Zavet
U vreme mog dolaska u Rognan navršilo se 80 godina
od stradanja srpskih logoraša za vreme Drugog svetskog
rata u logorima u Norveškoj.
Moj deda Nikola Suvajdžić je živeo u Pakracu sa suprugom
Marom (iz roda Petra Preradovića) i sedmero dece.
Moj tata Dušan (sa 17 godina) i brat Mladen odvedeni su na
prisilni rad u Austriju i bar su se vratili živi. Sestra Dara je
odvedena u Beograd i spašena. Baka Mara je sa četvero dece
od 6 do16 godina ubijena u logoru Stara Gradiška. Nikola i
njegov brat Dušan prvo su zatočeni u Jasenovcu, pa onda
deportovani u Norvešku, na robovski rad u logor Osen na
Krvavom putu. Dušana su spasli Norvežani i on je ostao u
Oslu, oženjen Norvežanskom Elze. Po podacima iz knjige
„U logorima u Severnoj Norveškoj“, deda Nikola je prebačen
u logor Korgen gde se smrzao 3.januara 1943, u svojoj
51. godini.
Po podacima norveškog istoričara Knut Flovik Thoresena,
za vreme Drugog svetskog rata u logore u Norveškoj poslato je
4049 logoraša iz tadašnje Jugoslavije. Većina, 95% bili su Srbi.
2398 se nikada nije vratilo svojim kućama. Najmlađi među njima
imao je samo 12 godina. Iz 26 logora u severnoj i srednjoj
Norveškoj posmrtni ostaci logoraša su preneseni u dva spomen
groblja Botn i Muholt u komuni Saltdal 1953.-1955.godine.
Ovo je spomenik na groblju Botn, slikan šezdesetih godina
prošlog veka, kad je norveška vlada pozvala potomke logoraša
da posete groblja. Bili su moja tetka i stric, ali tata nije mogao.
Moja tetka kleči pored ploče s imenom Nikole Suvajdžića.
Pre mnogo godina, kada sam saznala sve ove podatke,
zavetovala sam se da ću se pokloniti senima svog dede
Nikole umesto mog oca, koji je preminuo sa 50 godina.
Godinama radim na ostvarenju svoje životne želje, da na
istom mestu gde se tetka poklonila senima svog oca, ja
kleknem umesto svog oca.
I evo me tu. Skroman putokaz kaže da smo stigli.
Jugoslavisk kirkedard
Kroz gvozdena vrata ulazi se popločanom stazom do
spomenika jugoslovenskim logorašima, istog kao pri tetkinom
hodočašću.
Spomenik je obnovljen.
Venci su svedočili o posetama norveških delegacija
Na spomenik Dejan stavlja belu norvešku zaštićenu sveću i
stavlja bele ruže u vazu. Ja palim voštanu sveću donetu iz
Beograda i na spomenik stavljam mali crveni fenjer, u kom
palim svećicu. Dejan nudi da dođe tu i zapali sveću kad god
želim!
Trava je savršeno podšišana i tokom dva sata boravka na groblju
robot je šišao travu, bez čoveka koji bi mu davao komande!
Zatim tražimo kamenu ploču s imenom Nikola Suvajdjic
(tako je pisalo na onoj prvobitnoj). U desnom nizu nije, nije
ni iza spomenika. U levom nizu krećemo od ograde. Ploča je
treća od spomenika levo! Nalazimo je praktično na kraju.
Nove ploče su od mat crnog kamena sa kamenim
svetlucavim slovima, koja sijaju pod suncem. Stavljam
buket belih ruža na ploču, da je robot ne ošiša. Bele
ruže nevinoj žrtvi konačno su položene. Deda Nikola,
stigla sam!
Klečim i milujem pojedinačno slova dedinog imena.
Zamišljam da to radim umesto svog oca. Osećam
da sam odužila dugogodišnji dug i da sam morala
da dođem.
Dejan obilazi groblje, slika sve za mene i diskretno me
slika u mom tugovanju, pazeći da me ne uznemirava.
Ne sme da se zaboravi, jer sa zaboravom i on i svi mučenici
s njim umiru po drugi put.
Spavaj večni san, deda Nikola. Nadam se da ću ponovo
doći!
(nastaviće se)
Dodaj komentar |
0 Trekbekovi