Lastavica

Uputili smo se od Leskovca kroz Vlasotince ka Rakiti.

Prelazimo reku Vlasinu.

Vozimo se jako lošim putevima kroz prelepe šumovite predele
obronaka Stare planine. Ima bukava, hrasta, cera ispod vrha Ruj
visokog 1706 m. 

Ima i ovaca i koza na putu :)

Hoćemo da pružimo podršku borbi sela Rakita protiv izgradnje 
niza mini elektrana kojim bi se bistra reka pretvorila u cevovod 
za elektrane. Na jednoj kući su jasno napisali u čemu je problem.

Živi se siromašno.

"Pravna borba oko izvođenja radova na mini-hidroelektrani u Rakiti 
i dalje traje, žalbu investitora mini-hidroelektrane na rešenje 
inspektora za zaštitu životne sredine po kojem je dužan da izvadi 
cevi u dužini od 350 metara, odbilo je Ministarstvo zaštite životne 
sredine. Dok ekološki aktivisti kažu da je ovo njihova velika pobeda, 
investitor Goran Belić kaže da će se obratiti Upravnom sudu. "

"Prvobitnim rešenjem investitoru je zabranjen rad na gradnji 
mini-hidroelektrane u suprotnosti sa izdatim uslovima zaštite prirode 
Zavoda za zaštitu prirode i naloženo mu je da postavljene cevi 
u dužini od 300 do 350 metara izvadi i Rakitsku reku vrati u
prethodno stanje. "

Po tim uslovima investitor nije smeo da gradi u okviru prirodnog 
korita velikih voda, a upravo to su inspektori na terenu utvrdili.

Srećni što smo došli da ih podržimo, meštani su i zasvirali, 
a mi zaigrali.

Nastavljamo dubokim kanjonom reke Jerme, kroz veoma uske
tunele i i stene koje natkriljuju autobus.

(nastaviće se)

Vozimo se prema lepoj planini Kukavici, koja je od svih planina 
kod nas najduže pokrivena snegom, pa ipak nema nijedan ski 
centar. Naša posla...

Uputili smo se u hidroelektranu Vučje.

Usput vidimo i vodenicu na reci Vučjanki.

Bližimo se Vučju, pogled sa vidikovca je prekrasan.

Stigli smo.

Mala hidroelektrana Vučje sagrađena 1903. godine u kanjonu 
reke Vučjanke iznad mesta Vučje kod Leskovca. 

To je po starosti druga hidroelektrana u Srbiji. Izgradio ju je prof. 
Đorđe Stanojević, rodonačelnik elektrifikacije u Kraljevini Srbiji, 
prijatelj Nikole Tesle i pobornik njegovih izuma. 

Uvršćena je u svetsku baštinu tehnike, koju čine još svega 
šezdesetak objekata. Još radi!

Oko elektrane je omiljeno izletište Leskovčana.

U kanjonu obilazimo i crkvu Sv. Jovana Krstitelja, podignutu 
na temeljima crkve Nikole Skobaljića. 

(nastaviće se)

Nastavljamo u Leskovac da vidimo impozantni Saborni hram 
Sv.Trojice

Pored hrama je crkva Odžaklija, posvećena rođenju Presvete 
Bogorodice (mala Gospojina). Sagrađena je 1803.godine, za 
vreme ropstva Leskovca pod Turcima. 

Pošto u gradu nije bilo crkve, građani su zatražili od Porte dozvolu 
da je sagrade. Iako je Porta to dozvolila, lokalni Turci nisu hteli 
ni da čuju da se u gradu podiže pravoslavni hram, pod pretnjom 
da ih sve pobiju. Leskovčani se dosete pa u novu crkvu ugrade 
i dimnjak i ognjište i Turcima kažu da je to kuća koju su izgradili 
za popa. Zato se zove Odžaklija, i danas je crkva u kojoj se
Leskovčani najradije venčavaju i krštavaju.

Industrija Leskovca nažalost je posve i sistematski devastirana.
Živi se dosta siromašno. Ni senke nema od nekadašnjeg sjaja i 
moći Leskovca, centra tekstilne i farmaceutske industrije. 

(nastaviće se)

Iako se za praznik ne radi, kustos nam otvara prelepi Narodni muzej 
u Leskovcu.

Leskovac se nalazi u idealnoj kotlini s petorečjem, sa odličnim uslovima 
za život. Istorija Leskovca duga je 8000 godina. Na brdu Hisar se vide 
preseci tokom 8000 godina istorije ovog kraja, kao vremenska kapsula
ljudske civilizacije.

Najstariji tragovi života u leskovačkom kraju potiču iz Starčevačke kulture, 
prethodnice Vinčanske kulture, iz neolita, oko 6200 godina p.n.e. 

U blizini se nalazi veliko arheološko nalazište iz 6. veka Caričin grad,
Justiniana prima. 

Osnovao ju je rimski car Justinijan, čije je carstvo bilo poveliko.

Ovo je bila krstionica u Caričinom gradu

Sadašnje ime grada se prvi put pominje 1308. godine u Povelji kralja 
Milutina, a nastalo je od biljke leske (lešnjak). U vreme turske vladavine 
ime je promenjeno u Hisar, od turske reči „tvrđava“.

Vitez Nikola Skobaljić sa sedištem u Skobaljić gradu je poslednji srpski 
vladar koji je porazio Turke, 1454.godine, no kasnije za odmazdu biva
i prvi Srbin koga su Turci nabili na kolac.

Tokom 420 godina turske vladavine Leskovac se razvija zahvaljujući
konoplji i poljoprivrednim proizvodima i organizuje leskovački panađur, 
veliki vašar. Koloniju osnivaju i dubrovački trgovci.

Kad rešavate ukrštenice, imate često pojam turska mera
za težinu= oka. Evo kako ona izgleda.

(nastaviće se)

Izletnici su krenuli na duži put. 

Uz usputna zadržavanja, odmorićemo se na ulazu u Leskovac,
u veoma lepom kompleksu Apostolović

Sve je ovde uređeno s dušom.

Ovako se nekad umivalo...

Sladoled se podrazumeva, zar ne?

Još malo šetnje, pa nastavljamo put.

(nastaviće se)

Nastavljamo busem starim putem u etno selo „Stolovo”. 

Kompleks je lepo uređen.

Prvo ide tucanje jaja

Ručamo bogato: predjelo, teleću čorbu, pileći batak+ pljeskavicu,
pitu od višanja.

Na povratku nas prati pljusak.

Stižemo u manastir Pokajnica. 

Crkvu-brvnaru, kojoj je narod kasnije nadenuo simboličan naziv 
Pokajnica, podigao je kod Velike Plane u prvoj polovini 19.veka 
Vujica Vulićević, želeći da spere krivicu sa svoje duše, jer je 
učestovao u ubistvu svog kuma Karađorđa. Novac koji je našao 
u Karađorđevim bisagama, Vujica je dao za zidanje crkve. 

Okolina ženskog manastira sa dva konaka je lepo uređena

Posle liturgije ulazimo u crkvu

Ikonostas je impozantan

Aranžman od uskršnjih jaja je maštovit

(nastaviće se)

Prelazimo reku Crnicu i obilazimo Paraćin.

U centru Paraćina nalazi se neobični hotel „Petrus“, oblika vrha 
klipa kukuruza. 

Zatim idemo do crkve Sv.Trojice, izgrađene 1898, u srpskom vizantijskom 
stilu, sa elementima romanike, a uređene u baroknom stilu. 

Auteničan je barokni ikonostas.

Šetamo Paraćinom. Prolazimo pored Fontane slobode...

...do zavičajnog muzeja koji je smešten u kući Ružića koji je kuću
poklonio gradu. Kuća je neko vreme bila i bolnica u kojoj je lečen
i grof Rajevski, inspiracija za lik Vronskog u „Ani Karenjini“.

Nažalost, ne uspevamo da uđemo. Tako nećemo videti ni 
predmete iz Slatine. U blizini Paraćina nalazi se važno
arheološko nalazište iz neolita, Slatina.

U centru je spomenik palim Paraćincima u ratovima 1912-1918, 
u liku srpskog vojnika u jurišu.

Ima nešto što se originalno vezuje za Paraćin, Vasina torta.
„Kažu da je Vasina torta autentična srpska torta čiji recept datira 
iz davne 1908. godine. Nastala je kao znak zahvalnosti tašte prema
zetu, Vasi Čokrljanu iz Paraćina, koji je suprugu odveo bečkim 
lekarima jer je bilo rečeno da porođaj može ugroziti život deteta i 
žene. Supruga Jelena je donela na svet zdravo i krupno dete, a 
nama je u amanet ostao recept za ovaj klasik srpske kuhinje, tortu 
u kojoj su kombinovani orasi, narandža i čokolada. Treba imati na 
umu da su narandže davne 1908. godine bile pravo malo bogatstvo 
zbog čega je ova torta bila dragocenost.”

Nastavljamo pored originalnog restorana Vagon.

U izlozima još dominira Uskrs.

(nastaviće se)

Tradicionalni uskršnji ponedeljak ovog puta ćemo provesti u 
Paraćinu i njegovoj okolini. Vodi Keti, vozi Vlada.

U Paraćinu prvo navraćamo kod Tanje Šaban, umetnice na 
staklu. Svako je poneo neki lepi stakleni predmet.

U krugu paraćinske fabrike stakla nalazi se Udruženje građana „Štit“, 
u kojem vredne ruke žena prave majstorije od pustovane vune i svile.

Ovde vredne ženske ruke prave mala čuda od pustovane vune i svile.

Imamo i manekena :)

(nastaviće se)

U nastavku izleta ogladnili smo. Čeka nas restoran „Belički kej“ u Jagodini.

Jelovnik je taman kakav valja.

Prelazimo Moravu i posećujemo prelepi manastir Tomić, posvećen
Sv. apostolu Tomi. 

Freske su prelepe

Vreme je za povratak, ali točkovi neće dugo mirovati...

Nastavljamo u Kočino selo, nazvano po junaku Koči Anđelkoviću, 
gde se nalazi hrast star oko 300 godina, raskošan, na obali brze 
Velike Morave.

Pogledajte kako sam hrast odvaja granu...

U mestu Staro lanište gledamo pravljenje korpi i asura od pruća.

Slikamo spomenik Jovanči Miciću, na ulazu u Jagodinu iz pravca 
Ćuprije na kružnom toku regionalnog puta Jagodina - Ćuprija - Paraćin
- Rekovac. U unutrašnjosti i ispred globusa, koji je promera devet
metara, na kome piše „Ceo svet obiđoh, kao Jagodinu nigde ne 
nađoh", postavljeno je šest kofera, koji simbolišu zemlje u kojima je bio.

U selu Glavinci slikamo se pored spomenika srpskom seljaku, dobro
urađenom, seljak i seljanka. 
„Podigli su ga meštani i MZ u znak zahvalnosti selu i starijim generacijama, 
a u cilju očuvanja tradicije i sećanja na nekadašnji način obrađivanja njiva.
Zbog toga seljak u jednoj ruci nosi motiku a u drugoj testiju za vodu, dok
seljanka, koja ide iza njega, nosi korpu sa hranom i motiku. Spomenik je 
napravljen od betona, a patiniran je bronzom. Uradio ga je mladi vajar iz 
Jagodine Ivan Marković.“

(nastaviće se)

Opet smo na putu u nepoznato, vozi Vlada, vodi Keti. 

Šta li je Keti smislila za danas?

U Bagrdanu ulazi etnolog Mika Aleksić, koji će nas voditi. Idemo u 
Gornji Račnik, gde je snimana serija "Koreni". 

Obilazimo sobrašice, kuće za udruživanje za zaštitu 
poljoprivrede, na „poljorabraniju“. 

Selo je dosta zapušteno. 

Kuća koju je gradio Aca Kostić sa muralima nekad je bila jako 
lepa, treba joj obnova. 

Kućica za goste.

Unutrašnjost kuće

Bunar je još u funkciji.

(nastaviće se)

Na put nas ispraća fontana na Slaviji.

Svanjuje dok prelazimo Dunav mostom kod Beške.

Ulazimo u Novi Sad

Prolazimo centar s Narodnim pozorištem

Naš cilj je hotel Sheraton, sa odličnim uslovima za održavanje
Škole nefrologije. Stižemo na vreme.

Veoma kvalitetna škola, savršena organizacija. 
Novosađani su poznati po tome. A mi moramo
obnavljati znanje čak i kad smo penzioneri.
Ko ne voli da uči, neka ne bira medicinu!

U pauzi se pruža prilika da se vide stari prijatelji.

Na kraju sastanka sledi gastronomski dodatak.

Napuštamo Novi Sad, grad koji je svima posebno drag.

Vetar je veoma jak. No stižemo srećno kući. Zadovoljni smo
ovim danom, od perfektne organizacije do kvaliteta Škole.

Idemo u Nemenikuće, u crkvu posvećenu Sv. apostolima 
Petru i Pavlu.

Tu se nalazi i česma posvećena princezi Kleopatri Karađorđević. 
Savremenici su pričali da je bila veoma lepa, ali tiha i povučena. 
Češki kompozitor i pijanista Alojz Kalauz koji je tih godina 
boravio u Beogradu, za Kleopatrin 15. rođendan je komponovao 
pesmu “Što se bore misli moje” na reči koje je napisao knez 
Mihailo Obrenović. Sredinom pedesetih godina 19. veka numeru 
je ponovo komponovao Kornelije Stanković i ta pesma je za 
vreme druge vlade kneza Mihaila redovno izvođena na balovima
u Beogradu.

U porti crkve pijemo izletnikovu  kafu licemerku i vraćamo se kroz 
Sopot, grad s najmanje razvoda u Srbiji. Ko želi dugi brak, možda 
se baš ovde treba venčati?

Prolazimo pored planine Kosmaj

I stižemo u Sopot.

U Sopotu gladni stižemo u restoran "Radovanje". To nije 
gladovanje, brzo ćemo shvatiti.Ambijent je prijatan.

Čorba je odlična.

Roštilj je raznovrstan i ukusan

A ledena torta... kako je smestiti...a mora se :)

(nastaviće se)