Lastavica

Društvo književnika Beograda objavljuje dva časopisa. 
Prvi je namenjen angažovanoj književnosti, satiri, aforizmima,
i to je "Beogradski balkanski trougao". Drugi je namenjen
"standardnoj" prozi i poeziji, "Beogradski krug kredom".
Broj šest predvodi Anka Stanojčić. Umesto fotografije,
na naslovnici je crtež Ljilje Lambić.

Anka Stanojčić je čitala: "Priča crvenih 
cipelica" i "Crvena kugla".

Priča crvenih cipelica 

Obućar nas je pravio s mnogo ljubavi. Znao je da ona voli baš takve, 
elegantne, jednostavne, udobne crvene cipelice i namenio ih je 
njoj za rođendan. Raznežila se kad nas je uzela u ruke, zagledala
sa svih strana, bojažljivo obula i oduševila se: „Kako su udobne! 
Kako su lepe! ”
I odmah je iskombinovala sve prema nama, morala je crvena tašna 
da se nađe, crvena bluza, crveni nakit... sve uz nas, da nam ništa 
ne kvari sklad i lepotu! U svim svečanijim zgodama obukla bi svoj 
crnocrveni komplet i obula nas. Pojavila bi se u društvu i muškarci 
bi uzdahnuli. Verujemo da su i nas primetili, ne samo njen šarm, 
osmeh koji pleni, njene blistave oči. Kad bi je omiljeni partner zavrteo 
u ritmu bečkog valcera, ona bi zasijala, a mi smo se srećno vrtele 
po parketu. Niko nije umeo lepše da pleše s njom, nikoga ona nije
više volela... a mi smo znale, kad bi nas osmehnuto obuvala, da će 
videti njega. Nismo se ljutile ni kad bi nas ponekad izula, kad bi 
odbacila i druge delove svoje crnocrvene kombinacije, kad bi bila
s njim. Znale smo da će nas posle još srećnija obuti.
Ne znamo gde sve nismo bile, koje smo lepe gradove obišle, gde 
smo je sve nosile. Ako joj treba obuća za ceo dan u kojoj se noge 
ne umaraju, bira nas i kompletira sve prema nama. Ali vreme je 
prolazilo i mi smo postajale sve starije, oštećene, neravnomerne
crvene boje. Žalila je za našim starim sjajem i na komentar: 
„Sve ti je lepo, samo su ti cipelice stare!”, odgovorila bi: „Nema lepših!”.
I sada smo u njenom ormariću, čuva nas za posebne trenutke. Ne 
obuva nas često, jer je svako nošenje podseća na njega. A on je 
više ne vrti u najlepšim valcerima i ne šeta s njom lepim gradovima.
S anđelima pleše večni valcer.

Zatim se predstavio Ljubomir Vujović svojom
inspirativnom poezijom.

UVEK NOVA

Da te nisam sreo
Ne bih znao da je nebo podnožje visina
Da su ljubavni vrhovi najteže osvojivi
Slutio ne bih da je čežnja bezdan svih dubina
Da su radost i tuga tako lako spojivi

Ne bih znao da je sreća bezmerje svih mera
Da se čitav kosmos nežnošću poklanja
Da je nada bića biću nade vera
Ne bih znao da i snovi žive kada život sanja

Da te nisam sreo
Ne bih znao da i sunce noću bdije
Da je ljubav večna kada se dariva
Dok promiče kroz vreme i uzdasima vije
Ostajući ista uvek nova biva

Stanko Janjušević, poznati slikar, kandidat je za Nagradu
grada Beograda s prvom knjigom "Dodir Neba".

Mirjana Hnilička je kandidat za Nagradu grada Beograda
sa dve knjige, "Barbara" i "Sinki priče". Do kraja čitanja
izabrane sinki priče niko nije pogodio o čemu se radi :)

Ivan Petrović nas je opet zaintrigirao svojim stihovima:

SUNCELOVAC

Ulovih Sunce, u čaši od vina,
Krik galeba silno more zatalasa.
Ne traži sreću, ni za kćer, ni sina
Ni u Atlantidi ti ne traži spasa.

Zarobljeno sunce u čaši se vrca,
Dok rukama lomim vrčeve od žada,
Kopljanici drže mačeve kraj srca,
A Sunce se bekstvu još iz čaše nada.

Ja ga čvrsto držim u šakama svojim,
Ali uzbuđenje opet dušom vlada,
Ovo sunce ne dam, da se meša s tvojim,
Već od drugog Sunca ti potraži hlada.

Kapiju od snova zabravio neko,
U inatu našem pobednika nema.
Zato pustih Sunce neka ide preko,
Neka još bude pesnicima tema.

Za lovinom svojom gledo sam izgubljen:
Zaljubljen bejah... ali ne i ljubljen...

Odsustovala je Jelica Danković

Jelena Brenjo nam se blistavo predstavila pričom
"Rasprodaja"

Ljilja Lambić čitala je za bolesnog Petronija Šimšića

Doviđenja do sledećeg okupljanja u Društvu književnika 
Beograda, do promocije knjige "Violinski ključ" Sime Vasića.