Lastavica

Zaista se ne sećam kako mi je more poteklo venama rođenjem
u Makarskoj na 100 metara od mora. Ali znam da uz more uvek
nađem sebe. U sećanju prvo izleti plavo cveće na padinama
Predolca u Metkoviću i žuta ruža čiji miris još pamtim. To su mirisi
detinjstva. Onda se zabele stene pružene u more Sućurja, na
kojima smo se igrali slobodno, nesputano. Pa zamirišu borovi u
Makarskoj i more se zaplavi u svim mojim pogledima, a Biokovo
se nadvije i zaštiti me krilima sure ptice. Plešemo na terasi nad
morem, zapletenih njegovih prstiju u mojoj kosi. I pod borovima
na velikoj plaži spuste se tople usne u prvi poljubac. Kestenovi
mirišu na ulazu u Medicinski fakultet u Rijeci. Pa neke zelene
oči šeretski ušetaju u moj san i odvedu me daleko, daleko, da sve
ispočetka stvaram, da se borim i izborim za plavu pa za crnu
kosicu. I rastemo zajedno, veliki kao ponos, još veći kao sreća.
Prve reči, pa prvi uspesi u struci i nauci, njihova i moja putovanja
po svetu. Ja sam merila Evropu, oni mere svet, koliki je, kakav je.
Po istoj balskoj dvorani plovimo i oni i ja, deleći nemerljivu radost
plesa.
Posle vrtloga sve se istaloži i nove se nade rode, ponovo srce
zaigra. Puteve merim točkovima i patikama, staze otkrivam i radost
nalazim. Fotografski beležim lepotu s kojom se susrećem. Nasmeju
mi se male smeđe oči, pa zaigraju nestašni plavi pramenovi i
poremete svaki red u danima. I idemo dalje i veselimo se svakom
danu koji dolazi.