Lastavica

Draga Kiti!
Ne, sad bih hteo da ti kažem najlepšu, najtopliju, najsvečaniju reč. 
Nemoguće je. Jer, danas je ponedeljak, .. .. ..... Za mene sigurno 
presudan dan. Početak kraja. Da, Tebi se verovatno i ovo čini 
bezvredno, jednostavno, smešno.
Iako sam divljak bio, to samo za sebe. Drugi nisu morali da osete 
moje propadanje. A oni (imalo je i takvih), koji su se za to osobito
trudili, sami neka smiraj traže. Ja sam sve i svakoga oslobodio sebe.
Da mila, da Kiti! Dolazi i moj potpuni kraj! Ne žalim. Ne plačem.
Radujem se. Bilo je dosta dana kad sam s Tobom zvezdano živeo. 
Ako bi mi se dani patnje odužili samo bih tužan bio. Da li shvataš? 
Verovatno ne. No, kad-tad, ranije ili najzad shvatićeš. Žao mi je što
neću stići da učinim poslednji korak. Delo. No, ništa. Možda nije ovo 
oproštajno poslednje pismo. Ali, 99,99% je moguće da je ovo pravi 
i neizbežni kraj.
Ti, najdraži stvore, jedina ljubavi moja, da li sad shvataš sve? 
Možda ti je nelogično?
Ne mari. Ja se na Tebe ne mogu ljutiti. Nisam nikad ni mogao. 
Jer, voleo sam Te sasvim, potpuno, ili, da se izrazim kao Ti, „matematički”, 
imao sam Te u srcu, mislima i ljubavi 100 %! Zato sad, na kraju svega
što sam ja, srećan sam što sam imao Tebe. O, kako sam mnogo, 
mnogo srećan bio!
Nisam bio čovek koga si Ti želela. Nisam bio princ ni mladić snova. 
Bio sam odveć i u celom običan čovek. Najobičniji od svih običnih. 
Nisam imao šta da Ti dam. Ja sam bio sav, duhom i telom ljubav. 
Ljubav rođena za takvu devojku kao što si bila Ti. Dakle, i jedino je 
moglo biti da pripadnem Tebi. Tako je i bilo.
Ali, premalena je bila moja ljubav. Tako neznatna da Tebi nije ni suze 
jedne značiti mogla. O, Kiti, o najrođenija moja!
Znam, nećeš dugo čekati. Osećam to, osećam, previše slutim svoj kraj.
Ne, ljubavi, ne prebacujem Ti. Naprotiv. Želim da Ti poslednji dar dam:
Kiti, prosta ti moja ljubav bila! Zbogom!
S.