Lastavica

Tematsko veče posvećeno ženi - U susret 8. martu održano
je u Društvu književnika Beograda 5.3.2019.

Oko neiscrpne teme, žene kao inspiracije, majke, ljubavi,
ćerke, prijateljice - okupili su se poetski i prozno članovi 
Društva knjiženika Beograda.

Pesmu osnivača Tomislava Miloševića čitala je Ljiljana 
Surić Lambić.

Zatim su o ženi kazivali: Anka Stanojčić

Anka Dinić

Slađana Belko

Sandra Nogić

Poseban aplauz dobio je Ljubomir Vujović s pesmom "Čudan način."

ČUDAN NAČIN

Volim te
Na neki čudan način
Teško i lako
Ispunjen pesmom
Ispod sunaca i kiša
Metaforama grlim
Ulicama mašte ljubim
Preko barikada reči neizgovorenih
Stihovima hrlim
Mislima mazim, milujem i pazim
Kroz vrevu i tišinu, nadom i setom
Volim te čitavim svojim svetom

Volim te
U gradovima dalekim
Sred pustoši dina
Vrh kukova krasa
U šumama gorskim, špiljama morskim
Hramovima prolaznosti i večnog spasa
Pred ikonama svetim i draguljima Faberžea
Dok hodam i letim, u vozovima metroa
Po čekaonicama urbanih miljea
Ispred slika naive i Slobode Delakroa
Volim te uz zamišljeni žubor izvora bistrih
U odrazu sećanja idilično čistih

Volim te
Na neki čudan način
Ma gde bio
Toplo, silno, umilno
Nežno i tiho, plahovito, strasno
Danju i noću, rano i kasno
Vremenom prošlim
I budućim, volim
Kroz planine, sa neba kojim plovim
Dok prave reči tražim i važem
Volim te i volim
I ćutim, jer ne umem to da ti kažem

Nastavili su: Jelica Danković

Gordana Rusinkov Marković

Gost Milosav B. Vlajić

Zoran Škiljević

Slavka Stanikić

Vjera Raičević

Olivera Šestakov

Dušan Živančević

gost Igor Čurašev

Miša Lazar

Zorica Milosavljević

Simo Vasić

Srećko Aleksić

Jagoda Nikačević

Milivoje Jozić

i konačno predsednik Zoran Ilić.

U drugom krugu još poneku pesničku reč dodao je deo
prisutnih. Doviđenja za 14 dana!

Svi volimo da čujemo reči ljubavi.
Da li je to baš neophodno?
Kazuje li se ljubav rečima?
Ne. 
Ali volimo reči. 
Kad nam neko pogledom kaže da smo centar njegovog sveta, 
kad zadivljen zastane u hodu pri pogledu na nas, treba li išta reći?
Kad njegov ovlašni dodir sadrži toplinu sunca, kad poljubac ima
vrelinu svih vulkana, treba li nešto reći?
Ne.
A kad sve to ne postoji, kad se oči radije susreću s nekim drugima, 
kad se zamišljeni pogled ukršta sa beskonačnošću, a ne s 
dubinom naših očiju, vrede li reči?
Kad se na jednostavno pitanje danas dobije jedan odgovor, 
a sutra drugi, vrede li knjige reči, beskonačne izjave ljubavi?
Ne.
Ispred mene izbor, jedan topli pogled ili tona praznih ljubavnih reči. 
Šta biram?
Pogled, jasno.
Šta biste vi izabrali?