Lastavica

Nekad nam datumi mogu ucrtati važne događaje u sećanje 
zauvek, a da tada tih datuma nismo ni svesni. 

Malo ko je slavio Božić 25. decembra u mom kraju kad sam bila 
mlada. Ali na taj dan 1966. drugar iz škole organizovao je plesno 
veče u mirnim prostorijama jednog odmarališta u Makarskoj. 
Odigrala sam svoj prvi ples na prelepu melodiju „And I love her“ 
od Bitlsa. Posle se dogodio zvanični prvi ples na pravoj igranci, 
koji je u moju knjigu ušao kao nežna priča o jednostranoj ljubavi, 
„Ljubav na prvi ples“. 
Između je protekao kaleidoskop Božića 25. decembra, sa prelepim 
uspomenama iz moćne makarske gimnazije, pa sa sjajnog 
medicinskog fakulteta u Rijeci, da bih ga zamenila jakim beogradskim, 
kad sam se udala. Nova životna knjiga, uspešno završene studije s 
visokim prosekom, ceo radni vek proveden na istorijski značajnom 
odeljenju velike bolnice, mnogo kongresa, bezbroj predavanja i dobro
primljenih stručnih radova po Evropi. Dvoje divne dece kao nagrada 
nakon jedanaestogodišnje borbe, njihovo odrastanje i uspesi, 
preslatki unuci. Tako su u moj život uplovili Božići 7. januara. Prvo 
mi je taj datum značio samo rođendan dragog prijatelja, a posle su
i zauzeli svoje nezaobilazno mesto. Sada s poštovanjem 
obeležavam oba. 
Na drugi značajni Božić 25. decembra rekla sam zbogom dugom 
i teškom, ali i lepom radnom veku, bez isuviše žaljenja. Neku novu 
knjigu ću listati posle njega. Videćemo kako ćemo život i ja plesati 
ispisujući te stranice.

Igranka je bila u punom zamahu. Plesao sam s mnogim devojkama. 
Nisam je primećivao, sedela je na drugoj strani sale i niko je nije 
birao za ples. Na znak „dame biraju“ prišla mi je ta bleda vitka dama
u bordo brokatnoj haljini, na visokim potpeticama. Doživeo sam tada 
savršeno plesno slaganje. Svaki moj pokret pratila je bez greške, 
sve što sam samo zamislio - ona je ostvarivala, lako kao da oduvek 
plešemo zajedno. Kad bi me osmehnuto pogledala, nebesa su se 
otvarala, a oko njene glave sam video zlatnu auru. Sve je u sali stalo, 
gledali su nas začarano i širili krug oko nas. Muzičari su odsvirali još 
jedan valcer „Che sara, sara“ za najbolji plesni par. Tada sam je stegao
i zatražio da iziđe sa mnom.
„Ne, pobegla sam iz dispanzera“, rekla je tužno i otrčala, kao Pepeljuga 
u ponoć. Požurio sam za njom, ali je nestala bez traga, ni cipelicu nije 
ostavila.
Nikad je više nisam video. I dan danas se pitam ko je ona bila i da li
bi se nešto desilo s nama da je ostala...

(sličica s neta)

(Ovo mi je pričao moj prijatelj, koji nastoji da napiše priču,
ali dugo ne uspeva. Eto, napisala sam kostur priče...)

Baksuz

Anica je moj pacijent preko dvadeset godina. Sada ima 84. Kad je 
došla do mene, već je imala iza sebe operisana i zračena dva teška
raka sa posledicama, ali sačuvanom glavom. Posledice sam joj
godinama krpala. U međuvremenu u rajska naselja odoše svi koji 
su je lečili, osim zasad mene. Agresivna u nastupu, svima nezadovoljna,
veoma zahtevna, uspela je da se zameri većini ljudi, pa je ostala 
vuk samotnjak. Stalno je žurila na neka suđenja, svaki čas bi 
nekoga tužila. Čak ni ćerka, lekar, više nije htela da joj ponešto 
uradi u svojoj ustanovi, jer je uspela sa svima da je posvađa. Nisam 
to ni želela da znam, ali uvek se žalila da ne razume zašto se ćerka 
okreće od nje. Jednostavno, ona je uvek videla samo sebe, a druge
ljude i njihove potrebe uopšte nije primećivala. Ako bi tražila da bude
primljena, išla je preko drugih pacijenata kao da su vazduh, najradije
bi kroz njih. Ljudski, teška mi je bila kao crna zemlja, ali nije uslišila 
moju želju da pređe kod drugog lekara. 
Na moje odeljenje smestila sam supruga u završnoj fazi maligniteta. 
Kasnio je s lečenjem i nije se više moglo nešto naročito uraditi. Na kraju 
svoje smene krenula sam da ga obiđem, kad je Anica uletela kao „hitna“.
Njeno je uvek bilo hitno ... Uradila sam joj ono što je tražila, a ona je 
odmah zahtevala još, pa još dok joj nisam rekla: „Dosta je, moram 
kod muža koji umire.“ Pogledala me s izrazom neverovanja, kao da 
sam smislila loš izgovor.
Nakon mesec dana suprug je tonuo i tog dana su počele komplikacije 
na dijalizi. Teško stanje, pitanje sati. Obavestili su me i ja sam požurila
da završim preglede da bih i njemu pomogla. Utom je uletela Anica, 
opet „hitno“. Nije bilo nevažno, neka infekcija, ali moglo je da čeka. 
No nju ne možete odbiti. Završila sam traženo i napisala šta treba 
da radi, pa ustala da krenem kod supruga. 
„Niste mi izmerili pritisak!“ zahtevala je.
„Žurim da izmerim pritisak mome mužu koji umire!“
„Zar je on još živ? Pa to ste mi rekli i prošlog puta!“

Mog supruga odavno nema. Razgovarali smo o teškim ljudima i sinu 
sam ispričala ovo. On me, sa suzom u oku, pitao da li sam je izbacila. 
Nisam, jer ni to ne vredi s takvim ljudima. Onda je zatražio da 
napišem priču. Napisala sam.

Uvek je umela da uradi, a da ne priča mnogo, da posavetuje, a da ne soli pamet. Ako ne bi imala načina da nekome nešto dokaže, puštala bi da mu život sam „nacrta“ neobjašnjivo. Takve se lekcije nikad ne zaboravljaju.
Dugo se borila da dobije dete. Pomogla sam joj i ona je uspela pre mene. Naravno, često smo se čule. Dete je tražilo dosta vremena, pa smo se manje viđale. Jednom sam je pozvala, pričale smo, a onda sam u pozadini čula plač. 
„Izvini, N. plače, idem da vidim šta mu je“, rekla mi je.
„Pusti ga, jača pluća!“ odgovorila sam, ne razmišljajući. Ko decu nema, ne razume mnogo toga. Ona je samo spustila slušalicu, otišla do deteta i kasnije se javila. 
Prođe neko vreme, pa sam ja negovala malu bebu. Ona me je pozvala, pričale smo i utom mi beba zaplače.
„Izvini, V. Plače, idem da vidim šta mu je!“ rekoh.
„Pusti ga, jača pluća!“ reče mi ona. Ja sam spustila slušalicu, otišla do deteta i posle je pozvala. „Kako si ono mogla da mi kažeš?“ upitala sam.
„Kao što si i ti meni rekla pre četiri godine!“
Ups, osetila sam šamar koji je zaboleo. „Šta sam ti još rekla?“ upitala sam.
„Dosta toga“.
„Izvini za sve. Ali zašto mi nisi skrenula pažnju da nemam pojma?“
„Tada to ne bi shvatila. Sada znaš“, odgovorila mi je.
Lekcija je bila nezaboravna. Otada, merim reči. A kad meni neko soli pamet ko o nečem pojma nema, počnem priču o njoj rečima: „Imam jednu mudru prijateljicu...“

Pre 12 godina stigla nam je nenadano, saobraćajnom nesrećom,
crnobela maca. Imala je bar godinu dana, verovatno i više. 
Izgleda da je udario auto pre nego ju je snajka našla pored puta.
Mislila je da je mrtva, sva krvava i jadna, ali kad joj je prišla
da to proveri, maca je počela da prede! Odnela je veterinaru 
koji reče da mačke imaju devet života i da će sada potrošiti 
tri - četiri. Brižnom negom uspela je snajka da je oporavi. 
Posle mesec dana razbijeno lice dobilo je normalni oblik, 
ali jedno oko je bilo uništeno, na drugo je slabo videla. I takva,
brzo je pokazala da je negovana kućna maca. Jako brzo se 
navikavala na sve izmene u kućnom rasporedu i na promenu stana.
Nijednom nije napravila grešku u higijenskim navikama. Čuvala sam
je kad god bi snajka putovala.
Nove ukućane maca je dočekala sa strpljenjem. Unuci su rasli
uz nju. Čista i negovana, maca koja ne izlazi iz kuće, nije im 
bila opasnost, a pomogla im je da se nauče izražavanju emocija.
Godine su prolazile, ona je starila mačjom brzinom. Kad je 
navršila 11 godina, njeni domaćini su otišli. Tamo gde su sada,
za macu nije bilo mesta. Ostavili su je meni. Uklopila se brzo, mada
imam utisak da je patila za svojim domom. Posle devet meseci
samo se počela tiho gasiti, sa jasnim znacima starosti i bolesti.
I danas je tiho otišla njena nežna mačja duša u neki mačji raj,
nastojeći do kraja da nikog previše ne uznemiri...
Na njenoj humci sada leži cvetak.

Priču mi kazuje prijatelj, a ja je prenosim mojim rečima.

Bilo je drugačije vreme nego sada, ali su emocije iste. Mnogi su se iz 
Dalmacije odselili u Australiju i Novi Zeland da pobegnu od siromaštva
i pronađu novi život. Kad bi momci stasavali za ženidbu, tražili bi preko 
posrednika devojku u starom kraju, pa se malo dopisivali, i onda bi devojke
kretale na dug put brodom sa devojačkom spremom. Posle, šta im Bog da, 
nekom sreću, nekom ne. Drugi su dolazili po devojku u stari kraj.
I dođe vreme lepom Andriji da se ženi. Nisu više tako dugačka putovanja, 
leti se avionom, ne plovi se mesecima kao nekad... Doputuje on iz Australije 
s majkom u rodni kraj. Majka mu brzo pronađe u selu devojku koja je bila 
voljna da se otisne na put u Australiju da bi bila njegova životna partnerka. 
Bez ljubavi, eto, samo da se uda za lepog, imućnog i vrednog Andriju. 
I reče majka momku da mu je žena obezbeđena, a ako on nađe po srcu
drugu, neka nju povede. Igranke su tada bile glavno mesto upoznavanja 
mladih, ne diskoteke, ne žurke u kojima ne znaš ni s kim igraš. Krene 
Andrija na igranke i na prvoj me pozove da odigramo valcer. Kakav je bečki
valcer on plesao! Pamet da ti stane, vrteli smo se salom kao da letimo. 
I nastavismo da plešemo. Posle plesa otprati me na mesto i ništa do 
sledećeg plesa. U jednom od valcera ispriča mi svoju priču i zaprosi me, 
plešući. Da li je iko prošen plešući valcer? Neverovatan osećaj. Bio mi je 
drag Andrija, sjajan plesač, ali daleko je to od ljubavi, daleko od razloga 
da se udam...i odbijem ga. 
Dan dva pre nego sam znala da se Andrija vraća u Australiju, sretnem ga
s devojkom pod ruku. Onom s kojom ga je majka sastavila. On mi uputi 
najtužniji pogled, srce da pocepa. Iz njenog pogleda se videlo da zna za 
mene (ko li joj reče?), pogled pun pitanja šta to ja imam, a ona ne... nikad
neću zaboraviti taj susret. I često se pitam da li su kasnije našli sreću, 
da li je ona naučila da pleše valcer, da li... i šta bi bilo da sam rekla da, 
umesto nje...

Jeste li se nekad zaljubili na prvi ples? Niste? Ne znate šta ste propustili.
Da li se neko zaljubio u vas na prvi ples? Nije? Da vam ispričam priču? 

Imala sam 15 godina kad sam se otisnula na svoj prvi ples. Čajanka, 
velika sala, živa muzika, svi uredno posedali za stolovima, piju se sokići.
Tek sam naučila nešto od brata, koji je bio najbolji plesač u gradu. Ali, 
naučeno treba i primeniti. Ko će mene primetiti na čajanci, ko će me
birati za ples? Čekam, nedugo. Prilazi neupadljiv momak i pita za ples. 
Izlazimo na podijum, počinje neki bluz, gledam u noge da ne nagazim
partnera, gleda on u noge. Bože, zar tako loše plešem kad mi stalno 
gleda u noge? Zar se toliko plaši da ću ga izgaziti? Porumenela k’o 
jabuka od stida, što li plešem kad ne umem... Kad li se on stidljivo 
oglasi: „Izvinite, ovo mi je prvi ples... nadam se da Vas ne gazim...“
„O, izvinite, i meni je prvi ples...“
I odigrasmo mi naš plesić, otprati me na mesto, i do sledeće plesne 
ture ništa... A kad se muzika ponovo oglasila, evo njega ponovo po mene.
I tako sledeće tri godine. Na čajankama dođe Stanko po mene, otplešemo,
prozborimo reč dve, otprati me na mesto, i to je to. Sve dok se nije pronela 
vest da idem na studije u Rijeku. Moje poslednje leto pred odlazak. 
Čajanka. I Stanko. Tužan, dolazi po mene. I za vreme plesa mi objasni 
kako se pri onom prvom plesu zaljubio, kako je znao da me mora zaslužiti, 
pa je radio, radio mnogo, dok nije stekao imetak. Sad ima svoj poslić i 
imovine dovoljno da ne moram na studije, da ne moram raditi ništa, 
samo da se udam za njega i uživam... Ponuda me iznenadila, nikad me
nije pozvao na randevu, nismo imali o čemu ni da pričamo, a on me prosi...
Pažljivo odbih. Zamolio me da se dopisujemo. A o čemu? Samo o plesu, 
jedinoj temi tokom tri godine?
Nismo se ni dopisivali. Ponekad bih srela Stanka, tužnog pogleda. 
Ne znam gde je sada i da li je srećan s nekom koju je, nadam se, 
zavoleo posle mene. 

Plodna karijera doživela je svoj procvat i vrhunac. U bolnici je svi 
pamte po dobrom. Svima je učinila neko dobro, nesebično pomogla, 
ohrabrila kad je trebalo. Njen je telefon uvek bio dostupan za sve 
kojima je trebala pomoć, bez obzira koliko je bila umorna i koliko je 
možda njoj trebala veća pomoć nego onima koji su tražili od nje. 
Uvek strpljiva, nikad se nije žalila i malo ko je mogao slutiti, ako 
mu nije rekla, da su njeni problemi jači i veći nego kod većine onih 
kojima je bila rame za plakanje. Sebi je zadržavala svoju umetnost 
i retke trenutke lepote, da iz njih crpi snagu.
Nije znala kako će izgledati njen ispraćaj u penziju. Pomalo se pribojavala 
hoće li sve ispasti kako je želela. Ko će sve doći... Najbolja prijateljica 
joj je pomogla, kao ona njoj pre četiri godine. Na vreme su sve donele,
a sestre su joj nesebično pomogle da na stolu osvane ikebana od
ukusnih jela i poslastica. A onda su počeli dolaziti sa osmesima,
lepim rečima i poklonima. Sa dirljivim sećanjima koja su njoj značila
malo, a tim ljudima mnogo. 
Kući je pošla sa najlepšim cvetnim aranžmanima koje je ikad videla.
Po poklone će morati da se vrati, njihove četiri ruke nisu bile dovoljne 
da sve odnesu.
Pomalo setno se osvrnula, u toj je bolnici provela najveći deo života, 
tu radila sa suprugom, legendom svog posla, tu srela hiljade ljudi 
koji su ostavili traga u njenom životu ili ona u njihovim, spašavajući ih. 
Hoće li joj nedostajati? Verovatno hoće...

Svi mi gledamo svet našim očima i našim čulima ga osećamo. 
Slika koju ima svako od nas potpuno je jedinstvena i neponovljiva, 
dve osobe ne mogu videti isto. Uvek će se slika razlikovati bar u 
nekim detaljima. A šta osećamo kad nešto gledamo, tek je posebna 
priča. Nikad isto. Dakle, koliko god ima ljudi na ovoj planeti, toliko 
ima pogleda na svet. Kao u Rašomonu gde su četiri osobe gledale
istu scenu i zaista videle drugačije, na planeti 7 500 000 000 ljudi 
gleda sve što gleda - unikatno, drugačije od svih oko njih. Tako 
bismo mogli reći da se svet sastoji od 7,5 milijardi jedinstvenih i 
neponovljivih pogleda. I kad neko napusti ovaj svet, s njim se u 
večnu kuću sahranjuju i njegove unikatne naočari kojima je 
posmatrao sve oko sebe. 
A mene zanima samo jedno. Kuda odlazi to jedinstveno viđenje 
sveta? Nikad pre i nikad posle isto... 

U jednoj foto grupi je tema nedelje svetlosti Beograda.
Pokloni se i počni!

Svetlosti Konaka Kneginje Ljubice, meni najlepše zgrade u Beogradu

Parlament, meni posebno drag, znamo zašto

Skupština grada, čiji balkon sanjaju svi vrhunski sportisti!
Kad osvoje medalju, tu će otpozdravljati hiljadama oduševljenih
sugrađana.

Balski sjaj

Idemo u večernji provod!

Novogodišnje raspoloženje

Još malo, pa smo kući...

.. a išli smo do Beča...

Ne pali svetlo...u sumrak

U mojoj kući sladoled se odavno smatra lekom. Ako dete posle 
navršene prve godine jede sladoled 365 dana u godini, nema 
problema ni sa krajnicima niti sa stomakom. Grlo se navikava 
na hladno i ne može „nazepsti“, a stomak se oblaže sladoledom 
kao tankim filmom, štiti sluzokožu, vezuje kiselinu i brzo smiruje
bolove u želucu. 

Dolazila su mi deca rado u posetu, jer bi cele godine obavezno 
dobijala sladoled. Ako bi zgranuti roditelji rekli da decu boli grlo, 
pogledala bih i obično rekla: „Da, mama je u pravu, ne ide ovde 
sladoled... obična porcija, mora dupla!“
Moja su deca obožavala da vaspitavaju goste. Pred svima me pitaju:
„Možemo li da uzmemo lek?“
„Možete!“ odobrim bez znakova brige, što goste začudi. Deca odu
do zamrzivača, izvade sladoled, sipaju dve velike porcije i pronesu
pored iznenađenih gostiju, koji ih onda tuže meni: „Oni su uzeli sladoled!“
A na to deca odgovaraju uz smeh: „Pa da, u našoj se kući sladoled 
zove LEK!“
***
Suprug je voleo da zivka telefonom. Jednom me je pozvao dok 
sam bila na dežurstvu: 
„M. boli stomak“ kaže.
„Jesi li mu dao sladoled?“ zapitah.
„Nisam!“
„A zašto?“
„Nisam se setio!“
„Daj mu i zovi me za pola sata.“
Zvao me kasnije. Bol u stomaku je prestao, jer je M. sam uzeo 
sladoled dok je tata zvao i uspešno završio svoje lečenje dok je on 
završio razgovor!

Imali su predstavljanje pesnika u književnom klubu. Lepo je zamišljeno, svako 
od četvoro pesnika izabraće izvode iz svojih knjiga, recenzenti će ih predstaviti,
a književni klub oceniti aplauzom jesu li primljeni. Jelena je bila jedina dama. 
Sve četvoro se predstavilo uzajamno. Fini i pristojni momci. Ona je prva čitala. 
Jedan od pesnika, Zoran, pažljivo ju je slušao. Koliko pažljivo, shvatiće tek 
kasnije, kad je dobila video snimak. Upijao je svaku reč. Na kraju, dok su je 
njeni gosti grlili i čestitali, on se progurao i dao joj svoju knjigu s posvetom. 
Već sutradan sve četvoro su se povezali na FB i izmenjali fotografije. Zoran
i ona nastavili su komunikaciju. Nekako stidljivo, pomenuo je svoje emocije 
i želju da se nađu na klupi na Kalemegdanu. Nije bila ubeđena u njegove 
osećaje, ali nije ih negirala.
I kad je našao mogućnost da nakratko dođe u njen grad, sreli su se u centru,
nasmejano je prišao i poljubio joj ruku. Nije je zagrlio niti poljubio u obraz, 
samo ruku. Iznenadio ju je tim gestom. Popili su kafu i prošetala ga je 
Kalemegdanom, uz obavezne ćevape. Malo je pričao o sebi i komplikovanom 
životu samca. Nikad se nije ženio, a imao je veliku ljubav na granici braka, 
koja je prekinuta. Nije joj uspevao objasniti zašto. Bilo im je prijatno zajedno,
ali Jelena je znala da je starija od njega, osećala je da nije zaljubljen u nju, 
stanovao je predaleko za viđanja. Sve su to bili minusi za neki pokušaj veze.
Zato, kad ga je ispratila na voz taksijem, nije ni izišla iz vozila, pustila ga je 
da ode sam, da ga ne stavlja u nepriliku emotivnijeg pozdravljanja.
Nastavili su komunikaciju, nekad topliju, nekad sa više ograda, a nikad 
ljubavnu. Fejsbuk je čudo, trebalo joj je malo vremena da shvati ko je njegova
prekinuta ljubav, a i da još uvek nisu hladni jedno prema drugom. Maltene 
ga je mučila dok nije priznao da je on taj od kojeg zavisi nastavak. Nastojala 
je da on shvati kako je još uvek zaljubljen u takoreći bivšu, a u nju, Jelenu, 
nije. Iako bi to negirao, primećivala je da se dvoje bivših približava. Kad je 
ona počela da izlazi s drugim, Zoran se vratio bivšoj i brzo su postali sadašnji. 
Znala je da njena veza nema ni sadašnjost, a kamoli budućnost, da je samo
jedno lepo druženje, no nije to htela da kaže Zoranu, da ne bi uticala na 
njegove planove.
I sad je Zoran na pragu braka, a Jelena i on su ostali drugari. Drago joj je 
što nije poremetila njegovu sreću nekom nerealnom vezom. Sreću? Nada se 
da će oni biti srećni, iako često oseća da neće, jer nema potpunog poverenja 
ni predavanja između njih dvoje. A bez toga, nema trajanja ljubavi. 
Da li se prevarila, pokazaće vreme.