Aura
Igranka je bila u punom zamahu. Plesao sam s mnogim devojkama.
Nisam je primećivao, sedela je na drugoj strani sale i niko je nije
birao za ples. Na znak „dame biraju“ prišla mi je ta bleda vitka dama
u bordo brokatnoj haljini, na visokim potpeticama. Doživeo sam tada
savršeno plesno slaganje. Svaki moj pokret pratila je bez greške,
sve što sam samo zamislio - ona je ostvarivala, lako kao da oduvek
plešemo zajedno. Kad bi me osmehnuto pogledala, nebesa su se
otvarala, a oko njene glave sam video zlatnu auru. Sve je u sali stalo,
gledali su nas začarano i širili krug oko nas. Muzičari su odsvirali još
jedan valcer „Che sara, sara“ za najbolji plesni par. Tada sam je stegao
i zatražio da iziđe sa mnom.
„Ne, pobegla sam iz dispanzera“, rekla je tužno i otrčala, kao Pepeljuga
u ponoć. Požurio sam za njom, ali je nestala bez traga, ni cipelicu nije
ostavila.
Nikad je više nisam video. I dan danas se pitam ko je ona bila i da li
bi se nešto desilo s nama da je ostala...
(sličica s neta)
(Ovo mi je pričao moj prijatelj, koji nastoji da napiše priču,
ali dugo ne uspeva. Eto, napisala sam kostur priče...)
