Ona je imala 6 izgubljenih trudnoća, svaka veća, zadnja od pet
meseci. Koliko joj je bilo teško da se toliko puta raduje i razočarava,
suvišno je reći. Malo ko ostaje normalan. Ona je ostala borac.
Rešila je, biće majka, pa neka se i planeta zaustavi ako baš mora!
Nosila je svog mališana sa mnogo ljubavi i još više strepnje. Porođaj
je krenuo pre vremena, sa 6,5 meseci, bebac malečki, pa još muško!
Kad je devojčica u pitanju, lakše je, veća je šansa da pregura. On se
pojavio uz sasvim solidnu dreku, čime je najavio svoju premijeru na
ovom svetu. Tu smo bile samo babica i ja, ona iskusna, ja početnik,
i samo nas dve smo čule gromoglasan plač malog princa.
Kasnije je sve išlo po statistikama: dečak, 1250 g, prerano rođen,
male šanse... rečeno i mami tako, da ne gaji nade. Mama plače kao
kišna godina, suza suzu sustiže, a meni teško da je gledam. Znam
šta joj je rečeno, ono što važi za 99 % muških beba u prevremenom
porođaju. Ali ja sam ga ČULA! I videla njegovu živahnost. Jesam
početnik, nemam iskustva, ne mogu procenjivati kao kolege koje
videše tolike porođaje, ali ipak uzeh ženicu za ruku i rekoh joj:
„On će živeti. Ja ću mu doći na prvi rođendan, a on čik neka se usudi
da me ne dočeka!”
Suze presahnuše: „Mislite?”.
„Mislim, sigurna sam. Pozovite me na prvi rođendan!”
Bebac je prošao Golgotu, stacionar za nedonoščad, sepsu, 20
dijagnoza od kojih svaka nosi glavicu... i preživeo, bez značajnijih
posledica. I posle godinu dana duž mog odeljenja ide dečačić
sa velikom belom ružom. Vrte se svi, pitaju se šta će mališan tu.
Videh mamu iza njega i shvatih. Došao da me pozove na rođendan!
„Doktorka, ko je to? “ pitaju me moje sestre.
„Ruža teška 1250 grama!”odgovorih.
Nedavno mi došla nezakazana dama. Ima sina advokata, pred
ženidbu. Insistira da je baš ja primim, a gužva neviđena.
„Vi niste moj pacijent”, rekoh.
„Nisam, ali sam mama Vaše ruže”. Ostadoh duže da je primim...
(iz moje knjige "Valcer" objavljene 2009)
