Lastavica

FIGURINA
Mnogo je vremena prošlo. Volela ga je i on je voleo nju.
Klecala su mu kolena kad bi je video, njoj isto. Ne bi
izdržao duže od dva minuta u njenoj blizini, a da je ne
poželi. A kad bi zavrnuo rukave košulje i otkrio lepe ruke,
ona bi sasvim izgubila glavu. Jedno drugome su bili
rajsko ostrvo, utočište i pribežište od svih ranijih
razočarenja. Ona je bila njegova kraljica, on njen kralj.
Bio je jedini koji je mogao da razume sve što je ona
umela, bila je jedina koja je mogla da ga prati u svemu.
U pesmi, plesu, druženjima smatrali su ih savršenim
parom. Dve polovine jedne celine koje su se dugo
tražile i našle, sastavile u celo, u svakom trenutku koji su
proveli zajedno. Nikad dovoljno za njihove želje.
Kad ga je život bacio na drugu stranu sveta, poklonio joj je
malu figurinu. Pegavi pas šapom zaštitnički grli malu macu,
a ona, šćućurena u njegovom krilu, liže šapice. Nežnost i
zaštita. Čuvala je tu figurinu kao dragocenost i kad su
godine prošle otkad su ga anđeli pozvali da im peva. Volela
je i posle njega ili je to htela da zove ljubavlju. Nikad više
onom strašću, nikad onom posvećenošću. Htela je da joj
on bude poslednji, kao što je ona njemu bila, ali bi dopustila
još nekome da je pokuša osvojiti. Pokuša.
Jer njegova je ostala zauvek.
Nije se javljala dva dana, pa su došli do nje. Stan uredan,
iako su je godine pritisle. Našli su je u sobi, kako spava.
Nekako suviše mirno. Prišli su, na usnama je lebdeo
osmeh, a sklopljenim prstima je nešto držala.
Bila je to mala figurina…

(Tango 2013)