Lastavica

O cveću bi se moglo mnogo pričati, ali ga je lepše samo gledati i mirisati.
Predivno je u slobodnoj prirodi.

Obožavam lokvanje

Najviše volim makove, cvet šipka, cvet kapara

Jako volim raskošni cvet kestena

Volim cveće u saksijama

Najdraži mi je poklon i ukras doma

Koje cveće vi volite?

Ima nemogućih dana kad treba postići sve. Dobro bi došlo da dan
traje 48 sati, a da spavamo jednako.

Prvo podmirujem molera. Radi se već deset dana. Biće lepo, 
ali to je veliki posao koji zahteva mnogo pomoći sa strane, makar 
da se "samo" odnosi na hranjenje molera.

Ja nastavljam da mesim kolače i nadgledam molera.
Ovo je slatki eksperiment, svi ostali kolači su već 
spakovani.

Čeka me Udruženje književnika Beograda, u kojem vodim
veče prijema novih članova, o čemu ste juče čitali.
Glumim da sam sveža i odmorna.

Malo osveženje usput, u "Kafe knjižari "Zmaj"

Ples se ne propušta, ma kako umorna bila. On me (obično)
regeneriše. Osim kad zataji ljudski faktor. Onda se razbolim...

Društvo književnika Beograda (DKB), čiji sam sekretar, odlučilo je
da u svoje redove primi dva pesnika i jednog proznog pisca.
Predstavljanje je zakazano u biblioteci "Đorđe Jovanović".

Pisci su spremni

Predsednik DKB Zoran Ilić otvara sastanak.

Reč daje moderatoru, tj meni.

Prvi na redu je Ivan Despotović, pesnik, 
prozni pisac, esejista, već ovenčan 
nagradama, urednik za poeziju u DKB 
časopisu "Balkanske vertikale"..

Predstavlja nam se prozni pisac Zoran Škiljević, sa već 
četiri knjige.

Šlag na tortu je netipični mladi pesnik Miloš Nastić, 
čije su pesme prisutni tražili na bis.

Tako različiti, tako originalni i svoji, ova tri pisca lepih imena i već 
impozantnog stvaralašta obogaćuju DKB i srpsku književnost.

Tornjevi i kule s visine gledaju sve. Pokušajmo i mi.

Volim tornjeve Lisabona

Jedna od najpoznatijih je sat kula u Pragu

Čuvena je kula Nehaj u Senju
(nagrada za onog tko ugleda toalet!)

Prekrasan je zvonik u mestu Ložišća na Braču

Saborna crkva u Beogradu, jedan od simbola grada

Treća po veličini crkva u Srbiji, Hram Vaznesenja Gospodnjeg 
u Čurugu, ima tri impozantna tornja.

Duga se ovila oko minareta džamije sultan Valide u Sjenici

U Rumuniji sam videla divne drvene tornjeve:
-u manastiru Barsana

-u selu Plopis

-u selu Surdesti

Sat - kula dvorca Pena u Sintri

Kule dvorca Sao Jorge u Lisabonu

I najlepši od lepih, Torre de Belem u Lisabonu. Tamo mi je
srce ostalo, iza čipkastih kamenih prozora.

Ma ko ti kaže
da tebe volim?
To ti ni ja sama
nikad nisam rekla.

Kroz tebe ja volim
ljubav lepu, čistu,
u tebi ja volim
samo da volim.

I kad odeš dalje,
kad odem i ja,
ljubav će samo
promeniti mesto

I kad neke druge 
ja zavolim oči
to je samo ljubav
u novom odelu.

Vreme je za Atelje 212. Rekli smo, ovo je sezona u kojoj ćemo 
pogledati sve dobre predstave u ovom čuvenom pozorištu. A ima ih zaista mnogo :)

"Avgust u okrugu Osejdž" nas je dobro prodrmao. Šta se dešava
kad se porodica nađe na okupu, kakve će sve mračne tajne isplivati?
Naizgled brižna i složna porodica krije teške priče u kojima se
niko više ne snalazi, pa je raspad neminovan.

"Sigurno jedna od najuzbudljivijih novih američkih drama, u kojoj
se smenjuju žestoki smeh i tuga, “Avgust u okrugu Osejdž” 
savremenog američkog pisca Trejsija Letsa je drama o 
komplikovanim međuljudskim, ljubavnim i porodičnim odnosima 
koja se odvija jednog avgusta u malom okrugu u Americi. Priča 
o mračnoj istoriji jedne porodice, o ženama jake volje koje je
život odvojio, a porodična kriza ponovo vratila u kuću u kojoj 
su odrasle, kod problematične žene koja ih je podigla – donela 
je piscu Trejsi Letsu, pored mnogobrojnih nagrada, i onu 
najprestižniju – Pulicerovu nagradu za 2008. godinu, a kritičari 
ga već porede sa Judžin O’Nilom ili Edvardom Olbijem. Komad 
je premijerno postavljen u Čikagu, 2007. godine, a odmah zatim 
i na Brodveju, gde je imao preko 650 izvođenja do kraja 2009.
godine." (na sajtu Ateljea 212.)

(slike s neta)

Nakon predstave idemo u "Credo" na mus od marakuje i čaj.
Odlično idu zajedno :)

Bilo je drugačije vreme nego sada, ali su emocije iste. Mnogi su se iz 
Dalmacije odselili u Australiju i Novi Zeland da pobegnu od siromaštva
i pronađu novi život. Kad bi momci stasavali za ženidbu, tražili bi preko 
posrednika devojku u starom kraju, pa se malo dopisivali, i onda bi devojke
kretale na dug put brodom sa devojačkom spremom. Posle, šta im Bog da, 
nekom sreću, nekom ne. Drugi su dolazili po devojku u stari kraj.
I dođe vreme lepom Andriji da se ženi. Nisu više tako dugačka putovanja, 
leti se avionom, ne plovi se mesecima kao nekad... Doputuje on iz Australije 
s majkom u rodni kraj. Majka mu brzo pronađe u selu devojku koja je bila 
voljna da se otisne na put u Australiju da bi bila njegova životna partnerka. 
Bez ljubavi, eto, samo da se uda za lepog, imućnog i vrednog Andriju. 
I reče majka momku da mu je žena obezbeđena, a ako on nađe po srcu
drugu, neka nju povede. Igranke su tada bile glavno mesto upoznavanja 
mladih, ne diskoteke, ne žurke u kojima ne znaš ni s kim igraš. Krene 
Andrija na igranke i na prvoj me pozove da odigramo valcer. Kakav je bečki
valcer on plesao! Pamet da ti stane, vrteli smo se salom kao da letimo. 
I nastavismo da plešemo. Posle plesa otprati me na mesto i ništa do 
sledećeg plesa. U jednom od valcera ispriča mi svoju priču i zaprosi me, 
plešući. Da li je iko prošen plešući valcer? Neverovatan osećaj. Bio mi je 
drag Andrija, sjajan plesač, ali daleko je to od ljubavi, daleko od razloga 
da se udam...i odbijem ga. 
Dan dva pre nego sam znala da se Andrija vraća u Australiju, sretnem ga
s devojkom pod ruku. Onom s kojom ga je majka sastavila. On mi uputi 
najtužniji pogled, srce da pocepa. Iz njenog pogleda se videlo da zna za 
mene (ko li joj reče?), pogled pun pitanja šta to ja imam, a ona ne... nikad
neću zaboraviti taj susret. I često se pitam da li su kasnije našli sreću, 
da li je ona naučila da pleše valcer, da li... i šta bi bilo da sam rekla da, 
umesto nje...

Nada je stigla na Kubu u hotel Playa Pesquero i nastavlja
svoju priču:
"U ovo doba godine na Kubi ima dosta Kanađana, Britanaca i Rusa. 
Tako dok sam pozirala jedan Englez je dotrčao da se slika sa mnom.

Hotel ima puno različitih restorana i barova, pozorište, a i sladoled
je tu. 

Evo mene iz mlađih dana."

Ima puno različitih aktivnosti

Tuševi

Zastava u baru

A sad dosta fotografisanja. Pozdrav
Nada"

Kad Ljera završi putovanje, moja Nada iz 
Kanade krene na Kubu. Pa kaže:

"Prvo smo otkrili Ameriku pa se uputili na Kubu u grad Holgin hotel Playa 
Pesquero (novembar 2017).

Namučili smo se sa prevozom. Od Toronta do Amerike vozom, pa 
preko okeana gondolom i onda taksijem do hotela.

Mogli smo i autom umesto konjske zaprege ali je nekako bilo brže 
sa konjima."

Na ulazu u hotel dočekuje nas Kubanac sa svirkom a muž ga 
prati pesmom (Saša, ne čujem te!).

Odlazimo na piće. Od vagona su napravili bar, pored mene kubanski 
džentlmen plaća mi piće.

Playa Pesquero je najveći hotel na Kubi sa najvećim bazenom (Tako 
kažu Kubanci). Polako pada mrak."

<

Imate li utisak da je Nadi baš loše na Kubi?

Lastavica vikendom sa Anetom ponekad pravi zabavne priloge.

Jeste li se nekad zaljubili na prvi ples? Niste? Ne znate šta ste propustili.
Da li se neko zaljubio u vas na prvi ples? Nije? Da vam ispričam priču? 

Imala sam 15 godina kad sam se otisnula na svoj prvi ples. Čajanka, 
velika sala, živa muzika, svi uredno posedali za stolovima, piju se sokići.
Tek sam naučila nešto od brata, koji je bio najbolji plesač u gradu. Ali, 
naučeno treba i primeniti. Ko će mene primetiti na čajanci, ko će me
birati za ples? Čekam, nedugo. Prilazi neupadljiv momak i pita za ples. 
Izlazimo na podijum, počinje neki bluz, gledam u noge da ne nagazim
partnera, gleda on u noge. Bože, zar tako loše plešem kad mi stalno 
gleda u noge? Zar se toliko plaši da ću ga izgaziti? Porumenela k’o 
jabuka od stida, što li plešem kad ne umem... Kad li se on stidljivo 
oglasi: „Izvinite, ovo mi je prvi ples... nadam se da Vas ne gazim...“
„O, izvinite, i meni je prvi ples...“
I odigrasmo mi naš plesić, otprati me na mesto, i do sledeće plesne 
ture ništa... A kad se muzika ponovo oglasila, evo njega ponovo po mene.
I tako sledeće tri godine. Na čajankama dođe Stanko po mene, otplešemo,
prozborimo reč dve, otprati me na mesto, i to je to. Sve dok se nije pronela 
vest da idem na studije u Rijeku. Moje poslednje leto pred odlazak. 
Čajanka. I Stanko. Tužan, dolazi po mene. I za vreme plesa mi objasni 
kako se pri onom prvom plesu zaljubio, kako je znao da me mora zaslužiti, 
pa je radio, radio mnogo, dok nije stekao imetak. Sad ima svoj poslić i 
imovine dovoljno da ne moram na studije, da ne moram raditi ništa, 
samo da se udam za njega i uživam... Ponuda me iznenadila, nikad me
nije pozvao na randevu, nismo imali o čemu ni da pričamo, a on me prosi...
Pažljivo odbih. Zamolio me da se dopisujemo. A o čemu? Samo o plesu, 
jedinoj temi tokom tri godine?
Nismo se ni dopisivali. Ponekad bih srela Stanka, tužnog pogleda. 
Ne znam gde je sada i da li je srećan s nekom koju je, nadam se, 
zavoleo posle mene. 

Peca Petrović Marš je jedan od direktnih "krivaca" što sam 
u Beogradu. Svojevremeno je bio DJ u ferijalnom kampu u
Makarskoj i baš on je pustio "Te tri slatke riječi" po želji mog
budućeg supruga, kad mi se udvarao sa stilom, jednog 
davnog leta...

I stigla je pozivnica:
"U sredu 6.decembra t.g. u 19 časova u Kući Đure Jakšića u 
Skadarliji biće održana promocija knjige "P E C I L I N" autora
Petra Petrovića - Čika Pece, velikog prijatelja dece i odraslih, 
pesnika i legendarnog voditelja Studija B, "Peca i deca".
Knjiga Čika Pece, autora leka Pecilin, je književno delo protiv 
lošeg raspoloženja dece, njihovih roditelja i bliže i dalje rodbine.
To je svojevrsna zbirka od 365 pesama za svaki dan 
jednogodišnje poetske terapije."

Dočekuje nas Đura Jakšić u Skadarliji.

Svi smo dobili bedž

"U izvanrednom ritmu PECE I DECE, iako je ova nekada jako 
popularna radio emisija odavno prestala da se emituje, a emitovana
je na Radiju Studio B, sve prisutne je promocija podsetila na to 
bezbrižno vreme." Pesme čita mala voditeljica Sara Markov.

Uz PECU I DECU na promociji su nastupili i Pecini prijatelji,
„drugari u igri“ koz gotovo pet decenija unazad.... Svim svojim 
dugogodišnjim saradnicima dodelio je "Nezaboravak",
umesto plaketu.

Pozdravljaju nas radio legende: Zoran Modli program vod(l)i

Peđolino (a Peca dobija i drugu voditeljicu)

Veljko Pajović, poznati voditelj Studija B, koji sada vodi
svoj internet radio "Jutro na netu" (veljkopajovic.com)

Bane ekser nam peva himnu Beogradskog maratona

Bilo je to lepo veče. Nosimo kući knjigu sa 365 pesama.
A u noći, svetli "Šešir moj" i zimski mirna Skadarlija.

Razglednice pomalo izumiru. Da ih oživimo?

Pozdrav s Avale

Pozdravče s Kalemegdana

Pa po Beogradu...

Pozdrav iz Zemuna

Ko ne voli fontane? Slikamo ih gde god ih vidimo.
Među najpoznatijima je Fontana di Trevi u Rimu. Ko je bio,
ubacio je novčić za želju i povratak...

Rim i Vatikan su baš bogati fontanama

U Barceloni je ova jedna od lepših, mada je najpoznatija
fontana Montjuic ili Magična fontana

Ima ih i Lisabon

Ne oskudeva u njima ni Beč

Grandiozne su u Skoplju

Turnu Severin ih ima nekoliko (Rumunija)

Ima ih i Morohalom, Mađarska

Poznata je plava fontana u Subotici

Na kraju, razigrala se ovih dana fontana na Slaviji u Beogradu