Lastavica

Ona je imala 6 izgubljenih trudnoća, svaka veća, zadnja od pet 
meseci. Koliko joj je bilo teško da se toliko puta raduje i razočarava, 
suvišno je reći. Malo ko ostaje normalan. Ona je ostala borac.
Rešila je, biće majka, pa neka se i planeta zaustavi ako baš mora! 
Nosila je svog mališana sa mnogo ljubavi i još više strepnje. Porođaj
je krenuo pre vremena, sa 6,5 meseci, bebac malečki, pa još muško! 
Kad je devojčica u pitanju, lakše je, veća je šansa da pregura. On se 
pojavio uz sasvim solidnu dreku, čime je najavio svoju premijeru na 
ovom svetu. Tu smo bile samo babica i ja, ona iskusna, ja početnik, 
i samo nas dve smo čule gromoglasan plač malog princa.
Kasnije je sve išlo po statistikama: dečak, 1250 g, prerano rođen, 
male šanse... rečeno i mami tako, da ne gaji nade. Mama plače kao 
kišna godina, suza suzu sustiže, a meni teško da je gledam. Znam 
šta joj je rečeno, ono što važi za 99 % muških beba u prevremenom 
porođaju. Ali ja sam ga ČULA! I videla njegovu živahnost. Jesam
početnik, nemam iskustva, ne mogu procenjivati kao kolege koje 
videše tolike porođaje, ali ipak uzeh ženicu za ruku i rekoh joj: 
„On će živeti. Ja ću mu doći na prvi rođendan, a on čik neka se usudi
da me ne dočeka!” 
Suze presahnuše: „Mislite?”. 
„Mislim, sigurna sam. Pozovite me na prvi rođendan!” 
Bebac je prošao Golgotu, stacionar za nedonoščad, sepsu, 20 
dijagnoza od kojih svaka nosi glavicu... i preživeo, bez značajnijih 
posledica. I posle godinu dana duž mog odeljenja ide dečačić 
sa velikom belom ružom. Vrte se svi, pitaju se šta će mališan tu.
Videh mamu iza njega i shvatih. Došao da me pozove na rođendan! 
„Doktorka, ko je to? “ pitaju me moje sestre.
„Ruža teška 1250 grama!”odgovorih.
Nedavno mi došla nezakazana dama. Ima sina advokata, pred 
ženidbu. Insistira da je baš ja primim, a gužva neviđena. 
„Vi niste moj pacijent”, rekoh. 
„Nisam, ali sam mama Vaše ruže”. Ostadoh duže da je primim...