Lastavica

Smejao se rođendanima, naročito radosti koju sam ulagala u svaki svoj rođendan.

Rekao bi: “Smešno je što se ljudi raduju rođendanu, kad su godinu dana stariji! “
Govorila sam mu da se svakom danu treba radovati kao da je poslednji, i

svakom rođendanu izistinski, jer je jedini naš  LIČNI datum. Ali on je imao

strah od starosti, od nesposobnosti, gubitka lepote... Nije voleo poklone,

nije im se radovao, jer mu je prva asocijacija bila da treba da ih vrati, a nije

voleo da razmišlja šta bi ta osoba volela da dobije... Nije razumeo 
radost s kojom biram poklon nekoj osobi baš za nju, smišljajući čime bih

je mogla obradovati. Nije umeo da se raduje tako običnim svakodnevnim

stvarima. Umeo je da uživa u pesmi, plesu, o, da, u druženjima gde je

bio kralj... ali, eto, plašio se rođendana.
No život je najbolji režiser, i sve nam pojasni kad dođe vreme i stavi

kockice na svoje mesto. Razboleo se, medicina mu je dala nekoliko

godina više, i za to vreme VEOMA se radovao svakom rođendanu

i poklonima, osećajući se živim i ne znajući da li će dočekati sledeći.
Sada više se slavi rođendane i ne boji ih se. U nekom svetu samo

za plesače verovatno pleše najlepši valcer...
Vreme tamo nema nikakvu vrednost...

Od 15. godine, ples mi je jedna od najvećih radosti. Provela sam pet 
srećnih godina u renomiranoj plesnoj školi "Natalija i Ivica". Onda su 
se neke osnovne postavke promenile, uništen je pozitivni duh grupe
i napustila sam školu. Ono izvan škole nije mi bilo dovoljno.
I evo nas opet na okupu, stari plesni drugari i nova lica, svi u jednom
zajedničkom cilju, da se uz našeg Baneta, vrsnog trenera koji zna 
preneti savršeni ritam i korake, ali pre svega radost plesa, uz mnogo 
smeha opustimo i zaboravimo na sve probleme dok plešemo.
Ples je savršena antistres preventiva i najbolja fizikalna terapija.

Brak se raspao na samom početku, dvogodišnja devojčica je ostala s njom, 
tata se izgubio u vidu lastinog repa. Morala je raditi, pa je dete bilo više kod
bake i deke nego kod nje. Nije se nameravala ponovo udavati, razočarenja
joj je bilo dosta, ali se iznenada pojavio On, gospodin najvišeg ranga, koji 
se brzo zagledao u nju i osvojio je izuzetnom inteligencijom i manirima. 
Nakon nekog vremena vrlo originalno ju je zaprosio, pitajući je koje prezime
da joj napiše pri prijavi rada za neki kongres... Rekla je, dodaće svom 
prezimenu njegovo.
I dok su se liftom peli u njihov novi dom, devojčica, On i Ona, diskretno 
mu je dala do znanja da bi mogao reći kako da ga dete zove. A on se 
okrenuo petogodišnjoj devojčici i s puno poštovanja je zapitao:
„Mila, kako bi ti htela da me zoveš?
„Tata!“ odgovorila je malena, nasmešivši se. 
I bio je njen najbolji i jedini tata kojeg je poznavala.

Meni najdraži dvor u Beogradu je Konak kneginje Ljubice. Zbog 
svog istorijskog i arhiktektonskog značaja konak ima status spomenika 
kulture od izuzetnog značaja. 

Konak je jedan od najreprezentativnijih sačuvanih primera građanske
arhitekture prve polovine 19. veka u Beogradu. Građen je u periodu 
od 1829-1830. godine. Prema zamisli kneza Miloša, trebalo je da ima 
dvojaku namenu, da bude stan njegove porodice, kneginje Ljubice
i sinova Milana i Mihaila, kasnijih srpskih knezova, a u isto vreme i dvor 
za rezidenciju. Izgrađen je po idejama i pod nadzorom Hadži-Nikole 
Živkovića, pionira srpskog neimarstva.

Konak kneginje Ljubice smešten je u slobodni prostor, u centar velike 
bašte, prvobitno ograđen visokim zidom, kao i ostale građevine ovog tipa 
i okružen zelenilom. Imao je spoljašnje dvorište u koje se ulazilo kroz 
kolsku kapiju, kao i prostranu unutrašnju baštu prema Kosančićevom vencu. 
Glavnom fasadom, kojom dominira erker divanhane, Konak je okrenut 
prema reci Savi.

Konak kneza Miloša u Topčideru je konak koji je za Miloša Obrenovića
podignut 1831. godine do 1834. godine, kao centralna građevina 
reprezentativnog dvorskog kompleksa u Topčideru. Gradili su ga poznati 
neimari Janja Mihailović i Nikola Đorđević pod nadzorom glavnog 
kneževog neimara, Hadži-Nikole Živkovića. Njegova gradnja predstavljala je 
jedan od neophodnih vidova ispoljavanja upravo stečene autonomije 
u obavljanju i odvijanju društvenog života i javnih funkcija Srbije, u
odnosu na prethodnu Otomansku vladavinu. U njemu je svoje 
poslednje dane života proveo knez Miloš Obrenović za vreme svoje
druge vladavine 1859-1860. godine.

Ispred ovog zdanja je jedan od najstarijih i najlepših platana u Evropi, 
zaštićen kao prirodna retkost (ima više od 160 godina).

Kraljevski dvor na Dedinju izgrađen je u periodu 1924-1929. godine
ličnim sredstvima i po nalogu Nj.V. Kralja Aleksandra I. Kraljevski Dvor
je bio dom Kralja Aleksandra I i Kralja Petra II. Danas je to dom 
Prestolonaslednika Aleksandra II i njegove porodice.
Projektanti su bili arh. Živojin Nikolić i akademik Nikolaj Krasnov sa 
Kraljevske akademije. To je velika i reprezentativna vila od belog
kamena u srpsko-vizantijskom stilu. U njenom sastavu je i Dvorska 
kapela posvećena Sv. Apostolu Andreju Prvozvanom, koji je zaštitnik 
i Krsna Slava Kraljevskog Doma, i koja je sagrađena po uzoru na 
crkvu manastira Sv. Andreja na Tresci, zadužbinu Kralja Vukašina. 
Oko Dvora su podignute pergole, parkovske terase, bazeni, paviljon 
i koncertna terasa. Iz Dvora koji je na grebenu brda, pruža se 
veličanstven pogled na Dedinje, Košutnjačku šumu, Topčider i Avalu.

Beli dvor je poznatiji, no manje reprezentativan od Kraljevskog dvora.

Serija priča o dvorcima je završena! Živeli!

Ada Ciganlija je izduženo rečno ostrvo nastalo na četvrtom kilometru Save od 
Ušća u Dunav. Naziv Ciganlija bi mogao predstavljati toponim keltskih reči 
„singa" i „lia", koje znače ostrvo i podvodno zemljište. Naziv je dočaravao 
promenljivost vodostaja Save. Pri niskom to je bila Singa, pri visokom Lia. 
„Singalija" se vremenom pretvorilo u Ciganlija. Knez Miloš Obrenović je 1821. 
godine, ostrvo proglasio za državno i narodno dobro, a tako je i ostalo.

Potreba da se na Adi Ciganliji uredi najveća velegradska plaža, učinila je 
da Savsko jezero postane višenamensko. Koristi se za sport i rekreaciju. 
Na njemu se mnogo puta okupilo više od 300.000 kupača, a održano je 
na stotine državnih i međunarodnih takmičenja u sportovima na vodi. 
Zato je sinonim za Adu - Beogradsko more. 

Kupalište je jedno od najvećih i najbezbednijih u Evropi, po zvaničnim 
statistikama. Neočekivano lep dan izmamio je šetače na Adu. 

Izmedju jezera i 7,5 kilometara duge, osvetljene šetačke staze, kojom je 
okruženo, prostire se šljunkovita plaža. Ovaj ceo krug smo obišli sa 
pogledom na zaleđeno jezero. Vrlo prijatna i korisna šetnja.

Šlag na tortu priredila nam je duga kod centralnog vodoskoka.

Danas obilazimo dvorce Vojvodine, one koje sam imala 
zadovoljstvo da vidim.

Dvorac Damaskin u Hajdučici je zajedno sa parkom stavljen pod zaštitu 
državekao spomenik kulture. Sagradio ga je Lazar Dunđerski 1911.i poklonio 
ga u miraz svojoj ćerki Olgi.

Dvorac Bisingen je sagradio 1859. godine grof Đerđ Močonji na svom 
imanju u Vlajkovcu. Udajom, 1888. godine, grofica Georgina Močonji 
imanje i dvorac donosi u miraz poznatoj austrougarskoj plemićkoj 
porodici Bisingen-Nipenburg. Porodica je imanje zadržala u svom posedu 
do kraja Drugog svetskog rata, kada im je zakonom o nacionalizaciji 
oduzet. Stari sjaj se samo nazire, dvorac plače za rekonstrukcijom.

Dvorac Danijel u Konaku izgradio je grof Danijel Ladislav 1884. godine. 
Dvorac okružuje lep park sa retkim stablima raznih egzotičnih vrsta, koji 
se prostire na nekoliko hektara. Nalazi se u blizini reke Brzave na izlazu 
iz mesta Konak prema Vršcu. Danas je u njemu škola.

Dvorac Karačonji je u klasicističkom stilu izgradio Lajoš Karačonji 
između 1842. i 1846. godine na svom imanju u Beodri (danas Novo 
Miloševo). Bio bi prekrasan, kad bi ga obnovili!

Dvorac Dunđerskih u Kulpinu sagrađen je za plemićku porodicu 
Stratimirović. Jedno vreme imanje je od Stratimirovića otkupio 
Matej Semzo od Kamjonike, ali ga je 1889. godine prodao Lazaru 
Dunđerskom. 

Bezeredi, dvorac porodice Dunđerski u Čelarevu čini nekoliko 
objekata smeštenih u prostranom parku po principu engleskih vrtova.

Na 60 kilometara severno od Beograda i svega 7 km od Zrenjanina, 
u selu Ečka, nalazi se dvorac Kaštel Ečka, građen u engleskom stilu, 
od 1816. do 1820. godine. Dvorac je podigla porodica Lazar, a na
svečanom otvaranju 29. 8. 1820. svirao je čuveni Franc List. Danas je 
ovo staro zdanje potpuno renovirano i pretvoreno u objekat koji će 
svojim gostima pružiti nezaboravan odmor u autentičnom ambijentu
inspirisanom aristokratskom prošlošću.

Dvorac Kaštel je izgrađen 1846. godine za plemićku porodicu Falcione. 
Izgradnju dvorca je sproveo grof Arpad Falcione, a park oko zgrade je 
završen tek 1870. godine kada je imanjem upravljao Arpad II Falcione. 
Nalazi se na poljoprivrednom dobru "Panonija", u blizini mesta Bajša. 

Malo je ljudi koji maštu mogu da pretvore u stvarnost. Jedan od tih 
retkih bio je Bogdan Dunđerski, pripadnik najbogatije porodice u 
Vojvodini s kraja XIX veka i početka XX veka. Na svom imanju, 
koje se prostiralo na preko 2600 jutara zemlje, sagradio je, usred 
ravnice, dvorac iz mašte, Fantast.

Dvorac Kapetanovo smešten je u Vojvodini, blizu mesta Stari Lec. 
Za njegovo postojanje zaslužan je nekadašnji župan Botka Bela 
koji ga je sagradio početkom XX veka, davne 1904. godine. Bio je
u vlasništvu nekoliko uglednih ljudi, a jedan od njih, po kome 
je i dobio ime, bio je Milan Kapetanov. Naime, Kapetanov ga je 
dobio kao miraz pri ženidbi sa ćerkom Franca Maja, jednog od 
najbogatijih ljudi toga vremena. Uz dvorac je vezana zanimljiva
legenda o lepoj Emi i pramenovima plave kose u žitu...

Pena dvorac (Castelo da Pena) ili Pena palata (Palácio da Pena) 
je jedno od sedam čuda Portugala. To je najstarija palata evropskog 
romantizma. Nalazi se na UNESCO listi svetske kulturne baštine. 
Portugalci je smatraju nacionalnom palatom. Ovaj krajnje neobičan 
dvorac izranja iz zelene guste šume, podno plavog neba i belih oblaka, 
obojen u žutu, ljubičastu i crvenu boju, ukrašen raznim skulpturama, 
azulejos pločicama i ukrasima iz epoha manuelizma, gotike, baroka
i romantizma.

Dvorac Pena je izgrađen na litici, na vrhu brda iznad grada Sintra. 

U daljini se vide Kaškaiš i Atlantik.

Glavni razlog što najveći broj turista posećuje gradić Figueras u
kopnenom delu Španije u provinciji Đirona u Kataloniji je slavni 
dvorac, ustvari muzej-teatar Salvadora Dalija. Nakon što je 
postigao svetski uspeh i obogatio se, Dali je kupio stari teatar 
koji je decenijama propadao i pretvorio ga u muzej koji je glavna
turistička atrakcija Figuerasa. Posle muzeja Prado u Madridu, 
ovo je najposećeniji muzej u Španiji.

Nastavljamo šetnju evropskim dvorcima, onima koje sam imala 
zadovoljstvo da vidim. Za jedan ste manje čuli, za drugi više.

Zasladimo s dvorcem Korvin u oblasti Hacega u Rumuniji. 
Očuvan je kao da je sada izgrađen, a gradnja je započeta 1409 godine, 
sa karakterističnim odbrambenim kulama, gotskim tornjevima, pokretnim 
mostovima i izreckanim zidinama. Bio je vlasništvo oca Sibinjanin Janka 
(Janoš Hunjadi), nacionalnog heroja u borbama protiv Turaka u 
Mađarskoj, u Rumuniji i u Srbiji. 

Prošetajmo kroz dvorac Korvin.

Ima mnogo lepih detalja

Odigrati bluz u dvorcu Korvin, uz zvuke srednjovekovnog 
instrumenta, među oklopima u vitrinama dvorca, bio je 
poseban osećaj. Izletnici su ovekovečili taj ples :)

Moj mezimac je Castel Sant'Angelo u Rimu, koji je ustvari mauzolej cara 
Hadrijana. Prilazimo mu preko mosta anđela, iznad reke Tibar.

Cilindrična građevina na kvadratnoj osnovi građena je od 135. do 139. 
godine i nekoć je spolja bila obložena mermernim pločama.Tokom 10. 
veka pretvoren je u tvrđavu, a u srednjem veku je pregrađivan i s 
Vatikanom spojen dugim podzemnim hodnikom. U njemu je bio zatočen 
Giordano Bruno. 

S njegovih terasa pruža se divan pogled na Rim i dobija se sjajna 
orijentacija o svemu što u Rimu treba videti. Zato obilazak Rima
treba započeti baš sa Castel Sant'Angelo.