Lastavica

Jeste li se nekad zaljubili na prvi ples? Niste? Ne znate šta ste propustili.
Da li se neko zaljubio u vas na prvi ples? Nije? Da vam ispričam priču? 

Imala sam 15 godina kad sam se otisnula na svoj prvi ples. Čajanka, 
velika sala, živa muzika, svi uredno posedali za stolovima, piju se sokići.
Tek sam naučila nešto od brata, koji je bio najbolji plesač u gradu. Ali, 
naučeno treba i primeniti. Ko će mene primetiti na čajanci, ko će me
birati za ples? Čekam, nedugo. Prilazi neupadljiv momak i pita za ples. 
Izlazimo na podijum, počinje neki bluz, gledam u noge da ne nagazim
partnera, gleda on u noge. Bože, zar tako loše plešem kad mi stalno 
gleda u noge? Zar se toliko plaši da ću ga izgaziti? Porumenela k’o 
jabuka od stida, što li plešem kad ne umem... Kad li se on stidljivo 
oglasi: „Izvinite, ovo mi je prvi ples... nadam se da Vas ne gazim...“
„O, izvinite, i meni je prvi ples...“
I odigrasmo mi naš plesić, otprati me na mesto, i do sledeće plesne 
ture ništa... A kad se muzika ponovo oglasila, evo njega ponovo po mene.
I tako sledeće tri godine. Na čajankama dođe Stanko po mene, otplešemo,
prozborimo reč dve, otprati me na mesto, i to je to. Sve dok se nije pronela 
vest da idem na studije u Rijeku. Moje poslednje leto pred odlazak. 
Čajanka. I Stanko. Tužan, dolazi po mene. I za vreme plesa mi objasni 
kako se pri onom prvom plesu zaljubio, kako je znao da me mora zaslužiti, 
pa je radio, radio mnogo, dok nije stekao imetak. Sad ima svoj poslić i 
imovine dovoljno da ne moram na studije, da ne moram raditi ništa, 
samo da se udam za njega i uživam... Ponuda me iznenadila, nikad me
nije pozvao na randevu, nismo imali o čemu ni da pričamo, a on me prosi...
Pažljivo odbih. Zamolio me da se dopisujemo. A o čemu? Samo o plesu, 
jedinoj temi tokom tri godine?
Nismo se ni dopisivali. Ponekad bih srela Stanka, tužnog pogleda. 
Ne znam gde je sada i da li je srećan s nekom koju je, nadam se, 
zavoleo posle mene.