Lastavica

Svi volimo da čujemo reči ljubavi.
Da li je to baš neophodno?
Kazuje li se ljubav rečima?
Ne. 
Ali volimo reči. 
Kad nam neko pogledom kaže da smo centar njegovog sveta, 
kad zadivljen zastane u hodu pri pogledu na nas, treba li išta reći?
Kad njegov ovlašni dodir sadrži toplinu sunca, kad poljubac ima
vrelinu svih vulkana, treba li nešto reći?
Ne.
A kad sve to ne postoji, kad se oči radije susreću s nekim drugima, 
kad se zamišljeni pogled ukršta sa beskonačnošću, a ne s 
dubinom naših očiju, vrede li reči?
Kad se na jednostavno pitanje danas dobije jedan odgovor, 
a sutra drugi, vrede li knjige reči, beskonačne izjave ljubavi?
Ne.
Ispred mene izbor, jedan topli pogled ili tona praznih ljubavnih reči. 
Šta biram?
Pogled, jasno.
Šta biste vi izabrali?

Ako sada nešto imamo, što vredi, treba se bar povremeno setiti 
i ko su bili pioniri, koji su prvi radili poslove koji se danas podrazumevaju.

"Tokom čitavog 19. veka lekari stranci, računajući i austrijske Srbe, 
premošćavali su dubok jaz između realne potrebe za lekarima
i mogućnosti da ih Srbija sama školuje (prvi Medicinski fakultet
u Srbiji otvoren je u Beogradu tek 1920. godine). Uprkos 
ogromnim teškoćama u radu (loši sanitetski uslovi, materijalna
i opšta nesigurnost, nepoštovanje naroda, neretko i državne elite), 
mnogi od tih lekara našli su u Srbiji svoju novu domovinu i ostali 
zabeleženi kao moralni uzor i nepokolebljivi borci za narodno 
zdravlje. Među njima se izdvaja i ime Herrmann August Meinert 
(1805-1858), doktora medicine rodom iz Litomnjeržica u Češkoj 
(tada Lajtmeric u Austrijskom carstvu)."

Autor izložbe i besednik bio je Nenad Karamijalković, koji je držao 
pažnju skupa izuzetnim predavanjem.

Skupu su prisustvovali i Petra Feikova, konzulka u Ambasadi Republike 
Češke i Milan First, predsednik "Češke besede".

 

U ljubavi ne smemo meriti ko je koliko dao. Čim se time počnemo
baviti, od ljubavi nema ništa. Ali kad ljubav (ili ono što smo smatrali 
da tu reč zaslužuje) okrene leđa, počnemo razmišljati zašto je otišla,
ko ju je povredio. I ponekad se iznenadimo kad shvatimo da smo
voleli previše, da onaj drugi nije mogao da podnese tu količinu 
davanja, jer takvo nešto nikad nije imao. Kad u ljubav uložimo celog 
sebe, očekujemo to i od druge strane. Ali ponekad, ma ne ponekad, 
često, druga strana ne ume, nema snage, ne snalazi se... utopi se 
u našoj ljubavi kao u viru. I ako ispliva, još dugo hvata vazduh kao 
utopljenik. Posle nekog vremena oporaviće se, sastaviti se sa sobom
i shvatiti da ga niko nije tako voleo... a za to vreme i mi ćemo sastaviti 
krhotine svog polomljenog ponosa, da izgleda kao da se nikad nije 
slomio, i nastaviti dalje. I nikad se više ta dva sveta neće ponovo 
sresti s onim istim žarom.

Uvek sama odem na poluostrvo Sveti Petar i prođem stazama sećanja. 
Polako, zagledam svaki bor i svaku maslinu. Vidim urezana imena na
agavama. Volim da gledam kad cvetaju. Tu su i mesta gde sam brala 
šparoge. Popnem se na mali vidikovac, osmehom izmerim pučinu pa
Biokovo, pogledam da li se u kamenu ogradu još neko upisao. Staza 
je kamenita sa malo crvenkaste zemlje, prekrivena borovim iglicama. 
Slutim zmiju koja se odmara na kamenu. Gušterica mi pretrčava put. 
Veverica se igra u granju, ne prilazi, iako imam šišarku u ruci. Svuda 
skupljam šišarke, kao suvenir s mirisom čežnje. Prođem kroz Vrata
ljubavi i spustim se niz stare kamenite stepenice do stena koje kupaju 
talasi. Mogla bih danima gledati večnu igru mora i kamena. Kako se 
kamen ne izgladi, uglača? Kako je tako oštar, iako ga more beskrajno 
brusi, zaranja u svaku uvalicu i povlači se? Nekad nežno, često silovito,
vole se kamen i more, u večnoj ljubavnoj igri.
Kad me radoznali pogledi zapeku po leđima, polako ustanem i krenem. 
Ne osvrćem se da vidim ljude. 
Na tim hridima ne tražim ljude, samo more. I sebe.

Mnogi ljudi ostavljaju život za kasnije, za jedan od onih dana, za neku
godinu...i život protekne pored njih, a da oni u njemu ne učestvuju.
Puštaju ga kao veliku reku da pored njih protiče, a da se u njoj ne 
okupaju. Za sve ima vremena, sve se može sutra, neka odleži, odstoji, 
da se razmisli... i dok se okrenu, najbolji dani odoše u nepovrat, 
najlepše godine iza njih... a ne možemo isto sa 30 kao sa 20, sa 50 
godina kao sa 40, a posle 50 možemo još manje, pa manje... Zato 
nijedan dan ne sme proći, a da u njemu ne primetimo nešto lepo. 
Ne sme proći, a da nismo nekog videli, čuli, napisali pismo. Ne sme 
proći, a da u njemu nismo ostavili nešto završeno, urađeno. Nikako 
ne sme proći, a da bar malu radost sebi nismo priredili, makar kupivši 
sebi cvet. Nema svečanih dana i posebnih zgoda, svaki dan našeg 
života je poseban, specijalan, jer u njemu učestvujemo baš mi. Neki
mudrac reče, a ja ga svakodnevno citiram: "Jedina osoba koja će s
tobom biti celog tvog života si -TI!". Zaključak: tu osobu moramo čuvati,
štedeti od nepotrebnih stresova, praštati joj ono što treba oprostiti, 
popraviti sve što se može ispraviti.

U više navrata dobijala sam lep nakit s napomenom: "Nemoj to nositi 
svaki dan, nosi u specijalnoj zgodi". Takve komade nakita nisam nikad 
stavila na sebe. Svaki dan mog života je specijalna zgoda. I vašeg 
života! Čuvajmo sami sebe! Volimo sami sebe! Onda će nas i drugi 
čuvati i voleti. Kad sebi oprostimo, lakše će nam drugi oprostiti. Kad 
smo pomireni sa sopstvenim nesavršenostima, lakše će ih i drugi 
prihvatiti. Niko nije savršen, ali je svako jedinstvena pojava na ovom 
svetu, kakva nikad pre nije postojala i nikad više neće. 
Unikati, čuvajmo sami sebe!

U Društvu književnika Beograda predstavljena je četvrta knjiga 
Blagice Antić, zbirka njenih pesničkih bisera.

Uvodnu reč dao je Predsednik Društva književnika Begrada,
Zoran Ilić. Vođenje promocije nastavila je sekretar i voditelj Društva, 
Anka Stanojčić.

Blagica Antić je pročitala četiri pesme

Anka Dinić je nastavila sa naredne četiri pesme

Anka Stanojčić je izabrala sledeće četiri.

 

PESNIK

U tišini pesmu svoju kuje,
njen uzdah pesnika miluje.
U mislima prošlost sad skriva,
na papiru san - životom se sniva 

Zenice lepotu u sebe upijaju,
niotkud prave novu čaroliju.
Pesnik - sa olovkom poput violine,
raspiruje sreću, ali i trag gorčine.

U zenicama do granica beskraja,
razliva se lepota nebeskog sjaja.
Šapat reke osluškuje se setno,
Sunce poskakuje na talasu spretno.

Priroda u sebi slika se verno,
sve je tako malo, a opet neizmerno.
Samo neka snaga u grudima traje,
samom sebi pesnik novu snagu daje.



VERUJ

Iako život ume da zaboli,
za iskušenja - ti se sada spremi.
Podigni glavu, još jače voli,
ne stoj u mestu, samo dalje kreni.

Sve što te u srcu tišti i guši,
niko to ne zna i ne treba da zna.
Budi uvek čist u sopstvenoj duši,
latica u polju, tako mirisna.

Ožiljci ostaju da žare i peku,
pusti neka idu niz planinsku reku.

U čoveku je snaga, ista kao u steni,
izdrži još noćas, izdrži do jutra.
Kada je najteže - prema sebi kreni,
pred tobom je život, u tebi je sutra.

Recenzent knjige Srđan Simeunović Sendan kazivao je svoje
impresije o knjizi, autorki i pročitao svoju recenziju.

Autorka je naglasila dve nagrađene pesme i dala završnu reč.

Posećenost je bila odlična, a autorka se umorila potpisujući knjige.

Uspešna promocija časopisa "Beogradski balkanski trougao" br 8 
održana je u biblioteci "Đorđe Jovanović" 28.12.2018. 

Promociju su vodili urednik Srđan Simeunović Sendan 
i Anka Stanojčić. Specijalni gost bio je Senahid Nezirović.

O časopisu je govorio urednik Srđan Simeunović Sendan.

Nebojša Stojoski je pročitao svoje odlične pesme.

Zoran Škiljević je čitao svoju priču "Triput po srpski"

Srđan Simeunović Sendan pročitao je svoju priču "Sudbina"

Sekretar Društva književnika Beograda Anka Stanojčić pročitala 
je pesme odsutnih autora: Duke Veljković i Zorice Milosavljević.
Srđan je pročitao pesmu "Jadnici" odsutnog autora Miše Lazara

Senahid Nezirović je pročitao priču "Ekološki benefiti"

Miloš Nastić pročitao je svoje "Doba pamfleta"

Izabranim aforizmima Milivoje Jozić je oduševio prisutne.

Aforizme su pročitali još Dobrivoje Lazarević i Ljubomir Vujović.

Nakon završetak radnog dela sledilo je prednovogodišnje druženje.

Predstavljanje četvrtog broja časopisa Beogradski krug kredom
proteklo je dobrim delom u blogerskom tonu. 

Veče vode aktivni blogeri, sekretar Društva književnika Beograda,
Prim.dr Anka Stanojčić (Lastavica) i predsednik Zoran Ilić.

Specifičnost je što broj otvara najstarija naša blogerka, 
Duka Veljković, uvaženi član Društva književnika Beograda 
sa 14 objavljenih knjiga. 

Njenu priču "Badnje veče" čita takođe blogerka Dr Ljiljana 
Surić Lambić.

Olivera Šestakov predstavlja svoju poeziju

DA MI BUDEŠ I REKA I OBALA

Naslikaj mi rečima
suton i zalazak sunca tih,
u ravnici plodnoj,
sa bezbrojnim pogledima
suncokreta žutih.

Donesi mi sa stihom 
miris Dunava za doručak
u rano jutro zlatno
i plavo u isti mah,
zagrli me pogledom,
što oduzima i reč i dah.

Da znam da si mi 
i reka i obala,
kada želje mi se daju
u nezadrživ beg,
da budeš mi 
i ravno more 
i breg.

Mirko Škiljević nam je pročitao priču "Nešto lepo"

Nevenka Bošnjak-Čolić je pričom "Lidija" izazvala poneku suzu

Dva blogerska cveta preuzimaju reč: 
Dalibor Maksimović, stepskivuk

PESMA NA SALVETI

Ogrnuo sam sebe
u svaku tvoju stvarnost
stao tako blizu
da mi je sav vazduh
tvoj dah
i ceo horizont
tvoje oči...

Obojio sam nebo
u oba tvoja oka
naslikao sunce
blještavilom tvoga osmeha
pazeći strogo
da na sliku ne kapnem
i neku boju noći.

I na kraju
zgužvao sve i bacio u prašinu
kao pesnik koji 
pravi skicu na salveti...

Uplašen i nem.

Možda takva ljubav
i ne sme da postoji
na ovoj planeti...

Dragana Kolarik Bauer, vilabezkrila

SELO MOJE U RAVNICI

Evo me opet u starom kraju
Gde niko me ne zna, a svi me znaju.
Srećem na ulici znana mi lica;
Sećanja šire krila kao moćna ptica.
Tu sam svoje prvo čedo zaljuljala
Tu mi osta kuća i Krsna slava.
Tu sam najlepše godine svoje ostavila,
Tu mi još negde deo duše spava.

Ne beše život loš prema meni
Al’ reče najednom “Dalje kreni!”
U ravnici beloj osta selo
U grudima srce napuklo, nikad više celo.

Evo me opet u starom kraju,
Korak moj ulicom odzvanja
Suze niz lice same padaju
Duša bi opet mladost da sanja.

Sve ređe se vraćam starom kraju
Sve manje je onih koji me znaju.
Kuća što beše smehom ispunjena
Tužna stoji na pola urušena.
Moj život je sada negde drugde,
Među neke druge drage ljude.
Selo moje u ravnici
Sad gledam samo na slici.

Svoju priču je pročitala Vera Pavlović

U okviru izveštaja o radu Društva između dva broja, pročitani su
izabrani aforizmi sa veoma uspele večeri aforizama.
Ljubomir Vujović, Srđan Simeunović Sendan, Dobrivoje Lazarević,
Jagoda Nikačević i i Anka Stanojčić

Po želji prisutnih, veče je zasladila Nevenka Bošnjak-Čolić 
drugom pričom iz svog opusa.

Svetski poznata slika - "Istina koja izlazi iz bunara" 
Jean-Leon Gerome, 1896.

Društvo književnika Beograda je treći put ove godine otvorilo
svoja vrata za svečani prijem novih članova.

Olivera Šestakov je objavila do sada četiri zbirke pesama: 
„U mom pogledu“, „Moje duše rime“, „Na tragu svetlosti" i 
„Poema Tečem kao reka i druge pesme i druge pesme“. 

DA MI BUDEŠ I REKA I OBALA

Naslikaj mi rečima
suton i zalazak sunca tih,
u ravnici plodnoj,
sa bezbrojnim pogledima
suncokreta žutih.

Donesi mi sa stihom 
miris Dunava za doručak
u rano jutro zlatno
i plavo u isti mah,
zagrli me pogledom,
što oduzima i reč i dah.

Da znam da si mi 
i reka i obala,
kada želje mi se daju
u nezadrživ beg,
da budeš mi 
i ravno more 
i breg.

Vladimir Jovović je objavio knjigu poezije "Pukotina u vremenu" 
i zastupljen je u književnoj periodici.

Nadica Ilić objavljuje svoju poeziju u antologijama,
zbornicima i književnim časopisima.

Slavka Stanikić je objavila knjigu "Ožiljci i snovi"
i pored toga objavljuje u književnoj periodici.

Đoko Nonković je objavio knjigu poezije "Iskre duše" 
2006. godine. Sa grupom autora objavio je knjige: "Večita gama
slobode" (2004), "Sačuvano vreme" i "Šta bi rekao Crnjanski", 
"Almanah", "Rudnik poezije", "Garavi sokak " i "Noć boema".

Jelica Danković je osamdesetih godina sa dvadesetak 
pesama u knjizi „Rukotvorke“ o muškim i ženskim zanatima primljena 
u Udruženje književnika Srbije. Objavila je još knjige:
„Zrenje“, „Blagovesti“, „Suton i duge senke“,„Devetoro bilja“ i
„Stope u visinu“.

Vidimo se ponovo na promociji četvrtog broja časopisa 
"Beogradski krug kredom".

Najbolje je aforizme definirao poznati satiričar 
Milivoje Jozić, član Društva književnika Beograda: 
"Aforizam je sjaj u tami"

 

Humor i satiru nije lako pisati, to je ozbiljan posao i s tim se darom 
treba roditi. Obično se aforističari prilagođavaju programu poetskih 
ili proznih književnih večeri. Ovog puta prilagodili smo program njima
i dali im šansu da nas uozbilje ili nasmejavaju celo veče. U tome su
potpuno uspeli. Jedina nuspojava: trbušni mišići su nas boleli od smeha.

Prvi je počeo nagrađivani doajen Milivoje Jozić:

"I ja bih prao novac da imam pare za sapun."
"Kafana mi je druga kuća.
Prvu sam popio."
"Ostavio sam piće, 
pa ne mogu da ga nađem."
"Verujem u bolje sutra 
ako ovi odu danas."
"Umesto da se biju za ženske batake,
potukoše se za pileće batake u Lidlu."
"Ko završi školovanje pre vremena,
ima više vremena da traži posao".
"Nema te žene koja neće 
kad joj se hoće."
(Milivoje Jozić).

Iznenađenje večeri bio je vrhunski poeta Ljubomir Vujović 
koji nas je iznenadio sjajnim aforizmima:

"Za većinu penzionera bolje sutra je isto što i kama sutra:
mogu da zamisle, a ne mogu da ostvare."
"Kad god dođe sebi moja žena ode od mene. 
Kod mene je obrnuto, kad ode od mene ja dođem sebi"
"Svi su bili brži od nas. 
Samo mi nemamo od koga da se odcepimo."
"Istorija se ponavlja.
Sadašnjost nam je opet neponovljiva."
(Ljubomir Vujović)

Nastavio je Dobrivoje Lazarević.

"U Srbiji najbolje uspeva pamet.
Zato se i najviše izvozi."
"Kad bi umesto pameti izvozili političare,
gde bio nam bio kraj!"
"Sišao bi on sa vlasti,
ali kad god pogleda dole, dobije vrtoglavicu."
"Za pad nataliteta u Srbiji krive su rode.
Albanci ih više plaćaju."
(Dobrivoje Lazarević)

Štafetnu palicu preuzeo je Srđan Simeunović Sendan.

"Ovoj zemlji ne trebaju aforizmi.
Svako je učesnik bar u jednom."
"Izbori su bili fer i pošteni.
Sad ih više ne treba organizovati".
"Svaka mu je bila na mestu.
Pogrešnom."
"Radovao sam se tuđim uspesima
kao što su se i drugi radovali mojim.
Nimalo."
"Prodao je dušu đavolu
i kupio kartu za raj."
O ženama šefovima:
"Volim žene.
Ali samo ispod sebe."
(Srđan Simeunović Sendan)

Nije se dao ni lepši pol. Jagoda Nikačević je vešto parirala 
gospodi.

"Budućnost našeg turizma je u banjama.
Neka i drugi vide kako nam je u blatu."
"Animirano je TV gledalište. 
Sad crtaće gledamo u Dnevniku."
"Postao je samokritičan.
Odbacuje samo kritiku."
(Jagoda Nikačević)

Nađe se i poneki moj aforizam:
1. Ne pričajte mi masne viceve. 
Ja sam na dijeti.
2. Ja sam čist genije. 
Kad se okupam.
3. Celog veka u potrazi smo za mudrošću, 
a najčešće je stičemo tako što preživimo svoje ludosti.
4. Ovo je zahvalno vreme za satiru,
a nezahvalno za život.

U Društvu književnika Beograda mnogi članovi su doneli svoje 
knjige i veče smo počeli predajom knjiga za bolničke biblioteke
sekretaru Sekcije za humanost i umetnost SLD Slavici 
Žižić Borjanović.

Zatim smo počeli tematsko veče, inspiracija je bila jesen.

Jesen u meni caruje, rekli su stihovi preminulog osnivača DKB, 
Tomislava Miloševića, koje je kazivala Ljiljana Surić Lambić.

Priču "Jesenje lišće" je pročitala sekretar DKB Anka Stanojčić,
uz muzičku pratnju Slađane Belko.

Predsednik DKB Zoran Ilić pročitao je pesme naše 
članice Tanje Pajić.

Redom su svi uzeli učešća u raznolikom kazivanju u prozi 
i stihu o tome kakav uticaj jesen ima na naše živote:
Slađana Belko

Vjera Garović

Nadica Ilić

Vera Pavlović

Gordana Rusinkov Marković

Milivoje Jozić

Vjera Raičević

Slavka Stanikić

Dušan Živančević

Miša Lazar

Zoran Škiljević

Mirko Škiljević

Marina Stanišić

Stanko Janjušević

Srđan Simeunović Sendan

Simo Vasić

Srećko Aleksić

Zlatibor Radovanović

Dr Predrag Dugalić

Greši ko misli da poezija nema budućnost. Evo naših mladih:
Marija Cvetinović i Miloš Nastić.

Znam da ćete pitati za bar deo sadržaja večeri. Evo moje pričice:

„Jesenje lišće“
Nisu nikad ranije plesali. Ona je znala da je on odličan plesač, 
ali ga je samo gledala s drugima. Zgodan i visok, gospodin u
punom smislu reči, za nju je pripadao nekoj drugoj i samim
tim nije bio zanimljiv. 
Odličan bend je svirao, malo je ljudi plesalo. Zaista čudno, 
nekako su svi bili dremljivi i inertni. Na podijumu su se vrtela 
dva para kad su zasvirali „Jesenje lišće“, divan stari bečki 
valcer. On je prišao i naklonio se. Ustala je, pomalo nesigurna
u svojoj plavoj haljinici. Dopratio ju je na podijum i zavrteli 
su se. Ali kako! Kao jedno. On je savršeno vodio, ona ga je
pratila kao da su čitav život plesali zajedno.
I kad se valcer završio, oboje su znali da ništa više neće biti isto. 

A evo i haiku priloga.

Čamac uz rivu
starim sidrom prikovan.
Jesenja bura.


Drvo osuto
šarenim prekrivačem.
Jesen samuje

Na prostorima balkanske književne scene, "Klon" je prvi roman
na temu kloniranja čoveka i mogućih posledica tog čina.
Klon se ponaša jednako kao original. Voli istu osobu kao original.
Može li ta osoba voleti obojicu? Može li se duša preneti klonu?
Mnogo pitanja nameće ova zanimljiva tema.

PREDSTAVLjANjE ROMANA "KLON"` MIŠE LAZARA
Biblioteka "Đorđe Jovanović"`, Zmaj Jovina 1, Beograd.
O autoru i romanu govori sekretar Društva književnika
Beograda, prim.dr Anka Stanojčić.

Zašto je napisao ovaj roman, objašnjava autor Miša Lazar.

Odlomke iz romana čita: Zorica Milosavljević Zora.

Muzička podrška: Saša Jevremović na harmonici.

O romanu govori recenzent Miodrag D. Ignjatović

Izvod iz osvrta objavljenog u "Književnim novinama" čita 
književnik Vasa Radovanović.

 

Posebno slovo o romanu daće sam autor Miša Lazar.

Još jedan odlomak pročitaće Zorica Milosavljević Zora.

Pa doviđenja, do sledećeg sastanka Društva književnika
Beograda!