Lastavica

Beogradsko dramsko pozorište postavilo je na repertoar 
zanimljivu predstavu. 

"Komad „Trpele“ nastao je na osnovu dokumentarnog materijala – 
autentičnih ispovesti žena-žrtava nasilja. Kao osnovno gradivo poslužili su
transkripti intervjua koje je Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji obavio 
sa ženama koje su ubile svoje zlostavljače." Puklo im trpilo...

"Važno je znati da se nasilje može desiti svakoj ženi i da nasilje nije 
posledica ženinog ponašanja nego sistema patrijarhata u kome muškarci
imaju moć, a nasilje nad ženama je način da oni tu moć održe. Statistike 
pokazuju da žrtva muškog nasilja može biti bilo koja žena, bez obzira na
godine i obrazovanje, materijalnu situaciju ili nacionalnost. Nasilnici mogu
biti muškarci bilo koje profesije, nivoa obrazovanja, materijalne situacije, 
nacionalnosti. Najčešće se nasilnici ne mogu prepoznati, jer su u svom 
muškom ili profesionalnom društvu prihvaćeni, pa se često kaže: 
“U selu je med, a u kući jed”."

Nemoguće je reći koja je od sedam fenomenalnih glumica bolja
u ovoj preteškoj i realnoj životnoj priči mnogih žena tu pored nas...

A šta je glavno? Ne sme pasti prvi šamar! Ako se ipak desi, žena 
mora odmah reagovati i otići. Ne sme to smatrati ni znakom strasti
ni nečim što se neće ponoviti. Ponoviće se, svaki put gore, dok se 
ne uđe u začarani krug nasilja iz kojeg je ubistvo u samoodbrani 
jedini izlaz. Društvo ne pomaže žrtvi nasilja, preganjaju se policija
i socijalne službe, žena je ta koja treba reagovati na prvi znak nasilja.

Jedini lek za premor u kućnim radovima bio je pozorišna 
predstava sa smehom.

"VIŠE OD 20 GODINA PRED PREPUNOM SALOM ATELJEA 212!
LJUBAVNO PISMO je predstava koja je i po svom trajanju i uvek 
dobroj poseti, zauzela je nezamenljivo mesto u pozorišnom životu 
srpske prestonice. U predstavi dominira vodviljska opuštenost kao
preporuka da se sabotira mutno nebo nad nama. Komično, beskrajno
zabavno, opuštajuće, sa sjajnom glumačkom ekipom koja stvara 
vrhunsku zabavu."

"Komedija o mentalitetu, porodici, komšijama i svim onim običnim 
stvarima koje čine naš život, izvedena je više od 250 puta pred 
prepunom salom Ateljea 212 i do sada je imala preko 100.000 
gledalaca"

Tatjana Bošković:
”To je predstava u kojoj se i mi glumci veselimo jer uživamo u 
svakom njenom izvođenju. Napisali su je Zoran Bačić i i Zlatan 
Fazlagić kada su bili studenti treće godine dramaturgije. Trećinu
svoje karijere sam provela igrajući u „Ljubavnom pismu“ i ona će 
biti moja poslednja predstava kada budem otišla u penziju. To je
prava pravcata komedija u kojoj se smejemo i mi na sceni i publika.
Zato se njeno trajanje nikada ne zna, jer zavisi od toga koliko se 
publika smeje, pa nekada traje dva sata, a nekada dva i po. Imamo
i fanove koji je stalno gledaju jer mi aktivno sarađujemo sa publikom”

Pišete li ljubavna pisma? Dobijate li ih?

Atelje 212 ove sezone ima na repertoaru mnogo dobrih predstava.

"Najnovija drama jednog od trenutno najizvođenijih ruskih i evropskih 
savremenih dramskih pisaca Ivana Viripaeva, PIJANI, smeštena je 
negde na Zapadu, u nekom od današnjih velegrada, gde je 14 likova 
(bankari, menadžeri, dobrostojeći sloj savremenih tehnokrata i 
intelektualaca, plus jedna prostitutka), zbog različitih razloga i povoda, 
pijano. Međutim, to pijanstvo je samo maska, preko koje oni mogu da 
se osmele i kažu istine koje čak ni sami sebi ne smeju trezni da priznaju,
istine koje otkrivaju koliko besmisleno, ništavno i podlo žive. U tom 
„kolektivnom monologu“ neki od njih ipak dolaze do saznanja, da na 
svetu postoji i nešto drugo, nešto zbog čega vredi živeti, a to su 
ljubav i nada.

(slika s neta)

PIJANI sadrže u sebi opomenu i poziv svima nama da se više ne 
bojimo i da se konačno prepustimo životu – da prestanemo da se 
plašimo da volimo, da opraštamo, da menjamo sebe i svet oko sebe. 
PIJANI su filozofska komedija o otkrivanju i samospoznaji. Nije onda
slučajno što je moto ove drame pesma Omara Hajama „Rubaije“:
(sa sajta Ateljea 212")

(slika s neta)

Predstava je i fizički vrlo zahtevna za glumce, tokom dva sata
zavidela sam im na kondiciji. Zato su aplauz na kraju zaista 
zaslužili.

Vreme je za Atelje 212. Rekli smo, ovo je sezona u kojoj ćemo 
pogledati sve dobre predstave u ovom čuvenom pozorištu. A ima ih zaista mnogo :)

"Avgust u okrugu Osejdž" nas je dobro prodrmao. Šta se dešava
kad se porodica nađe na okupu, kakve će sve mračne tajne isplivati?
Naizgled brižna i složna porodica krije teške priče u kojima se
niko više ne snalazi, pa je raspad neminovan.

"Sigurno jedna od najuzbudljivijih novih američkih drama, u kojoj
se smenjuju žestoki smeh i tuga, “Avgust u okrugu Osejdž” 
savremenog američkog pisca Trejsija Letsa je drama o 
komplikovanim međuljudskim, ljubavnim i porodičnim odnosima 
koja se odvija jednog avgusta u malom okrugu u Americi. Priča 
o mračnoj istoriji jedne porodice, o ženama jake volje koje je
život odvojio, a porodična kriza ponovo vratila u kuću u kojoj 
su odrasle, kod problematične žene koja ih je podigla – donela 
je piscu Trejsi Letsu, pored mnogobrojnih nagrada, i onu 
najprestižniju – Pulicerovu nagradu za 2008. godinu, a kritičari 
ga već porede sa Judžin O’Nilom ili Edvardom Olbijem. Komad 
je premijerno postavljen u Čikagu, 2007. godine, a odmah zatim 
i na Brodveju, gde je imao preko 650 izvođenja do kraja 2009.
godine." (na sajtu Ateljea 212.)

(slike s neta)

Nakon predstave idemo u "Credo" na mus od marakuje i čaj.
Odlično idu zajedno :)

Na redu je Narodno pozorište. Slađana je izabrala predstavu.

"Žrtva je žrtva pa ma sa koje strane da je. Brat je brat, pa ma sa koje 
strane da je. Antigonin čin je nužan, veliki, ljudski, čin slobode i čin 
ljubavi. Ona ne gleda na kojoj je strani ko bio kad se borio, nego 
žrtvu poštuje, voli, ona sahranjuje čoveka, brata. 
A Kreont ne prašta, on i mrtvima sudi, svrstava i dalje ratuje.
I bude šta bude.
Nastavlja se krug smrti ....
I tako nestaje grad, društvo, život sam...tako se tone...."

Sjajni Jagoš Marković postavio je na scenu Narodnog pozorišta 
Antigonu sa odličnom glumačkom podelom. Vanja Ejdus uz oca 
stasala je u pravu grčku heroinu. Njen silazak u HAD je tako 
realističan da smo svi skoro bili iznenadjeni njenim pojavljivajem 
na sceni posle pada zavese. Publika je to nagradila ne štedeći dlanove.
Robusni Kreont (Aleksandar Srećković) koji se uplašen proročanstvom
da će biti vladar sam sebi na kraju slomi kao čaša. Od nepokolebljivog
i surovog ratnika do preplašenog starca.
(Slađana)

Prijatno iznenađenje je mladi 
Momčilo Otašević u ulozi Hemona.

(4 slike s neta)

U jednom danu gledale smo dve predstave u "Atelje"212", pa smo
pre predstave u 12h videle postavljanje scene za predstavu u 20h.

Komad Majka Bartleta "Ljubav, ljubav, ljubav" u režiji Alise 
Stojanović premijerno je izveden u Ateljeu 212 21.4.2017
(b92)

Dramaturg Dimitrije Kokanov je primetio da je "Ljubav, ljubav, 
ljubav" dinamična verbalna komedija koja se zasniva na vrlo 
oporom, ponekad i crnom humoru." (b92)

(slika s neta)

"Naslov ljubav se ponavlja tri puta kao što ima tri čina i stalno
dovodi u pitanje da li je moguće uopšte ostvariti ljubav u borbi
za sopstvenu slobodu i slobodu svojih partnera i svog okruženja
i društva, da li je moguće realizovati ljubavni odnos u vremenu
otuđenosti i nemogućnosti komunikacije", rekao je Kokanov."
(b92)

(slika s neta).

Rekla bih, ako u prvi plan stavljamo svoju slobodu bez obzira
na slobodu svog partnera (partnerke) i svoje dece, onda damo
slobodu sebi, a njima ne ostavljamo pravo izbora. I u tom
kombinovanju sloboda ljubav jednostavno ode, pa možemo 
i tri puta da je dozivamo, ona više doći neće.

Ponovo "Atelje 212", dve predstave u jednom danu. Zaista
divnom danu.

U 12h monodrama "O, kakav divan dan!"

Vesna Pećanac nam je 2 sata i 20 minuta držala punu pažnju
u zahtevnoj monodrami o ljubavi i roditeljstvu, o ponavljanju
obrasca ponašanja kojima su nas roditelji naučili. Koji su naši
maksimumi, možemo li ih doseći sami ili je tu ipak važnija
uloga roditelja koji nas dobro zna i usmerava na pravi način? 

Na kraju nas je pozvala da upišemo u sveske na stolu našu
ocenu predstave, zašto smo je gledali, kakve utiske nosimo.
Napisala sam:
"Ne postoji škola ljubavi ni škola roditeljstva, a trebale bi da 
postoje. Vesna Pećanac nam je održala dva i po sjajna časa.
Nadam se da smo naučili i diplomirali!"

Ponele smo i neke pouke: Ceni svaki tren svog života, ceni
i čuvaj sebe! Pa smo to i sprovele u delo.
Utiske smo proverile kroz priču u restoranu "Šumatovac". 
Zadivljene smo kondicijom glumice, koja je sjajno iznela
nimalo jednostavnu monodramu, čiji tekst, režiju i glumu 
ona potpisuje.

I nastavile u "Gelateria" do druge predstave. 

Uz zaključak: "O, kakav divan dan!" trebamo još jednom
pogledati!

Ponovo Atelje 212 i ponovo jedna sjajna predstava: "Lice"

Napisano je ovo:
"Maestralna komedija jednog od najuglednijih scenarista i dramskih 
pisaca starije generacije, Aleksandra Galina, o životu „novih Rusa“ 
– tajkuna i intelektualaca koji im služe. Komedija o gubitku identiteta, 
bukvalnom i simboličnom, sa likovima koje prepoznajemo iz naše 
tabloidne štampe i „glamuroznih“ društvenih događaja, gorka, oštra, 
nadasve duhovita satira o tranziciji, i njenim herojima i žrtvama ali, 
ovoga puta ne iz perspektive „gubitnika“, običnih ljudi, već „dobitnika“, 
novopečenih „biznismena“ i društvene elite koja sve više tu „pobedu“ 
oseća kao preveliko breme sa kojom nije u stanju da se nosi." 
(Atelje 212)

Nisam komad videla na ovaj način. Nakon predstave pitala sam se 
da li je novac svemoćan? Nije. Da li lice predstavlja identitet? 
Dobijamo li s novim licem novu dušu? Ili smo isti, ma koliko lica 
promenili? 

(slike s neta)

Ima predstava s kojih odem s gorkim ukusom u ustima
i razmišljanjem o potpunom besmislu jednog vremena.
Takva je "Mrešćenje šarana" u pozorištu "Atelje 212."

"Represivni sistem izvlači najgore iz ljudi, kaže Milan Nešković, 
režiser predstave "Mrešćenje šarana" Aleksandra Popovića.
Čuveni Popovićev komad apsurdno, komično i tragično govori 
o Informbirou, represiji, politički turbulentnim vremenima, 
o ljudima u tim istorijskim vetrometinama, ranjivosti, moralnim 
posrnućima."(blic.rs)

(slika s neta)

Nešković: "Popović u ovom komadu vivisekcira šta represija, 
u onom dubljem sloju, radi ljudima. Izvlači najgore iz čoveka. 
Čovek ima u sebi potencijal i za dobro i za loše. Vladari i sistemi
koji puste zver iz čoveka su suštinski zločinci."

(slike s neta)

Ima ljudi čija se preporuka apsolutno poštuje. Kad Dejan kaže
da neku predstavu treba videti, onda se ide.

Atelje 212 otvara vrata. Ovde su glumile i glume legende
srpskog pozorišta.

U predstavi „Jesenja sonata" ekipa je vrhunska: Maestralna 
Tatjana Bošković kao Šarlota, perfektna Branka Šelić kao Eva, 
diskretni Mladen Andrejević kao Viktor, a zahtevni lik Helene
kreirala je Jelena Petrović.
(slike s neta)

Gde je tanka crvena linija između ljubavi i mržnje u porodičnim
odnosima? Kada je ljubaznost samo maska za nedostatak emocija?
A kada se pravi osećaji kriju iza naizgled običnih reči?
Kako se ljubav iskazuje pružanjem ruke, a neprihvatanje sklanjanjem
pred tim pokretom?
Mora li svaka ćerka da plati ambicije svoje majke? Po Ljiljani
Habjanović Đurović u knjizi „Paunovo pero" - mora. Po Bergmanu,
takođe. Koje su granice našeg praštanja?
(slike s neta)

Upitan zašto je postavio baš ovo Bergmanovo delo, režiser Jagoš
Marković je rekao:
„Zašto „Jesenja sonata"? Zato što smo željni dubine, tišine, jer smo 
siti nakita, laži, jeftinioće, jer nam treba očišćenja, istine, katarze. Jer se 
od reklama ne vide slike, od farme i sarme ne čuje se tihi glas jednog Šopena. 
Bergman je sve drugo i drugačije. On je za one koje boli duša, za one 
kojima je duša lepo vaspitana, za one koji su se sklonili, emigrirali u 
svoju stvarnost, nadjačani bukom i usamljeni na svaki način."
(slika s neta)