Lastavica

Ovaj putopis učestvovao je na nagradnom konkursu Ponte Travel.
Ušao je u 10 najčitanijih. Ponudila sam im destinaciju koju turističke 
agencije jednostavno nemaju. Nije u blog stilu, nego po propozicijama 
konkursa, pa ako vam se čita duža priča, izvolite.


Moram priznati da o Maramurešu nisam znala skoro ništa, pre nego je Keti 
pozvala izletnike da ga posete. Rumunija je veličine bivše Jugoslavije, sa oko 
21 milion stanovnika, 81% Rumuna, 4% Mađara, 2% Roma, ostalo su Srbi 
(ispod 1%, nacionalna manjina) i Nemci. Današnja Rumunija može se 
podeliti na nekoliko geografskih celina: Delta Dunava, Dobruđa, Moldavija, 
Vlaška (koja se deli na Olteniju i Munteniju), Transilvanija, Maramureš 
(Maramureş), Krišana(Crişana) i Banat (istočni).
Predvideli smo pet dana puta. Krenuli smo iz Beograda autobusom duž tri 
granice, prvo duž srpske, pa mađarske pa ukrajinske. Nakon prelaza Moravita
prošli smo kroz grad kulture Temišvar (Timişoara). Prvi je u Evropi dobio 
ulično osvetljenje. Leži na dve reke, Begej i Tamiš. Poznata mu je operska 
scena i priznati univerzitet. Lepe barokne fasade uglavnom traže renoviranje.
Ulice sa visećim muškatlama na banderama, nema grafita, nema đubreta 
po ulicama i takav je utisak za sve viđene gradove.
Cilj nastavka puta je Oradea (mađarski: Nagyvárad, kolokvijalno također 
Várad), glavni grad pokrajine Bihor i regije Krišana. U pisanim se 
dokumentima prvi put pominje 1133. godine. kao rimsko naselje Varadinum.
Parkiramo se kod gradskog parka, pa pešice razgledamo uže gradsko jezgro,
Pjaca Uniri (Trg ujedinjenja) na kojem je Mesečeva crkva (Biserica cu luna),
pa u sredini trga spomenik Mihail Viklada. Desno je prelepa zelenkasta 
zgrada koja je ranije bila hotel „Crni orao”, u stilu secesije. Levo žuta gradska
kuća, pa narandžasta gradska biblioteka. Prelazimo brzi Kereš do Ferdinand
skvera, na kojem je pozorište s kraja 19. veka, koje je projektovao isti 
arhitekta kao bečku operu. Plaćamo 5 RON i obilazimo pozorište. Paralelna
ulica je Ulica Republike, gde se slikamo sa statuama četiri pesnika. Grad
je uredan, čist, bez grafita. Obilazimo obnovljenu sinagogu.

U nastavku puta sve do Satu Mare prostire se oblast Crisana, a od tog grada
je Maramureš (rum. Maramureş) na severozapadu Rumunije. Ime Maramureš
je rumunskog porekla i znači Veliki Mureš. U pisanim dokumentima prvi put 
se pominje 1199. Maramureš obuhvata dve velike doline (gornje Tise i 
središnjeg Samoša). Na jugu i severu granica je prirodna u vidu planina iz 
Karpatskog sistema, na istoku se nalazi klisura, koja odvaja ovu oblast od 
Transilvanije, a na jugozapadu Samoš odvaja Maramureš od Krišane. 
Maramureš je od davnina poznat po drvodeljstvu, odnosno izgradnji kuća i
crkava od drveta. Na listi UNESCO nalazi se osam crkava iz Maramureša.
I konačno, nakon duge vožnje duž srpske pa mađarske granice, stižemo 
u Baia Mare (Velika banja), glavni grad Maramureša. Naš hotel „Europa” 
okrepio je umorne putnike. Najbolje se običaji, nošnja i svakodnevne navike
upoznaju u Etnografskom muzeju, pa smo iskoristili priliku da ga obiđemo
i vidimo vrlo lepu postavku nošnji, zanata, umetnosti Maramureša. Prošetali
smo i centrom Baia Mare. Najviše je gradio Veliki Stefan, Stefan III Moldavski 
znan i kao Stefan Veliki. Od njegovih zadužbina još jedino postoji kula 
zvonara u Baia Mare. Deo grupe penje se u kulu, uskim zavojitim kamenim 
stepenicama. Gore je satni mehanizam, isti kao u Pragu i Budimpešti, koji
još radi, i teško zvono koje se oglašava samo u podne, jer je prejakog zvuka.

Obilazimo Muzej sela, sa kućama prenetim iz raznih delova Maramureša,
iz 18.i 19. veka, i posmatramo folklorni program dece s posebnim potrebama. 
Kroz prelepe predele vozimo se prema drvenim crkvama pod zaštitom 
UNESCO, posvećenim Sv. Arhangelima Mihailu i Gavrilu.
Prva je u Sidešti (Surdesti), građena 1766, najviša drvena crkva u Rumuniji,
grkokatolička, pokrivena sivkastim ponjavama i ukrašena vezenim 
peškirima, vrlo lepa. Nije korišćen nijedan metalni ekser, svi su drveni. 
Ulaz 5 RON, teoretski se slikanje plaća, nisu naplatili. Nastavljamo u selo 
Plopis gde se nalazi druga drvena crkva, građena 1798. Ulaz se ne 
naplaćuje, slikanje je dozvoljeno. Siromašnija je crkva, pravoslavna.

Sledećeg dana vozimo se preko planinskog prevoja Karpata, rade se
putevi, vrlo lepi predeli, mešane šume jela i hrasta. Vozimo se dolinom 
reke. Prelazimo reku Iza. Stižemo u Siget Marmatei (Sigethu Marmatei)
na ušću reke Ize u Tisu i prolazimo kroz grad. Kuće su samo duž glavnog 
puta, mesta ne idu u širinu.
Stižemo u selo Sapanča (Săpânţa) samo 3 km od granice s Ukrajinom. 
Parkiramo se blizu čuvenog Veselog groblja. Veselo groblje - Cimitirul 
Vesel, Merry Cemetery je na prvom mestu po posećenosti među 
grobljima u Evropi, a u svetu je popularnija jedino Dolina kraljeva u 
Egiptu. Groblje je čuveno po drvenim krstovima uglavnom plave boje
sa duhovito sročenim epitafima i slikama u naivnom maniru, koje 
prikazuju karakteristične scene iz života pokojnika. Seljani su prikazani 
bojama koje imaju tačno određeno značenje: svetloplava zvana i „Plava 
Sapanta” znači nadu i slobodu, žuta predstavlja plodnost, zelena život, 
crvena boja označava strast, a crna brzu i iznenadnu smrt. Neobičan 
običaj oslikavanja drvenih krstova započeo je grobar, a slikar naivac, 
Stan loan Patras koji je izradio prvi ovakav spomenik davne 1935. 
On je do svoje smrti 1977. godine napravio preko 800 spomenika.
Danas je groblje muzej na otvorenom i turistička atrakcija.

Vraćamo se u Siget Marmatei (Sigethu Marmatei) i na 35 stepeni 
sledi šetnja do ustanove evropskog sećanja, memorijalnog centra 
žrtvama komunizma. Corneliu Coposu street 4. Memorialul victimelor
comunismului al rezistentei (The memorial of the victims of communism 
and of the resistance), International Centre for Studies into Communism
i Sighet Memorial Museum, koji je osnovali 1993 Ana Blandiana i 
Romulus Rusan. Muzej je ustvari zatvor izgrađen 1857. Restauracija 
zatvora je završena 2000 i svaka je ćelija postala muzejska soba, 
a sve zajedno daje hronologiju totalitarnog sistema u komunističkoj 
Rumuniji. U vreme totalitarnog režima sprovođene su mere represije
i 1950-1955 je 200 bivših ministara, članova parlamenta, novinara, 
sveštenih lica dovedeno ovde u tajnosti. Koliko ih je ukupno bilo, nisam
našla podatak, pominje se 200 000. Na ulazu je mapa zatvora, radnih
logora i političkih groblja u Rumuniji. Sa tugom i zgražanjem obilazimo
sobe. Na ulaznim vratima je moto: „Saznaćete istinu i istina će vas 
osloboditi”. Druga ćelija u prizemlju desno je originalna, u njoj je umro 
Iuliu Maniu – predsednik Narodne seljačke partije, jedna od pionira 
demokratije u Rumuniji. Uhapšen je kad je imao 74 godine i ovde je
umro sa 80. Primenjivane su razne metode mučenja, na prvom spratu
je Crna ćelija za kažnjavanje, bez svetla, s lancima na podu. Nisam 
je slikala jer se grupa dece igrala... nisu shvatili. U dvorištu je kapela 
gde mnogi posetioci pale sveća za duše žrtava.
Dalje nastavljamo u Muzej sela sa postavkom kuća iz cele Rumunije, 
pa u mesto Barsana (Bârsana), do pravoslavnog manastira Barsane, 
posvećenog dvanaestorici svetih apostola. Predivan manastirski 
kompleks izgrađen je od drveta i kamena. Zbog svoje lepote i duhovne
važnosti manastirski kompleks Barsana nalazi se na UNESCO listi 
svetske kulturne baštine. Prvobitno je osnovan početkom 14 veka, 
da bi bio potpuno uništen 1791. godine. Posle više od 200 godina 
manastir je kompletno obnovljen i danas privlači veliki broj posetilaca
i vernika. U sklopu kompleksa 2005. godine je otvoren muzej u kojem 
se nalazi kolekcija starih knjiga i ikona. Barsana je ženski manastir 
i u njemu trenutno boravi 11 monahinja koje vredno rade i održavaju
manastirski kompleks.

Četvrtog dana puta žurimo u mesto Viseu de Sus na voz, Mocanita 
(čita se mokanica). Planirana je vožnja prugom uskog koloseka
izgrađenom 1932 na kojoj saobraća kompozicija koju vuče parna 
lokomotiva- jedini voz te vrste u Evropi. Od prvobitnih 46 km pruge
danas se u turističke svrhe koristi 21 km sa visinskom razlikom od 
536 m. Sledi nam duga i neudobna vožnja sa čestim pauzama pored
nabujale i brze reke Vaser do odmorišta, pa se vraćamo nakon 90 
minuta. Nazad ide nešto brže. Prava vožnja je nešto manje od 2 sata, 
a od polaska do povratka trebalo nam je 6 sati.

Nastavljamo put ka Klužu kroz lepe planinske predele. Kluž (Cluj 
Napoca) je centar Transilvanije, grad Matije Korvina, četvrti grad po 
veličini u Rumuniji, danas jedan od najvažnijih akademskih, kulturnih, 
industrijskih i biznis centara u Rumuniji. Smeštamo se u prelepi hotel 
„Royal Classic”. Petog dana idemo busem u centar. Praznik je Sv.
Trojice, Duhovi, lepo obučen narod ide u crkvu, sluša se liturgija i u
parku, jer nema dovoljno mesta za sve. Sledi obilazak grada pešice: 
Episkopska pravoslavna crkva, koju zovu Mitropolija (puna vernika), 
zidana 1930-1939, kupola je kopija kupole Aja Sofije. Ispred je
spomenik Avram Iancu, pravnika, revolucionara. Zgrada opere i 
pozorišta, pa Vučica, dar Rima Klužu, Gradska kuća, spomenik 
Ioan Ratiu koji je prvi zatražio samostalnost Transilvanije nakon 
unije sa Vlaškom. Misao na spomeniku: „Postojanje jednog naroda 
se ne diskutuje nego potvrđuje”. Piaca Uniri, spomenik Korvinu 
(Mathias Rex) koji je rođen u Klužu. Rimokatolička gotska katedrala
(Biserica Sfantul Mihail, crkva Sv. Mihajla, najveća rimokatolička 
katedrala u Rumuniji. Idemo u stari deo grada, do kuće Matije 
Korvina. Odmor uz odličnu kafu u „Bistro Viena” u muškatlama. 
Prolazimo zidine starog Kluža.

Čeka nas 500 km puta do Beograda. Vraćamo sat unazad nakon
granice i obećavamo da ćemo se vratiti...