Lastavica

Deveti broj

Književnost — Autor lastavica @ 05:58



I evo devetog broja časopisa "Beogradski krug kredom".



Reč urednika, Zorana Ilića.

Broj nosi eminentni književnik Srećko Aleksić, sa lakoćom
iskusnog pisca koji zna odabrati najbolje.

Stihovanje na lakmus papiru

Govorim razborito
ko' drveće obgrljeno cvetom;
i moćan pred rečima,
rušim sve pesničke
barijere u sebi i drugima,

Živeti ljubav:
dati joj svoje tkivo;
sazrevati u stihovanju,
pevati nad besmrtnosti
nade, nad iskrom:

Rađanje je posledica Života,
ništa ne postoji uzaludno;
svet neprekidno nestaje-
u jednoj tački promišljanja
i boje razlivene u sećanjima,
da si me nekada davno volela.

Sunce nije istina u kaputu
skitnice i njegovih pesama,
u mokroj hartiji bez slova-
u ulici Velikih lipa i cvetova;
koje liče na prašnjave izloge,
i oko budno gleda poglede -
naivnog čoveka svoje sudbine.

Pišem, da bih zatočio stihovanje;
u hartiju adligata i muzeja,
odbačen od velikih stvari
kako su nam vrednosti male;
i ne znam da dokučim Život,
između Smrti i Ljubavi-
uvek se probudim prevaren od nadanja;
u nešto nepoznato na lakmus papiru.



U broj je pozvao svoje goste:

Slađanu Belko i Svetlanu Joksimović

Ljubavni kintsugi

- On je baš razočarenje. Veliko. Zaboravi ga jednom. Nemoj više
da misliš na njega. Reče kuma prošle godine, za rođendan, koji joj
nije čestitao. Po prvi put posle 18 godina. ad mu je javila da je
kuma umrla, on koji je kumu znao isto toliko dugo kao i nju, sa
kojom se družio, pio kafe, jadikovao kad ga ona iznervira, delio
sve o njoj i za nju, jedva izgovori samo jedno:- Baš mi je žao.
I ona poče da piše. O svemu. O njemu ponajviše. Da istera suze.
Što je više slanih kapi klizilo niz njeno lice, sve više su se slatke
slike vraćale. Sećanja. Na sve one dane… bez jarana. Samo oni.
Njih dvoje. Lepih, visokih, pametnih (hm, ne baš, kad su to mogli
sebi da urade, kašalj, siromaštvo i... ne mogu se skriti).
I kao kad izgubite par rukavica, onda kupujete nove, razne, šarene,
drugačije ne bi li iz glave izbacili onaj omiljeni par, onaj čiji dodir
kože miluje, koje pasuju taman kao nečija ruka na bedru. Ali nije
njegova. oliko god se trudila da dvojnik bude odgovarajući, ne ide.
Samo njegov par smeđih očiju ispod naočara gledao je tako da joj
nije trebala svetiljka u ponoć na livadi podno ukavice, u noći bez
mesečine. Samo njegov dlan je mogao nežno da pridržava njenu
podlakticu duž šljunkovite Gortanove uvale. Samo njegovi mišji zubi
mogli su da otvore rajsferšlus na njenoj maloj crnoj, beloj, roze haljini.
Uvek isti model, isti zip i isti zubi. Danas se muči sve kriveći ruke
iznad vrata ne bi li dohvatila taj početak zipa. Nema ko da pomogne.
Da ostane svučena.
Taj drugi, dragi čovek je imitacija. Života, ljubavi, strasti. On je njen
pokušaj da prevari sebe. Ali ne, nema zamene. Garantni rok ljubavi
je istekao. Samo je Pepeljuga mogla da obuje staklenu cipelicu.
Jednom kada se razbije tu ni kintsugi ne pomaže. Zato je danas
imitaciji nežno rekla da će rado s njim popiti kafu, negde u gradu,
popričati o deci i filmovima, knjigama... a sve ostalo će ostati plod
njene mašte i stihova.
Pozlata ljubavnih krhotina nije moguća.


(Kintsugi = japanska veština ukrašavanja polomljenih i zalepljenih staklenih predmeta pozlatom. Uspomene koje su nam vredne treba pozlatiti.)


Oliveru Šestakov

O R A H
Pradavna tajna
od prirode zadana,
je u orahu,
u njegovom jezgru
u obliku moždane kore.

Tu počivaju vijuge
spoznaje i putevi
sudbine u sigurnoj
sferi ljuske,
kao u kosmosu.

Jezgra oraha,
priljubljena
u dugom zagrljaju,
sebi dovoljna,
pod istim nebom,
na istoj zemlji,
probuđeni šapatom lišća,
sa skrivenom svetlošću u jegru,
koja čeka jesen.

Zar je ljubav nešto
više od toga?


Slikar i pisac Stanko Janjušević gostovao je
s pričom Litica.

Deo priče čitala je Ljilja Lambić

Zorica Zoja Mladenović prikazala je dijapazon
svoje poezije.

Nemoj živeti u tišini

Nemoj živeti u tišini... Pomiluj svoj um... Pusti misli na drum.
Više volim kaldrmu što me trese, no puteve popločane.
I tuga i sreća moraju da krase naše dane. Samo nemoj živeti
u tišini... aži, reci, iz sebe izbaci... Vikni, drekni, smej se
glasno... Grli, ljubi, voli strasno... Život je malo svetlosti, malo
bola, malo radosti... Sve se završava u mraku, prođe svetlost
a mi odosmo u raku... Zato nemoj živeti u tišini... Tišina je
mračna... Tišina je ružna... Tišina je tužna... Voli budalu u sebi,
glupiraj se, nema razloga zašto ne bi... Dok god se osećaš
živo, ima nade... Pusti šta drugi rade... Neka drugi svoje živote
vode, ti idi do svoje slobode.
Nemoj živeti u tišini... U njoj živi ništa... Ti idi vidi, šta ima tamo,
gde sebe ljubiš, gde pamet gubiš... Gde radost leti, gde ti osmeh
sleti... Gde ti srce peva, ti idi... Idi, srećan život vidi... Živi svoju
mladost, vežbaj radost... Slušaj žamor života... Nacrtaj liniju,
pa je preskoči... Izvan te crte ti iskoči. Razbistri svoje poglede,
promeni svoje izglede... Okreni leđa prošlosti, nasmeši se
budućnosti. Pa nek si bez novca i neka si uvek crna ovca.
Izroni iz problema, izađi iz kutije straha i srama... Nemoj da
te obavije tama... Samo reci sebi: "Nije me briga!" Tu leži tvoja
snaga, u tebi sve se krije, sve što vredi, samo svoje misli sredi.
Tako se to radi, samo od budala oladi.
Ne živi u tišini... Pređi nametnute granice, okreni nove stranice...
Ja prešla sam sve linije, I sada živim mnogo finije... Na sebe
ja sam ponosna, ljudi moji... Radosna i nasmejana...
Sve može biti dobro, samo.. Nemoj živeti u tišini...



Pa, doviđenja do sledećeg broja!

Hladno je, idemo na čaj!

 


Powered by blog.rs