Čuvam tvoj osmeh
od svih ala, strahova i poraza.
Čuvam tvoj nasmejani pogled
od svih koji ga mute
Čuvam tvoju nežnost
i tvoju strast
za godine pred nama
Nikome ne dam naše blago
zaključano iza sedam brava
Čuvam te od svih, za nas
I od tebe samog
kad te prošlost svlada
Čuvarica sam tvog osmeha
i ti budi čuvar mog.
Još malo oslikane poezije?
Još malo oslikane poezije?
Život je naš
reka bez povratka.
Počne kao bistri izvor
žubori, grgoće, ćarlija
grana se, utiče, pritiče,
i narasta, buja.
Pa se razlije široko
u predvečerje svoje
i mirno ušću klizi.
U suton se ulije
tiho, neprimetno
u more zalaska.
I ko još u moru sinjem
jednu malu reku
primećuje?
Feniks
Da, ja sam Feniks.
Kad me u pepeo pretvoriš,
vraćam se.
Jača i lepša.
Kad me sasvim zaboraviš,
izronim ti u mislima.
Kad me povrediš jako, još jače,
okrenem ti leđa.
A kad me poželiš ponovo,
nigde me nećeš naći.
Tebi
Pored mene si.
Ljubazan, drag,
nenametljiv, muževan.
Pratiš me veselo,
okružuješ pažnjom.
Al' se ne ogledaš
u mojim očima.
Ne mariš što te
upijam nežno.
Ne želiš moje dodire.
Tu si, ali dalek.
Nudiš mi školjku,
a biser kriješ
od mene.
Powered by blog.rs
