi u pitanje da li je moguće uopšte ostvariti ljubav u borbi
za sopstvenu slobodu i slobodu svojih partnera i svog okruženja
i društva, da li je moguće realizovati ljubavni odnos u vremenu
otuđenosti i nemogućnosti komunikacije", rekao je Kokanov."
(b92)

(slika s neta).

Rekla bih, ako u prvi plan stavljamo svoju slobodu bez obzira
na slobodu svog partnera (partnerke) i svoje dece, onda damo
slobodu sebi, a njima ne ostavljamo pravo izbora. I u tom
kombinovanju sloboda ljubav jednostavno ode, pa možemo 
i tri puta da je dozivamo, ona više doći neće.

Ponovo "Atelje 212", dve predstave u jednom danu. Zaista
divnom danu.

U 12h monodrama "O, kakav divan dan!"

Vesna Pećanac nam je 2 sata i 20 minuta držala punu pažnju
u zahtevnoj monodrami o ljubavi i roditeljstvu, o ponavljanju
obrasca ponašanja kojima su nas roditelji naučili. Koji su naši
maksimumi, možemo li ih doseći sami ili je tu ipak važnija
uloga roditelja koji nas dobro zna i usmerava na pravi način? 

Na kraju nas je pozvala da upišemo u sveske na stolu našu
ocenu predstave, zašto smo je gledali, kakve utiske nosimo.
Napisala sam:
"Ne postoji škola ljubavi ni škola roditeljstva, a trebale bi da 
postoje. Vesna Pećanac nam je održala dva i po sjajna časa.
Nadam se da smo naučili i diplomirali!"

Ponele smo i neke pouke: Ceni svaki tren svog života, ceni
i čuvaj sebe! Pa smo to i sprovele u delo.
Utiske smo proverile kroz priču u restoranu "Šumatovac". 
Zadivljene smo kondicijom glumice, koja je sjajno iznela
nimalo jednostavnu monodramu, čiji tekst, režiju i glumu 
ona potpisuje.

I nastavile u "Gelateria" do druge predstave. 

Uz zaključak: "O, kakav divan dan!" trebamo još jednom
pogledati!

Ljubaznošću Ljere i njenog sina, prošetaćemo kroz palatu Viskaja
na obali zaliva Biskejn i shvatiti zašto se toliko njome oduševila. 

Ljera kaže: "Lični arhitekta Džejms Dira se odlučio za 
renesansnu palatu. Unutrašnjom dekoracijom je, počev od 
srednjovekovnih tapiserija, preko venecijanskih ogledala, 
muzičkih instrumenata, tepiha, engleskog, italijanskog i francuskog
nameštaja iz 18. i 19. veka, porcelana, velikih i malih figurina, 
replika grčkih i rimskih statua, odao počast evropskoj kulturi."

Lift, hodnici, odmorišta, stepenice

"A tek što su sobe lepe, kitnjaste, konforne, ušuškane... Neke 
od njih su posvećene posebnim istorijskim ličnostima. Sve su to 
besprekorni, autentični antikvarni predmeti.

"Dve sobe su posebno zanimljive zbog toga što je jedna posvećena
Ledi Hamilton, a druga je stilizovana kao kineska soba.
Prema priči o Viskaji, krevet u sobi Ledi Hamilton je kupljen u Engleskoj, 
sa navodnim dokazom o tome da je ona zaista u njemu spavala! 
Zato prilažem i fotografiju table koja o tome obaveštava posetioce, 
što će razumeti i čitaoci sa površnim poznavanjem engleskog jezika. 
Drugi dokaz osim te priče ne postoji, mada bi bilo zanimljivije 
kada bi postojao. Bar za neverne Tome kao što sam ja."

"Stigoh i do kuhinje, posuđa, kupatila, ali i do fotografije ljudi koji su
1917. godine bili osoblje Džejmsa Dira. Oni su sa njim došli u palatu
kad se uselio. Toliko su zaslužili zahvalnost da ih je ne samo slikao, 
već i testamentom ovlastio da nastave da žive u Viskaji i posle 
njegove smrti. Baš je bio velikodušan poslodavac!"

"Obišli smo skoro sve osim bazena i restorana u suterenu palate, koji 
su nažalost, poplavljeni tokom poslednjeg uragana. Sad su u toku
radovi na revitalizaciji i tog atraktivnog prostora. 
Uživala sam po drugi put sređujući fotografije i žao mi je što prilažem 
samo par slika iz onog prelepog vrta kao izlazak i kraj naše šetnje.
Volela bih da ima još toga..."

"Najlepšu sliku ostavila sam za kraj. To je pogled kroz prozor kineske 
sobe na vrt! Nalazim da je vanvremenski, božanstven, romantičan i 
jedinstven!
Pozdrav
Ljera&Sin"

Ljera nam donosi još jednu lepu priču iz palate Viskaja 
u zalivu Biskejn, Majami, Florida.

"Moji čitaoci od pre pet godina setiće se da sam tada posetila palatu
Viskaja u Majamiju, da sam bila oduševljena onim što sam videla, 
ali i da nije bilo dopušteno fotografisanje unutrašnjosti ove izuzetne 
građevine. 

Palatu je podigao Džejms Dir (1859-1925) u periodu od 1914-1922, 
ulažući ogromno bogatstvo u želji da uživa u lepoti i raskoši sa 
pogledom na zaliv Biskejn, na Floridi, uz sentimente na renesansnu
Veneciju, francuske i italijanske vrtove, ali i na evropsku umetnost. 

Posebno je lep veliki vrt oko palate sa elementima francuskih i 
italijanskih vrtova.

Prvi i jedini vlasnik je u njoj uživao samo par godina. Nije imao 
potomke, ali je testamentom odobrio da u Viskaji nastave da žive 
njemu bliski ljudi, arhitekta i deo osoblja. Kad su i oni iščezli, palata
je ostala napuštena i polako je propadala. I tako sve negde do 
posle II sv. rata kada su gradske vlasti Majamija odlučile da 
preuzmu palatu i otvore muzej sa sačuvanim nameštajem, slikama, 
dekoracijom, tepisima, tapiserijama, zavesama, statuama, 
kompletnom opremom - uz sve ono što nije propalo.

E, sad kad smo ušli unutra obreli smo se u velikom, svetlom, 
dekorisanom atrijumu, projektovanom u sredini ove simetrično
izgrađene palate. Pod je popločan mermerom, delimično i ponegde
i posebnim crvenim ciglama, sjajan, gladak i mestimično mozaički 
složen.

Prva fotograija je neodoljivi pogled na zaliv Biskejn kroz raskošna i 
ogromna višekrilna vrata atrijuma na istočnoj strani, suprotno od 
vrata na koja smo ušli. "

Slede slike atrijuma sa svih strana.

Rado sam slikala salone, muzičke sobe i orgulje.

...nastaviće se...
Pozdrav Ljera&Sin"

Ljera nam dalje priča o Floridi.

"Naše putovanje nastavljeno je tragom uragana Irma, iako nam to 
uopšte nije bila namera. Naime, mi smo išli uobičajenim putem na 
Ki Vest, ali je dva meseca pre nas tamo boravila Irma! Oko uragana
prešlo je preko dva ostrva Maraton i Islamoradu i još se vide tragovi
"za uspomenu i dugo sećanje". Nestala su brojna stabla tropskog 
bilja, a preživele su palme.

Prilažem par fotografija o šteti učinjenoj na kopnu, ali to nije sve,
jer je i Ki Vest postradao. Na Ki Vestu smo zatekli ostatke skršenih
raznih plovila u luci, zatim nasukane brodice i jahte na obali ostrva 
sa lepim imenom Zalazak sunca (Sunset Island), nasukani brodić 
na gradskoj plaži"

".. ali nas je najviše ražalostilo stanje u maloj, prekrasnoj i negovanoj 
botaničkoj bašti koju smo pre par godina posetili. Opustošena je, 
ali je volonteri obnavljaju oslonjeni na dobrovoljne priloge ljubitelja 
prirode. Poslednja slika u nizu je lep znak obnavljanja i unosi optimizam. 

Pozdrav,
Ljera&Sin"

Ponovo Atelje 212 i ponovo jedna sjajna predstava: "Lice"

Napisano je ovo:
"Maestralna komedija jednog od najuglednijih scenarista i dramskih 
pisaca starije generacije, Aleksandra Galina, o životu „novih Rusa“ 
– tajkuna i intelektualaca koji im služe. Komedija o gubitku identiteta, 
bukvalnom i simboličnom, sa likovima koje prepoznajemo iz naše 
tabloidne štampe i „glamuroznih“ društvenih događaja, gorka, oštra, 
nadasve duhovita satira o tranziciji, i njenim herojima i žrtvama ali, 
ovoga puta ne iz perspektive „gubitnika“, običnih ljudi, već „dobitnika“, 
novopečenih „biznismena“ i društvene elite koja sve više tu „pobedu“ 
oseća kao preveliko breme sa kojom nije u stanju da se nosi." 
(Atelje 212)

Nisam komad videla na ovaj način. Nakon predstave pitala sam se 
da li je novac svemoćan? Nije. Da li lice predstavlja identitet? 
Dobijamo li s novim licem novu dušu? Ili smo isti, ma koliko lica 
promenili? 

(slike s neta)

Pred zimu tradicionalno odemo u neko selo na svinjokolj ili disnotor. 
Tako se to zove, a ustvari vidimo kako se tradicionalno prave proizvodi
od mesa i posetimo svaki put drugo selo. Ovog puta sve do cilja 
destinacija je bila nepoznata. Vodi Keti, vozi Vlada.

Stižemo u Čurug, 36 km og Novog Sada i 110 km od Beograda, 
„selo lipa“ u Južnoj Bačkoj sa 8166 stanovnika, poznato po lepoj crkvi 
u centru, vetrenjačama i lipama, zatim sačijadi, džipijadi i noći mladog 
vina, koja je baš danas. U blizini je mrtva Tisa, čuruški meandar reke Tise.

Čurug se prvi put pominje 1244. godine kao posed Bele IV. Ima mnogo 
znamenitih ljudi, najpoznatiji je Jovan Tucakov po kojem se zove dom 
zdravlja. Odavde je „Dr Lazar Paču, samouki bankarski genije i po 
mnogima najbolji srpski ministar finansija. Dinar pod njegovim nadzorom 
postao je konvertibilna svetska valuta. Početkom 20. veka naša moneta
vredela više od francuskog franka. Državne finansije vodio je dr Paču 
i to sa takvim tvrdičlukom da su se oko njega isprele mnogobrojne
simpatične anegdote, jer je u ondašnjoj familijarnoj Srbiji samo finansijski
mag njegovog kalibra mogao i samom Pašiću, a i kralju Petru, da kaže
"nema para". Tako je ušao u legendu”. 
Odavde je Petar Konjović kao i mnogo akademskih umetnika.

Parkiramo se u centru i prvo idemo na bogatu pijacu. 

Ulazimo u dvorište domaćina Ranka Milinovića. Čuružani nam za doručak 
služe odlične tople čvarke i džigericu s krastavcima, svežim hlebom, 
rakijom. Radi se priprema svinje.

Lazar Kaćanski nas vodi u obilazak sela. Dopala nam se 
„Bombonica“- radionica svilenih bombona.

Hram Sv. Vaznesenja Gospodnjeg sa tri tornja, u klasicističkom stilu, 
je treći hram po veličini u Srbiji. Građen je samo godinu dana, 1857
-1858. Neobičan mermerni ikonostas oslikao je Đorđe Krstić i jedinstven
je u ikonografiji, jer su samo tu sveci prikazani bez oreola! Ogromno 
čuruško zvono teško 4796 kg je doskora bilo najveće u Srbiji, a jedino 
je liveno u pravoslavnoj livnici u Novom Sadu, a ne u Gracu, kao
većina drugih. 

Lazar nas vodi u Muzej žrtava racije, u žitni magacin u kojem je u
jednom mahu pobijeno 500 Čuružana. Racija u južnoj Bačkoj počela 
je 4. januara 1942. Mađarska okupaciona vojska upadala je 4, 5 i 6. 
januara 1942. u kuće i birala žrtve, uz pomoć domaćih Mađara, 
zatvarala ih u žitne magacine i školu, a u noći 6/7 januar počelo je 
masovno ubijanje. U Čurugu je stradalo 887 ljudi, od toga 46 dece.

Idemo na mesto na kome su žrtve racije bacane pod led. Bolan 
spomenik žrtvama podseća da su bez razloga stradali i žene i deca.
Inspirator racije Mikloš Horti nikad nije odgovarao za ovaj zločin.

Do rampe i nazad vozimo se preko dolme, nasipa sagrađenog u 
doba Marije Terezije, koji je štitio od plavljenja Tise. MrtvaTisa vidi 
se sa jedne strane, okružena vikendicama Novosađana, a tu je i plaža.

Obilazimo poslednju od čuruških vetrenjača, Rođinu vetrenjaču, 
trenutno bez krila.

Ručak uz tamburaše nije bio na nivou na kom smo navikli. Biće
bolje drugi put.

Nastavljamo u Noć mladog vina. Plaća se ulaznica od 
100 din, dobije čaša, probaju tri vina, ocene kao glasovi
publike, pa se vrati čaša i nazad dobije 100 din.

Dopao nam se Čurug. Nosimo neke lepe i neke tužne utiske. 
Vratićemo se.

Čekaju nas Beograd i obnovljena Slavija...

Plodna karijera doživela je svoj procvat i vrhunac. U bolnici je svi 
pamte po dobrom. Svima je učinila neko dobro, nesebično pomogla, 
ohrabrila kad je trebalo. Njen je telefon uvek bio dostupan za sve 
kojima je trebala pomoć, bez obzira koliko je bila umorna i koliko je 
možda njoj trebala veća pomoć nego onima koji su tražili od nje. 
Uvek strpljiva, nikad se nije žalila i malo ko je mogao slutiti, ako 
mu nije rekla, da su njeni problemi jači i veći nego kod većine onih 
kojima je bila rame za plakanje. Sebi je zadržavala svoju umetnost 
i retke trenutke lepote, da iz njih crpi snagu.
Nije znala kako će izgledati njen ispraćaj u penziju. Pomalo se pribojavala 
hoće li sve ispasti kako je želela. Ko će sve doći... Najbolja prijateljica 
joj je pomogla, kao ona njoj pre četiri godine. Na vreme su sve donele,
a sestre su joj nesebično pomogle da na stolu osvane ikebana od
ukusnih jela i poslastica. A onda su počeli dolaziti sa osmesima,
lepim rečima i poklonima. Sa dirljivim sećanjima koja su njoj značila
malo, a tim ljudima mnogo. 
Kući je pošla sa najlepšim cvetnim aranžmanima koje je ikad videla.
Po poklone će morati da se vrati, njihove četiri ruke nisu bile dovoljne 
da sve odnesu.
Pomalo setno se osvrnula, u toj je bolnici provela najveći deo života, 
tu radila sa suprugom, legendom svog posla, tu srela hiljade ljudi 
koji su ostavili traga u njenom životu ili ona u njihovim, spašavajući ih. 
Hoće li joj nedostajati? Verovatno hoće...

Nakon vožnje brodom, krećemo od hotela "Jugoslavija" oko kojeg 
vlada jesen.

Šetamo do zemunskog keja. Samo pratite znakove!

U šetnji do Dunava i broda "Marinero" poljubila sam žapca.
Slobodno pogađajte da li se pretvorio u princa!

>

Možda se princ krije u ovom dvorcu?

Ova kuca ne poštuje vikinški brod :)

Čim prođete put za Lido, stigli ste do "Marinera".

"Marinero" nas čeka toplo, sa odličnim jelovnikom

...i finim vinom šardone, Aćanski

Kud plovi ovaj brod?

Tu su tri raspevana muzičara, sa dve gitare i jednom 
mandolinom, koji pevaju za svoju dušu.

Mnogo pesme, nešto plesa i šta nas je briga što napolju
besni oluja, koja nosi slabije brodove?

Galebovi se bore sa olujnim vetrom.

I kad se oluja smiri, ostajemo do kraja, jer sad samo za nas peva 
trio Marinero...

"A ti se nećeš vratiti"...(posebno za mene)

Uvek rado slušam pesmu "Pod mostovima Pariza". A može se
ploviti i pod mostovima Beograda, preko Save.

Vreme je daleko od idealnog, ali brod je zatvoren i ne 
bojimo se kiše.

Jedan krug po Savi. Pogled na Kalemegdanske zidine bio
bi lepši da nam je vreme naklonjenije.

Pogled na Kulu Nebojšu

Nazire se Brankov most. 

Brankov most -danas se (nezvanično a svi misle da je to zvanično ime)
naziva Brankov ali, opet, malo ko zna po kom Branku: Ćopiću ili 
Radičeviću?!! Most je produžetak Brankove ulice koja nosi ime 
Branka Radičevića. "Konstrukcijski, most je bio remek delo svetske 
arhitekture. Naime, Savu je trebalo premostiti mostom bez ijednog 
stuba podupirača u sredini obzirom da se most nalazi u zoni pristaništa
gde je neophodno obezbediti uslove za nesmetano okretanje brodova."

"Gazela je po obimu saobraćaja najznačajniji gradski most."

"Stari železnički most je već treći koji Beogradu služi u te svrhe i koji 
stoji na tom mestu (prethodna dva su srušena u I i II svetskom ratu)".

"Novi Železnički most je: rekorder! Naime, ovo je prvi železnički viseći 
most u Evropi i na kome je primenjen sistem zategnutih užadi"

"Most na Adi – Najnoviji, najlepši i najveličanstveniji 
beogradski ali i savski most ujedno je i novi vizuelni simbol glavnog 
grada Srbije. Da se odmah pohvalimo, i ovaj most je jedan od svetskih 
rekordera. Naime, Most na Adi je najveći viseći most na svetu koji „visi“ 
na samo jednom pilonu (stubu). Ono što je još neobičnije i što zasigurno
skoro neće biti prevaziđeno je činjenica da se pilon ne nalazi na sredini
mosta tj. reke pa i ovaj beogradski most vizuelno izgleda prilično 
„nestabilno“. Ovaj problem rešen je tako što su dva kraka mosta različite
težine pa je balans ipak savršen."

"Savski most, Stari ili Tramvajski, kako ga neki zovu je most koji 
Beograd nije ni hteo niti mu je bio namenjen. Sagradili su ga nacisti 
za vreme okupacije (1942. godine) za potrebe prebacivanja svojih
trupa za napredovanje ka bliskom istoku.Okupatori su ga nazvali 
„Princ Eugen“ ali su, pri povlačenju iz Beograda rešili da ga sruše. 
Most je već bio miniran a spasio ga je beogradski učitelj Miladin 
Zarić u neverovatnom junačkom poduhvatu."

Pa se vraćamo. Ovog puta Dunav će sačekati. Beograd na
vodi i zemunski soliteri ogledaju se u reci.