Lastavica

Njena lektorka je čitala poslednje priče i pesme i pitala odakle tolika
seta u njima. Nije znala odgovor. A sve češće je osećala neku tugu
kad bi se deca razišla svojim poslovima, a njoj se samoj nije išlo 
nigde. Prijateljice su imale svaka svoju zanimaciju. Nikog nije volela. 
Skoro je zaboravila kako to izgleda. Uvek je više volela da voli nego
što je određenog muškarca volela. Volela je ljubav. Nekako je uvek 
u sebi imala previše ljubavi, presipala se i kad bi je svu dala.
Ostajalo je još mnogo neutrošene.
Danas je pozvala svoju prijateljicu s kojom se duže vreme nije čula.
Dobila je njenog slepog supruga naviklog da po tonu glasa proceni 
mnogo. 
„A što si tako setna?“
„Čini ti se.“
„Ipak mislim da si setna“.
I tada se zamislila nad prazninom koju je osećala negde u duši. Nad 
svim promašajima u pokušaju da srce pokloni pravom, a svaki put 
je izbor bio sve lošiji. Ako je to bio izbor. Ako uopšte imamo mogućnost 
izbora... Umaralo ju je da počinje ispočetka, pa opet boluje. Toliko je 
puta morala odbolovati razočarenje da više nije imala snage za 
nove početke. Setila se Markesove misli da ne prestajemo voleti 
kad ostarimo, nego smo ostarili kad prestanemo voleti. Dakle, ostarila je.