Lastavica

Uobičajeno je da se živi u mirnijem mestu, pa putuje na posao.
Prednosti života u Steisslingenu sam brzo uvidela.

U vrelom danu odlučujem da se ne vozam, nego šetam
kroz Steisslingen.

Šetam duž Friedhofstrasse. 

Idem do lepe gradske kuće, Rathaus. 

Zanimljivog li izloga!

Obilazim oko crkve. 

Piše da je dvorac, a to je privatna vila.

Loza prekriva zid u Bachstrasse.

Simbol mesta su rode, koje se često viđaju u letu, pa ne čudi 
Fontana Narrenbrunnen (rode donose decu), koju je uradio
Rofert Seigfried.

Klima je skoro mediteranska, pa ovde cveta žuka

Dvorišta su uređena, fasade negovane i lepe.

Pa dobro, vraćam se...

Ovo je vrtić za bebuljke... odoše na spavanje...

Taman stižem na ručak...

 

Još jednom sam došla u Stein am Rhein. Bus vozi svakog dana.

I staje kod Untertor, donjih vrata starog grada.

Ne, nećemo vozićem.

Nećemo ni čamcima.

Ni ovim brodom nećemo...

Nahranimo patkice pa prošetajmo! 

Stein am Rhein je divan gradić na reci Rhein, 
na granici Švajcarske i Nemačke. Mnoge kuće potiču iz 1100-ih,
lepo očuvanih zidnih slika, murala, fresaka. 

Nakon što smo obišli Hohenklingen iznad gradića
Stein am Rhein, vraćam se da još jednom
detaljno vidim ovaj grad, zaustavljen u vremenu i bajci.

Na Rathaus je divan mural, ne znam šta scena istorijski znači.

Volela bih znati ko su bili vitez i njegova dama u
levom uglu slike, koji se tako željno ljube.

Sećate se legende o Androklu i lavu? Evo je nacrtane na fasadi. 

Prvo Androkle vadi lavu trn iz šape,

pa ga on prepoznaje u gladijatorskoj areni.

Velika mudrost piše na ovoj divnoj fasadi:
Moja kuća je moja kuća
a ipak nije moja,
život je kratak.

Ne znam ima li ovaj tekst veze sa imenom grada. Zašto se zove - Kamen na Rajni?

Ovde ste dobrodošli na svim jezicima

Ovde AnaM prodaje medvediće po visokoj ceni. 

Svaka kuća priča neku svoju priču. Bilo bi krasno kad bi 
svaka kuća imala tablu sa objašnjenjem zidnih slika.

Bez sladoleda je nezamislivo, zar ne?

Mali odmor na klupi u stilu naive. 

Pozdrav s labudom, pa povratak.

 

Nakon što smo obišli Hohenklingen iznad gradića Stein am Rhein 
u Švajcarskoj, obilazimo sam grad. 

Počinjemo od Untertor, donjih vrata.

U luci je prekrasno

Visok je vodostaj Rajne 

Valja preći most, sav ukrašen cvećem.

Rajna je plava i brza, samo za vešte plivače i veslače

Lepe su kuće i na drugoj obali Rajne

Vraćamo se, ulazimo u stari grad

Prošetaćemo centrom. Postoji jedna „glavna“ ulica u kojoj se nalazi 
većina restorana.

Fontana ima nekoliko.

Naravno, poješćemo odlične kolače uz kapućino.

Obilazimo deo gradića kod Obertor, gornjih vrata.

Pazi, ima i vina! Gogoo, prepoznaješ li rajnski rizling?

Sa Dunava prelazimo na Rajnu. Rajna utiče na istočnoj strani 
u Bodensko jezero, protiče kroz jezero, koje se u glavnom delu 
zove Bodensee, pa u zapadnom kraku Überlinger See, zatim 
Rajna teče sama pored Konstanz i opet prolazi kroz južni krak
jezera, Zelller See. Na kraju se umori i napusti Bodensee kod
Stein am Rhein (Kamen na Rajni), prelepog gradića u 
Švajcarskoj, u kome mi je srce ostalo. Tamo ćemo danas.

Sam grad ću detaljnije obići u ponovnom dolasku. Ovog puta 
ćemo, po Dinajinom savetu, obići dvorac Hohenklingen na vrhu
brda iznad Stein am Rhein.

Parkiramo se ispod zidina. Ulaz je besplatan. Dvorac je preuređen 
u sistem restorana između kojih su originalni delovi starog dvorca. 
Ne zahteva se da koristite usluge restorana i možete slobodno 
obići ceo dvorac. Uđite u moj dvorac!

Svuda je lepo i dobro održavano.

Svaki pravi dvorac ima bunar, pa i ovaj ga ima.

Malo pentranja, molim!

Iz svih prostorija restorana i dvorca predivan je pogled na dolinu
Rajne i na gradić Stein am Rhein.

Vidite li gradić okružen zidinama? To je stari deo Stein am Rhein.
Bajka zaustavljena u vremenu.

Rajna odlazi tamo daleko. Jezero ostaje iza nje, levo.

U najvišoj kuli je top i opet sjajan pogled.

Vratiću se.

Hvatam bus za Radolfzell, pola sata vožnje. To je prekrasan 
stari grad na jugozapadnom kraju Bodenskog jezera, Zeller See,
u nemačkoj pokrajini Baden-Württemberg. 

Bodensko jezero pripada Austriji, Nemačkoj i Švajcarskoj.
Sastoji se od glavnog dela, Bodensee, severozapadnog kraka
Uberlinger see i jugozapadnog kraka Zeller see. 

Lepo se vidi položaj Radolfzell na Zeller see.

Izlazim na Zeller See da gledam jutarnju toaletu labudova. 

Šetnja lepim ulicama odmara

Prolazim kroz gradski park koji se brižljivo uređuje. 

Uzimam Eis spagethi Amarena u „Eiscafe Tiramisu“ na trgu 
pored katedrale

Dok čekam bus za moj gradić, šetam uz jezero sa veslačima.

Penjemo se strmo na vidikovac iznad Aachquelle.

Lep je pogled na Aach.

Nastavljamo uspon na Burgruine, ruševinu starog dvorca,
Alter Turm, moguće još iz 13.veka.

Idemo u stari grad Aach, na brdu.

Divan stari grad. Vredi ga obići. 

Završili smo dunavske priče. Silazimo. Sad ćemo se 
posvetiti Rajni i Bodenskom jezeru.

Videli smo kako Dunav nastaje, kako se kroti, a sada ćemo videti 
kako Dunav ponire. Dvorac nećemo obilaziti.

Idemo u Aach, gde se nalazi Aachquelle. Ime potiče od latinskog 
Aqua= voda. 

Poniranje Dunava (nemački: Donauversickerung) je hidrogeološka 
zanimljivost u gornjem toku Dunava u Nemačkoj saveznoj pokrajini 
Baden-Württemberg.

Na deonci od oko 12 km između gradića Immendingen i Möhringen,
okrug Tuttlingen, voda Dunava se gubi u zemlji. Taj fenomen se 
naziva poniranje Dunava (Donauversickerung). Podzemnim šupljinama 
i kanalima u steni voda uvek teče, ali leti, kad omanji, ona se na 
površini gubi. 

Još jedan fenomen vredi pomenuti. Kroz podzemne šupljine i kanale 
na tom delu deo vode izvire 12 km dalje kao reka Aach, koja teče 
preko Bodenskog jezera u Rajnu. Tako bi se moglo reći da Dunav 
jača Rajnu!

Prelazimo branu...

... i prolazimo kroz Aach. 

Gde se sve može videti "mladi Dunav"? Evo, sve piše. Bili smo u 
Donaueschingen, sad smo u Sigmaringenu.

Pređimo cvećem ukrašeni most preko Dunava.

Tako se lepo dvorac ogleda u Dunavu! 

Ovde je Dunav ukroćen, postavljena je brana i pored nje riblja 
staza, koja nedostaje našim branama.

Ne zaboravimo, Dunav je važna spona Evrope...

Svraćamo u lepi Konditorei –cafe Schön na kolače.

Prelazimo Dunav u Donautal i krećemo u Sigmaringen,
u pokrajini Baden-Württemberg. Nalazi se u dolini Dunava oko 40 km
severno od Bodenskog jezera. 

Impresivni dvorac Sigmaringen je simbol grada. Razvio se tokom
istorije od srednjevekovnog dvorca u kraljevsku palatu.

Dvorac vredi videti sa svih strana.

Ogledanje dvorca u mladom Dunavu je fascinantno!

Prvi dan po mom dolasku kiši, ali vreme između pljuskova pametno 
koristimo. Uputili smo se u Donaueschingen, pa sam se odmah
setila Dinaje, koja je svojevremeno pisala o ovom lepom mestu.

Unuka će mi odmah ubrati detelinu s četiri lista, pa možemo
nastaviti obilazak.

U centru gradića je kružni bazen, izvor pritoke Donaubach koji se
još od 15. veka označava kao Donauquelle, ali to ustvari nije izvor
Dunava.

Oko bazena-izvora razne oznake pokazuju koliki je Dunav i kroz 
koje sve zemlje protiče na svom dugom putu od 2480 km, dok se ne 
venča sa Crnim morem.

Spustimo se do "izvora".

Unuk će za mene ubaciti novčić, da se vratim...

Dunav nastaje istočno, na periferiji gradića, spajanjem dve 
rečice Brigach i Breg. Breg je veći, a ovo je Brigach.

Prošetaćemo dvorskim parkom kroz Prinz-Fritzi Alee, ali zbog
blatnjavog terena nećemo otići do spajanja rečica.

Pa, vreme je za priču o ovom putovanju. Svaki put počinje
prvim korakom, ovaj, letom.

Swiss je standardno kvalitetan. Čim su čuli da ja letim,
sladoled se podrazumeva!

Začas će proći 90 minuta za 950 km.

Sin me je našao i vozi me u Nemačku, u svoj gradić.
Lepo je što praktično nema granica...

Prolazimo vodopade Rajne desno.

Evo i pljuska. Moglo je i bez njega.

Stižemo u Steisslingen, ugodno i mirno mesto za život.
Čekaju me unuci. Odatle ću odlaziti do lepih mesta u 
Nemačkoj i Švajcarskoj.

Prelazimo reku Bjelicu, koja se samo šest dana ranije izlila
i ugrozila grad. Vide se blatnjavi ostaci i urušeni delovi kuća.

Vreme je za ručak. Čeka nas restoran „Sabor trubača”, odlična 
usluga, lep ručak.

Odlična pileća čorba, 

pileći file+ salata, prilog

pa dve kobasice, 

pa svinski vrat, na kraju pita od jabuka. 

Bilo je lepo, ali se treba vraćati kući. Kroz lepu Ovčarsko-kablarsku 
klisuru samo uživamo u lepotama predela.

Na Moravi odmaramo u restoranu "Plaža" sa odrazima na jezeru.
Jeste li za plovidbu? Sledeći put? U redu.

Da bacimo pogled na branu, pa polako kući...

Na zahtev čitalaca, danas ćemo o trubi. Naravno, u Guči obilazimo
Muzej trube. Ispred njega je (bezvodna) fontana trube.

Ovde se s trubom rađa i umire. Ovako je to video naivni slikar
Jan Glozik iz Kovačice.

Prvi trubački orkestar

Majstorsko pismo koje je dobio prvi pobednik sabora,
Desimir Perišić.

“Dragačevski sabor je godišnji trubački festival koji se održava u mestu 
Guča, u regionu Dragačevo."

"Nekoliko stotina hiljada posetilaca, iz Srbije i inostranstva, svake godine 
poseti varoš sa nekoliko hiljada stanovnika. Rekordni broj posetilaca 
zabeležen je 2009. godine, na 49. saboru, koji je posetilo više od 
600.000 ljudi.”

Nije tu atmosferu doživeo niko ko nije sedeo u centru,
a do njega prilaze trubači sa nekoliko strana, svirajući melodiju
"Izgubljeno jagnje". Traže ga... i nađu.

Doviđenja, trubo!

Guča je gradsko naselje u opštini Lučani, u Moravičkom okrugu.
Poznata je kao prestonica trube.

U centru je spomenik Desimiru Perišiću, prvom pobedniku 
Dragačevskog sabora trubača u Guči, baš iz Goračića. 

Obilazimo Galeriju bogatu slikama i drugim umetničkim predmetima.

U parku je kameni sto sa azbukom, zgodan način za učenje dece.

Vodi nas jedini živi osnivač Sabora u Guči, gospodin Niko- 89 godina, 
do tri sobrašice, nadstrešnice pod kojima je smešten lapidarijum 
-spomenika od kamena peščara.

A o trubi biste neku reč? Može, i to će doći na red.

(nastaviće se)