Lastavica

Krećemo na trodnevni izlet sa Izletnikom. Vodi Keti,
vozi Proka. Društvo je odlično, pa nam kiša ne smeta.

Prolazimo Niš

Prolazimo Grdeličku klisuru. Kiša se smiruje.

Vladičin han, grad trubača

Razgledamo Bujanovačku banju, gde leče prirodnim
gasom CO2.

Jedemo kačamak sa sirom dok nam pričaju o banji,
vrlo jeftinoj. Pun pansion + terapija=3640 din., može
preko Fonda.

Nastavljamo u Manastir Sveti Prohor Pčinjski, na šumovitim
obroncima planine Kozjak, na levoj obali reke Pčinje.

To je naš najstariji manastir, iz 11.veka

Manastir je kulturno-prosvetni centar ovog kraja i u njemu
radi bogoslovska škola, prepisivačko-iluminatorska
radionica, a organizovano se uči ikonopisački zanat.
Manastir je više puta razaran i pljačkan od strane
Turaka i Arnauta, ali je i obnavljan.

Uđimo

Od tolikih rušenja, od originalnog sačuvan je jedan
levi zid.

Gledamo s leva nadesno. Sasvim levo je Kraljev konak,
sa parkom

Centralno je manastirska crkva

Desno je vranjski konak

Uđimo da čujemo priču o manastiru

Na ovoj fresci prikazano je proročanstvo. Prema predanju,
manastir je podigao u 11. veku vizantijski car Roman
Diogen u znak zahvalnosti Svetom Prohoru Pčinjskom
koji mu je prorekao da će postati car, kad ga je zatekao
u lovu na srnu.

Freske su iz kasnijih perioda i lepe su.

Ova pokazuje kako je manastir izgledao u doba kralja
Milutina, koji ga je obnovio posle prvog razaranja

Zar nisu lepe carske dveri?

Pored njih se ulazi u sobicu u kojoj se nalaze
mošti Sv. Prohora pčinjskog

Ovo je njegova ikona

Nakon posluženja, nastavićemo naše putovanje

(nastaviće se)

Vikendom ste navikli na humor kod Lastavice.

Vikendom ste navikli na humor kod Lastavice.

Stižem na aerodrom Bodo. Ceo put nazad letim
sa Norwegian.

Let DY 345 Bodo-Oslo

Prelećemo neopisivo lepe fjordove i ostrva. Kafa se
plaća 35 NOK, ali prija. Ne daju ništa besplatno.

Iako je leto, na nekim ostrvima ima snega

Letimo iznad fjordova i jezera

Ponegde mostovi premošćuju fjordove

Svaki pogled kroz prozorčić je čista lepota

Bližimo se Oslu

Na aerodromu Oslo provodim dugih pet sati u tranzitu

Stalno se prati tabla, kad će objaviti gejt i da li
poleće na vreme.

Čekanje je dugoooo.

Pri poletanju sručilo se nevreme, dobro da je pilot ipak
uspeo da uzleti

Doviđenja, Oslo!

Norveške priče su završene. Meni je žao, a verujem
i vama. Biće i novih priča s drugih destinacija.

Povratak počinje. Dejan me vozi na more, na plažu, da u
prirodi ručam. Spakovao mi je u veliku kesu ispečenu picu
za ručak, veliku kesu čipsa, čokoladice, sok, vodu. Odavno
se niko nije birnuo o meni, navikla sam da ja brinem o drugima.

Zar neću više videti ove prelepe šume?

Na železničkoj stanici čekamo voz. Ženka losa šeta
dva mladunca!

Voz ne stiže (Posle će Dejan saznati da se njegov kolega
s rakom bacio pod voz da prekrati muke). Ne ostavljaju me
dok nije autobus stigao oko 18. "Sedi levo, da gledaš fjord"
kaže mi Dejan.

Bus vozi pored prelepog fjorda, putem koji su 1942-1943.
gradili naši i ruski logoraši. Na planinama se vidi i sneg.

Ima i lepih naselja na obalama fjorda

Promiču prekrasni predeli. Sneg na planinama deluje nestvarno

Ostrvca u moru su prekrasna

Moram da prenoćim da bih stigla na letove. Moj hotel „Comfort
hotel Bodo“ nije blizu aerodroma. Veliki, lepo uređen, udoban.
Plaćam i rezervišem taksi za ujutro u 8,30.

Nakon bogatog doručka, krećem na celodnevni put

(nastaviće se)

Žao mi je što se povratak približio. Ostvarila sam
životnu želju. Da li ću ikada ponovo doći ovde?

Dobrojutro, poslednjeg dana u Rognanu.

Doručkujem s pogledom na fjord.

Prilazimo fjordu. Prelep je pejzaž, sve uokvireno planinama
prekrivenim gustom šumom. Mesto savršeno za odmor

Prilazimo području za odmor

Šta kažete za ovu lepotu?

Onda šetamo pored zaliva gde je uređena plaža.
Podšišana trava, mnogo ljubičaste vrbovice.

More u fjordu pokazuje se u punoj lepoti

Psi su se okupali u moru

Rado bih ostala ovde, da uživam u lepoti fjorda.
Srce mi je ostalo ovde...

(nastaviće se)

Oko Muzeja Blodveimuseet u Rognanu smeštena je
prelepa etno postavka

Tu su raspoređene stare drvene kuće

Ima i starih brodova

Ovako je izgledala prva stomatološka ordinacija
u Rognanu

Krovovi su najlepši. Prirodna izolacija od mahovine,.
trava i cveća

Ponegde raste i neko drvce

Uređenje u etno stilo slično je našim etno postavkama,
baš nema neke velike razlike.

Prelepo za obilazak i šetnju

Dejan vozi uz fjord, putem koji su gradili logoraši. Tu
su im norveška deca ostavljala hranu, kad bi ujutro
dolazili na gradnju. Bilo je to opasno, ali ih roditelji
nisu odvraćali, nego podržavali.

Dejan mi pokazuje gde su u fjordu iskrcavali logoraše iz
broda u čamce, pa dovozili do ovog mesta.Tu je i moj deda
iskrcan...

Mesto iskrcavanja i Krvavi put koji će graditi... sav bol
staje u jednu fotografiju.

Na oko 3 km severno od Rognana je na steni pored
rupe (od metka?) nacrtan crveni krst bojom, bez ploče
i oznake. Zaustavi se samo ko zna. Dejan zna. Tu su
Nemci u pokušaju bega ubili logoraša Miloša Banjca.
Njegov brat je krvlju ubijenog nacrtao krst. Da ne
verujete, 80 godina Norvežani bojom održavaju taj krst!

Objašnjenje

Oko 2 km dalje nalazi se desno kamenom označen
ulaz do spomenika Krvavom putu, a na parkingu je
tabla koja sve objašnjava.

Spomenik je podignut jugoslovenskim partizanima koji
su gradili Krvavi put. Bilo bi preciznije internircima, robovima,
jer nisu svi bili partizani.

Dejan ostavlja dve zapaljene sveće u cilindru, ja polažem
buket belih ruža za nevine žrtve. Stari venac svedoči o
poseti norveške delegacije. Sva ova mesta na Dan
nezavisnosti Kraljevine Norveške svake godine obilazi
norveški kralj Harald V.

Na tabli je nacrtan Krvavi put i objašnjen na norveškom,
engleskom i srpskom jeziku.

Iznad table vidite prugu koju su gradili logoraši...

Pojam Krvavi put ne odnosi se na sva gradilišta na
kojima su radili internirci, nego na ona koja su gradili
logoraši iz logora Osen, Korgen i Botn. Moj deda je
bio zatočen u prva dva, a počiva u trećem.

Blizu je raskrsnica, jasno obeležena. Pravo je Trondheim,
a desno Botn, Krigskirkengardner= ratno groblje.
Vozimo se kroz šumu uzbrdo. S leve strane je jezero pitke
vode, u kojoj su Nemci zimi prisiljavali logoraše da se
kupaju između santi leda.
Pre groblja Dejan mi pokazuje veliki beli krst. Tu su Nemci
streljali neposlušne logoraše, za primer drugima. Mala
crvena ruža svedoči o nečijoj nedavnoj poseti poštovanja.

Nakon obilaska jugoslovenskog groblja...

Dejan me vodi do sledećeg groblja, koje nije ograđeno,
samo kameni monolit govori da su tu bili zatočeni Rusi,
ne kaže se koliko ih je bilo ni koliko stradalo.

Treće groblje je na mestu logora Botn. Ulazi se kroz
kamenu kapelu u kojoj je na stolu uredna knjiga sa
imenima, godištima i činovima svih stradalih Nemaca.
Groblje je formiran od 1956-1960. prenošenjem
posmrtnih ostataka Nemaca sa drugih lokacija
u Norveškoj.

Na urednom groblju u centru je veliki krst i oko njega piše
da su sahranjena 2732 Nemca, a okolo su krstovi po
dva sa po dve ploče s podacima.

Ne opraštam, ali ni ne mrzim. Kratak je život za mržnju.

(nastaviće se)

Vreme je za posetu Muzeju Krvavog puta, Blodveimuseet.

Čim je čuo za razlog mog dolaska, direktor muzeja
Ronald Nystad Rusaanes tražio je da me upozna.

Imamo vođenje kroz muzej samo za nas dvoje.
Ronald objašnjava na engleskom, a kad zapne,
kaže na norveškom i Dejan mi prevodi.

Ovo je shema Krvavog puta, koji je obuhvatao tri
logora: Botn, Korgen i Osen

Ronald nam pokazuje sve eksponate i dokumentaciju
i objašnjava.

Grozna bodljikava vrata logora, vrata opomene

Ovo je logor Botn

Pedantnu kartoteku ruskih logoraša muzej je dobio
iz Rusije. Nema jugoslovenske kartoteke.

U ovome su logoraši stanovali...

Ovako, kao sardine

Alat za robovski rad na Krvavom putu

Odnos prema logorašima bio je određen, kao prema
nižoj rasi. Za mali prestup ili bez razloga, sledila je
smrtna kazna.

Eksponati su potresni

Ronald samo za nas pušta film ( u boji) o snalaženju logoraša
kako da prežive nakon oslobađanja, dok nisu matične zemlje
poslale po njih.

O Krvavom putu snimljen je davno film, koji trebam
potražiti

Čim je čuo da je "Politika" objavila intervju o mom
odlasku na dedin grob na celoj strani, Ronald je
tražio da ga pošaljem i da ga, prevedenog, objavi
u norveškim novinama.

(nastaviće se)

U vreme mog dolaska u Rognan navršilo se 80 godina
od stradanja srpskih logoraša za vreme Drugog svetskog
rata u logorima u Norveškoj.
Moj deda Nikola Suvajdžić je živeo u Pakracu sa suprugom
Marom (iz roda Petra Preradovića) i sedmero dece.

Moj tata Dušan (sa 17 godina) i brat Mladen odvedeni su na
prisilni rad u Austriju i bar su se vratili živi. Sestra Dara je
odvedena u Beograd i spašena. Baka Mara je sa četvero dece
od 6 do16 godina ubijena u logoru Stara Gradiška. Nikola i
njegov brat Dušan prvo su zatočeni u Jasenovcu, pa onda
deportovani u Norvešku, na robovski rad u logor Osen na
Krvavom putu. Dušana su spasli Norvežani i on je ostao u
Oslu, oženjen Norvežanskom Elze. Po podacima iz knjige
„U logorima u Severnoj Norveškoj“, deda Nikola je prebačen
u logor Korgen gde se smrzao 3.januara 1943, u svojoj
51. godini.

Po podacima norveškog istoričara Knut Flovik Thoresena,
za vreme Drugog svetskog rata u logore u Norveškoj poslato je
4049 logoraša iz tadašnje Jugoslavije. Većina, 95% bili su Srbi.
2398 se nikada nije vratilo svojim kućama. Najmlađi među njima
imao je samo 12 godina. Iz 26 logora u severnoj i srednjoj
Norveškoj posmrtni ostaci logoraša su preneseni u dva spomen
groblja Botn i Muholt u komuni Saltdal 1953.-1955.godine.

Ovo je spomenik na groblju Botn, slikan šezdesetih godina
prošlog veka, kad je norveška vlada pozvala potomke logoraša
da posete groblja. Bili su moja tetka i stric, ali tata nije mogao.

Moja tetka kleči pored ploče s imenom Nikole Suvajdžića.

Pre mnogo godina, kada sam saznala sve ove podatke,
zavetovala sam se da ću se pokloniti senima svog dede
Nikole umesto mog oca, koji je preminuo sa 50 godina.

Godinama radim na ostvarenju svoje životne želje, da na
istom mestu gde se tetka poklonila senima svog oca, ja
kleknem umesto svog oca.
I evo me tu. Skroman putokaz kaže da smo stigli.
Jugoslavisk kirkedard

Kroz gvozdena vrata ulazi se popločanom stazom do
spomenika jugoslovenskim logorašima, istog kao pri tetkinom
hodočašću.

Spomenik je obnovljen.

Venci su svedočili o posetama norveških delegacija

Na spomenik Dejan stavlja belu norvešku zaštićenu sveću i
stavlja bele ruže u vazu. Ja palim voštanu sveću donetu iz
Beograda i na spomenik stavljam mali crveni fenjer, u kom
palim svećicu. Dejan nudi da dođe tu i zapali sveću kad god
želim!

Trava je savršeno podšišana i tokom dva sata boravka na groblju
robot je šišao travu, bez čoveka koji bi mu davao komande!

Zatim tražimo kamenu ploču s imenom Nikola Suvajdjic
(tako je pisalo na onoj prvobitnoj). U desnom nizu nije, nije
ni iza spomenika. U levom nizu krećemo od ograde. Ploča je
treća od spomenika levo! Nalazimo je praktično na kraju.

Nove ploče su od mat crnog kamena sa kamenim
svetlucavim slovima, koja sijaju pod suncem. Stavljam
buket belih ruža na ploču, da je robot ne ošiša. Bele
ruže nevinoj žrtvi konačno su položene. Deda Nikola,
stigla sam!

Klečim i milujem pojedinačno slova dedinog imena.
Zamišljam da to radim umesto svog oca. Osećam
da sam odužila dugogodišnji dug i da sam morala
da dođem.

Dejan obilazi groblje, slika sve za mene i diskretno me
slika u mom tugovanju, pazeći da me ne uznemirava.

Ne sme da se zaboravi, jer sa zaboravom i on i svi mučenici
s njim umiru po drugi put.

Spavaj večni san, deda Nikola. Nadam se da ću ponovo
doći!

(nastaviće se)

Prvo grdim sebe što sam sela levo, prema planinama,
ali ubrzo uočavam lepotu vodopada i jezera s leve strane.

Vozimo se obalom fjorda 49 km do Rognana.
Iako su i nebo i more sivi, lepota fjorda desno je neosporna.

I evo me u Rognanu. Moj anđeo čuvar me čeka na
stanici. Lako smo se prepoznali. Zamoljen je da mi
bude na usluzi i on će to raditi ova tri dana.

Dovozi me u udobni hotel Rognan, savršeno smešten
na obali fjorda.

I tog trena se promoli sunce, koje me neće ostaviti
u ta tri najvažnija dana mog puta.

Čim sam se smestila, anđeo me vodi u obilazak ovog
prelepog gradića.

Bonaca u fjordu, prelepe refleksije u mirnom moru.

Zaljubila sam se u ovo mesto na prvi pogled.
Lako je pogoditi zašto

Zar nije divno?

Prošetajmo lukom

Pa malo po gradu

Ovde se održava veoma posećeni omladinski festival
krajem avgusta. Zatvoreno je, pa ne možemo videti
lepo uređeni prostor nekadašnjeg brodogradilišta

Uz spomenik brodograditelju

Ima i jedna lepa poruka u muralu

Ovde bih mogla ostati trajno...

I vreme je da napustim lepote Osla

Polako šetnjom do Oslo S, glavne železničke stanice.
Čekam moj voz

Preko Lillestroma do aerodroma, Oslo Gardemoen.

Letim 1100 km severnije, u fjord i luku Bodo (Bude).

Oslo aerodrom Gardemoen je veliki i lepo uređen

Celo vreme ćaskam sa irskim izdavačem, koji želi moj
roman čim iziđe. Nije znao ništa o razlogu zbog kojeg
putujem na sever.

Vreme mi nije naklonjeno, pri izlasku iz repa aviona
pljusak me okupao, kišobran odleteo, kofer mi polomili.

Taksi lovim do železničke stanice, najsevernije u Norveškoj.
Dalje nema pruga, leti se ili vozi kolima.

Voz saobraća dvaput dnevno, ujutro kad dovozi ljude na
posao i popodne kad ih vraća. Čekam 4 sata.

Vreme mi prekraćuje moj anđeo dopisivanjem i pozivima.
Konačno, moj voz je na peronu.

Udoban i čist.

(nastaviće se)

U subotu 27. avgusta od 19 časova održane su dve beogradske
projekcije dokumentarnog ostvarenja “Logor smrti u Karašjoku”
u Bioskopu Balkan, odmah nakon svetske premijere na Filmskim
susretima u Nišu.
Film je nastao u znak sećanja na stradale Srbe za vreme
Drugog svetskog rata u norveškim logorima. Tada je u logore u
Norveškoj poslato je 4049 logoraša iz tadašnje Jugoslavije.
2398 se nikada nije vratilo svojim kućama. Najveći broj njih
95% bili su Srbi. Najmlađi među njima imao je samo 12 godina.

Snimano je u Srbiji i Norveškoj (na više lokacija).
Reditelj: Kjetil Palmquistm, producent: Branko Dimović
Dimeski, Istorija: Knut Flovik Thoresen
Ko-producent: Joern Olsen
Direktor fotografije:Terje Holm,
Kompozitor: Andrej Stojanović

Nakon projekcije prisutnima se obratila ekipa koja je
snimala film, pa gradonačelnik Karašjoka

Predstavnica norveške ambasade govorila je o
nedozvoljavanju zaborava za stradanja u Norveškoj

Film je potresan i dirljiv i ne dozvoljava da zaborav
prekrije sve što se desilo, jer zaborav je druga smrt
za nevino stradale, za robove koji su zauvek ostali
u beloj grobnici. Na kraju filma teče spisak poginulih,
među kojima je moj deda, Nikola Suvajdžić, ubijen
u Korgenu 3.1.1943.

Vikendom ste navikli na humor kod Lastavice.

Vikendom ste navikli na humor kod Lastavice.

Povoljno. Samo ga baba vozila do pijace...