Dosta je bilo ozbiljnosti. Subota je, vreme za Lastosmeh
Sa žabama se nikad ne zna...
Društvo književnika Beograda pustilo je da prođu svi praznici pa
je onda napravilo redovan tematski sastanak, ovog put sa
adekvatnom temom za vreme, "Zimske čarolije". Veče su vodili
predsednik DKB Zoran Iilić i sekretar Anka Stanojčić
Naša AnaM voli medvediće
Jutro je osvanulo maglovito kao i prethodni dan.
U Biblioteci grada Kragujevca održana je jedinstvena promocija knjige
"Dodir neba" paralelno sa izložbom slika pod istim nazivom, "Dodir neba",
slikara i pisca Stanka Janjuševića, 11.januara 2019.
Nedelja je i vreme za Lastosmeh.
Umre carinik i dođe kod Svetog Petra.
Dok je Sveti Petar razmišljao gde da ga odvede, u raj ili u pakao, carinik mu stidljivo reče:-Šefe, ja bih negde na granicu, ako može.
Subota je i vreme za Lastosmeh. Počnimo s lepim željama!
Sudija pita okrivljenog koga su uhvatili u krađi:
-Jeste li oženjeni?
-Nisam i nikada neću biti!
Sudija će na to:-Ne mogu verovati, tako pametan, a krade!
Život je naš
reka bez povratka.
Počne kao bistri izvor
žubori, grgoće, ćarlija
grana se, utiče, pritiče,
i narasta, buja.
Pa se razlije široko
u predvečerje svoje
i mirno ušću klizi.
U suton se ulije
tiho, neprimetno
u more zalaska.
I ko još u moru sinjem
jednu malu reku
primećuje?
Zaista se ne sećam kako mi je more poteklo venama rođenjem
u Makarskoj na 100 metara od mora. Ali znam da uz more uvek
nađem sebe. U sećanju prvo izleti plavo cveće na padinama
Predolca u Metkoviću i žuta ruža čiji miris još pamtim. To su mirisi
detinjstva. Onda se zabele stene pružene u more Sućurja, na
kojima smo se igrali slobodno, nesputano. Pa zamirišu borovi u
Makarskoj i more se zaplavi u svim mojim pogledima, a Biokovo
se nadvije i zaštiti me krilima sure ptice. Plešemo na terasi nad
morem, zapletenih njegovih prstiju u mojoj kosi. I pod borovima
na velikoj plaži spuste se tople usne u prvi poljubac. Kestenovi
mirišu na ulazu u Medicinski fakultet u Rijeci. Pa neke zelene
oči šeretski ušetaju u moj san i odvedu me daleko, daleko, da sve
ispočetka stvaram, da se borim i izborim za plavu pa za crnu
kosicu. I rastemo zajedno, veliki kao ponos, još veći kao sreća.
Prve reči, pa prvi uspesi u struci i nauci, njihova i moja putovanja
po svetu. Ja sam merila Evropu, oni mere svet, koliki je, kakav je.
Po istoj balskoj dvorani plovimo i oni i ja, deleći nemerljivu radost
plesa.
Posle vrtloga sve se istaloži i nove se nade rode, ponovo srce
zaigra. Puteve merim točkovima i patikama, staze otkrivam i radost
nalazim. Fotografski beležim lepotu s kojom se susrećem. Nasmeju
mi se male smeđe oči, pa zaigraju nestašni plavi pramenovi i
poremete svaki red u danima. I idemo dalje i veselimo se svakom
danu koji dolazi.
Da bismo odgovorili na pitanje gde sunce najlepše zalazi,
valjalo bi proći ceo svet i slikati baš to doba dana..
Ali pokušajmo na osnovu onog komadića koji smo videli.
Domaćin na Badnje veče unosi badnjak. On simbolizuje hrast
koji su pastiri doneli u vitlejemsku pećinu gde je rođen Isus
i koje je pravedni Josip založio da ugreje hladnu pećinu.
Ne, nije magla ni smog, otkud mi ta ideja? Samo kula
visi u vazduhu.
Nedelja je i vreme za Lastosmeh
Powered by blog.rs