Lastavica

S godinama je kao s pijacom. Kad ujutro izađeš u nabavku, ti si svež i odmoran, 
a na pijaci bogatstvo izbora, svega po volji, samo gledaj šta bi uzeo. A popodne, 
ti si umoran, a na pijaci samo ostaci, ono što drugi nisu izabrali. Ni ti nisi ono što 
si nekad bio. A kvalitet ponude na pijaci slab. Pa gledaj, odgovara li ti ili ne. Nešto
moraš jesti. Uzimaš i slabiji kvalitet. Vraćaš se kući nezadovoljan. Eh, kako je to
bilo u moje vreme, kažeš. Ni ti nisi kao u to tvoje vreme. Pijaca još manje…
Vreme prolazi. Ne pita nikoga za dozvolu. Menja ljude, menja okolinu. I na kraju
ostavi samo sećanja na sve što smo prošli, doživeli. Neke nežne otiske ili grube 
ožiljke u duši.
Mnogo čega bismo se rado oslobodili, zaboravili, prebrisali gumicom kao da 
nikada nije postojalo. Ne ide. Onda bar da iz toga izvučemo pouku, pa se setimo
ponekog dobrog dela priče. Nije sve bilo crno. 
A sa lepim uspomenama koje nisu dobile neograničen vek trajanja, nego ih je 
život prekinuo kad je on planirao, šta s njima? Rastegnuti ih na ostatak života 
kao podsetnik da smo živeli. Da ne zaboravimo nikada. 
A kao da bismo mogli zaboraviti?