Lastavica

Plodna karijera doživela je svoj procvat i vrhunac. U bolnici je svi 
pamte po dobrom. Svima je učinila neko dobro, nesebično pomogla, 
ohrabrila kad je trebalo. Njen je telefon uvek bio dostupan za sve 
kojima je trebala pomoć, bez obzira koliko je bila umorna i koliko je 
možda njoj trebala veća pomoć nego onima koji su tražili od nje. 
Uvek strpljiva, nikad se nije žalila i malo ko je mogao slutiti, ako 
mu nije rekla, da su njeni problemi jači i veći nego kod većine onih 
kojima je bila rame za plakanje. Sebi je zadržavala svoju umetnost 
i retke trenutke lepote, da iz njih crpi snagu.
Nije znala kako će izgledati njen ispraćaj u penziju. Pomalo se pribojavala 
hoće li sve ispasti kako je želela. Ko će sve doći... Najbolja prijateljica 
joj je pomogla, kao ona njoj pre četiri godine. Na vreme su sve donele,
a sestre su joj nesebično pomogle da na stolu osvane ikebana od
ukusnih jela i poslastica. A onda su počeli dolaziti sa osmesima,
lepim rečima i poklonima. Sa dirljivim sećanjima koja su njoj značila
malo, a tim ljudima mnogo. 
Kući je pošla sa najlepšim cvetnim aranžmanima koje je ikad videla.
Po poklone će morati da se vrati, njihove četiri ruke nisu bile dovoljne 
da sve odnesu.
Pomalo setno se osvrnula, u toj je bolnici provela najveći deo života, 
tu radila sa suprugom, legendom svog posla, tu srela hiljade ljudi 
koji su ostavili traga u njenom životu ili ona u njihovim, spašavajući ih. 
Hoće li joj nedostajati? Verovatno hoće...