Zaključak
Trebaš li mi, uznemire moj,
da ne spavam zbog tebe,
da ustajem umorna,
dok telefon ćuti?
Trebaš li mi, svačiji i ničiji,
da traćim život u čekanju
na mrvice zajedničke sreće?
Tako mala ptica nisam.
Trebaš li mi, tugo moja,
za belu ruži u parceli 17
koja ne vraća izgubljene dane?
Ne, ne trebaš mi.
Tvoj osmeh je maska,
tvoja razdraganost varka
za naivne buduće žrtve.
Jer, tvoje ime je bol.
Dodaj komentar |
0 Trekbekovi