Lastavica

Kad nam je najteže, pojavi se kamuflirani anđeo i razveje
sve naše probleme. Verujete li u to? Ne?


Onda pogledajte predstavu "Kad neko pozvoni" u teatru "Vuk"
ili negde drugde. Poverovaćete.

Dvoje sjajnih glumaca Anđela Rajić i Nikola Ugrinović
pri naklonu u ruci drži indeks. Podrška studentima.



„Smatrate li da je normalno da jedna ptica, jedan leptir,
jedan miš, mrav, imaju prava da idu kud im se svidi,
i kad zažele, a da ja, čovek, i vi, žena, na to nemamo pravo?“

Loše vreme ze pecanje

Jedno drvo dominira Topčiderom, Milošev platan.

Ne zna se kad je tačno posađen, po želji kneza Miloša,
no svakako je star preko 200 godina. U Beču je kupljeno 3
50 sadnica i posađene su po parku. Javorolisni platan
inače potiče iz Engleske.

Vraćam se sa susreta u centru i stajem na početnu bus
stanicu na Studentskom trgu. Računam, bus stiže za minut
i biću kući za pola sata. E baš neću. Tačno u 11,52 s jedne
i druge strane Studentskog trga nanizali su se redari u žutim
prslucima sa natpisom kom fakultetu pripadaju (uglavnom dame)
a između njih se slila reka studenata. Skupu su užurbano
prilazili ljudi sa svih strana, stariji od studenata. I svi su u
potpunoj tišini na minus 3 stajali petnaest minuta, po minut
za svakog nastradalog. Nigde se nije čuo ni mobilni ni
uobičajeni zvuci velegrada. U 12,07 svi su se prekrstili i razišli,
redari su proverili da su su ljudi u blizini svi na trotoaru
(niko na kolovozu!) i autobusi su krenuli.


Ista pauza za tišinu istovremeno se odvijala na mnogim
lokacijama u Beogradu i u drugim gradovima.

Za neupućene, nadstrešnica na železničkoj stanici u
Novom Sadu je 1.novembra 2024. tačno u 11,52
neočekivano pala i usmrtila 15 ljudi.

(Post je posvećen Malom suncokretu.)

Jedan jubilej mi je posebno drag. Na današnji dan pre 6 godina
osnovala sam foto grupu "Videti lepotu/notice the beauty) koja
bez prekida radi svo ovo vreme, uz entuzijazam članova i samo
jednog admina, moje malenkosti. Svakog dana obrađuje se nova
tema, koju biraju nagrađeni članovi kad osvoje naslovnicu.
Dovoljan je podatak da sam objavila 2190 naslovnica i bezbroj
kolaža uz svaku temu. Uz kolaže propratni tekst su moje pesme
ili kratke priče. Pogledajmo samo neke od poslednjih naslovnica.

Na temu: MESTA S LEGENDOM


Na slovo M


Na temu FLORA I FAUNA

"
Na temu LJUBAVNI PAR


Na temu RUČNI RAD

Kad vam neko koga odavno više nema,
ko boravi među zvezdama, i dalje mnogo nedostaje,
smanjuje li se taj osećaj s godinama?
Vraća li vam se u snovima?


(fotografija s neta)

Vreme je za Zemun, zar ne?

Za zemunsku marinu

U njoj ptičji bal u toku

Divno druženje u nautičkom restoranu "Radecki" na
samoj obali Dunava

Morski plodovi? Ili riječno bogatstvo, som. A zašto ne
oboje?

Kad je bez reči :)

Zašto žene ne mogu da rade kao automehaničari

U blogosvetu, u našem Blogoogradu Duka je bila omiljena.
Svoj simbol, jabuku, darivala je svima od srca, upakovanu
u lepe stihove ili priče.
Duke više nema među nama. Anđelima daruje svoje
stihove i priče. Ispratili smo je juče.



DUŠANKA VELJKOVIĆ
ZVONCE

Pre mnogo godina, u istoj zgradi, na periferiji Beograda,
živela je jedna porodica. Otac, mati i kći. uću su nasledili
od roditelja, nije bitno čijih. uća se nalazila u naselju koje
se tada zvalo Profesorska kolonija. Danas taj deo Beograda
nije periferija, već širi centar.
Da ne dužim mnogo već da ispričam priču koja ima veze
sa današnjim danom.
Kada je naišlo vreme opšte nemaštine, odluče da deo kuće,
tj dve sobe i malenu ostavu koju su pretorili u kuhinjicu,
izdaju jednoj porodici koja je došla u Beograd trbuhom za
kruhom kako se to govorilo. Isto kao i njihovi stanodavci
i ovi su imali jednu kćer. Devojčice su bile vršnjakinje.
Od prvog dana su se zavolele, igrale u istom dvorištu.
Daću im imena. Domaćica, devojčica, zvala se Olivera.
Devojčica koja je došla sa roditeljima iz jednog dalekog
mesta bivše zajedničke zemlje zvala se Jana.
Godine su prolazile, deca rasla, pošla u školu.
Jednog proleća, na dan Vrbice, majka Oliverina pozvala je
i Janu da ih odvede pred crkvu. Janini roditelji, ateisti, da
li po ubeđenju ili iz straha, sa zebnjom su pustili Janu da
pođe sa njima. To je bilo vreme kada nije bilo zakonom
zabranjeno obeležavati crkvene praznike, ali nije bilo ni
poželjno. A Janin otac je počeo, kao perspektivan kadar,
da se penje društvenim lestvicama. Upravo su i stan
očekivali. Oko vrata, na tračici, Oliveri je bilo zakačeno
maleno zvonce.
Kada su stigli pred crkvu, Jana je videla da sva deca
imaju zvončiće. Samo ona ne. Po prirodi osetljiva,
Olivera je primetila njenu tugu, skinula sa svog vrata
zvonce i obesila Jani.
''Dovde sam nosila ja, sada ga nosi ti,'' rekla joj je.
Proveli su lepo popodne.
ada je došla kući Janu su roditenji izgrdili što je nosila
zvonce oko vrata. Ona ih je gledala svojim krupnim
očima koje su se napunile suzama, istrčala iz sobe u
dvorište zagrlila Oliveru koja se čudila zbog čega ova plače.
''Evo, vraćam ti zvonce, rekla je Jana.
''Šta ti pada na pamet, čudila se Olivera. To sam ti ja
dala na poklon, da ti donosi sreću cele godine.''
Ubrzo se Jana sa roditenjima otselila u novi stan koji
je bio na sasvim drugom kraju Beograda.
Godine su prolazile. Menjala se zemlja, smenjivale se
vlade. Ove dve porodice nisu imale nikakav kontakt.
Pre dve godine, od današnjeg dana računajući, Jana,
zamenik direktora jednog javnog preduzeća, sedela je
u svojoj kancelariji a pred njom je stajao spisak kadrovske
koji je sadržavao spisak od 35 imena članova kolektiva
kojima teba dati otkaz. Nije volela takve trenutke koje
joj je pružao njen položaj, i već oguglala na neprijatne
stvari, uzela je olovku da ga potpiše, kada joj pogled
pade na ime Olivera. Prezime nepoznato.
Zastala je na tren. Otvorila svoju tašnu, izvadila lep
kožni novčanik i iz njega izvukla žuti, metalni predmet
koji je imao oblik ispresovanog zvonca.
Sećanja joj se vratiše Vide sebe kako krišom od roditelja
lupa čekićem po zvoncetu koje je dobila da bi bilo što
manje i da ne bi zvonilo. Seti se kako se radovala i
plakala u isti mah što ga kvari, ali je to bio tada za nju
jedini način da ga sakrije. I od te godine, kroz celo
školovanje, studije, pa čak i na dan svadbe, to maleno
parče metala uvek je bilo uz nju.
Vrati ga na mesto u novčanik i pozva šefa kadrovske
komisije. Za svakog predloženog za otkaz tražila je
obrazloženje. Za Oliveru je dobila takvo od koga su
joj zadrhtali svi damari u telu. To je bila njena Olivera.
Saznala je da je Olivera završila pravni fakultet, ali kako
nije mogla da se zaposli u struci, radila je u arhivi njihovog
preduzeća već par godina. Udala se i na njenu nesreću,
rodilo joj se dete defektno. Ma koliko da se trudila da
ne izostaje sa posla, bila je često prinuđena da po dva,
tri dana izostane, i to svakog meseca. Svi su znali da
joj mati čuva dete, i smatrali su da i ta dva, tri dana može
ona da ga vodi na neprijatne i bolne kontrole kod lekara,
i da Olivera ne mora da izostaje zbog toga. A uzgred nije
bila član partije, nije imala nikoga iza sebe, muž je napustio
čim je utvrđeno da je dete bolesno.
Jana je uzela spisak i precrtala Oliverino ime.
''Nju ne dirajte'' rekla je.
Kasnije su se videle, popričale, i bilo je još tu za priču
materijala.
Ali ovo je priča o jednom malenom zvoncetu.