Lastavica

Kad plovi "Makarski Jadran"...

Putopisi — Autor lastavica @ 06:48



Danas ćemo imati divno vreme i još lepši izlet.




Ukrcavanje u brod „Makarski Jadran“ za Hvar i Brač po 
pozivu kapetana, koji je moj školski drug. 




Dobijamo odlična mesta na brodu, zahvaljujući kapetanovoj 
supruzi


Svraćamo u Tučepe po deo putnika.



Služi se prvo kava, pa lozovača, sok, pa vino. 


Plovimo kanalom između Hvara i Brača


Rani ručak, sjajna skuša na gradelama sa salatom i manistrom, 
uz dobro vino. 




Mito pušta muziku posebno za grupe gostiju, za Čehe, Nemce,
Mađare, Poljake, i za sve iz balkanskog regiona. I ja sam dobila
moju pesmu.


Ulazimo u luku Vrboska, prate nas jata galebova. 




Uplovljavamo u luku Jelse. 






Šetamo kalama. 






Kakvi divni prozori na zgradi opštine!


Slikanje s kapetanom


Obavezan sladoled


i suveniri od lavande


Tovar u luci


Ovo je prvi deo izleta, sad nastavljamo na drugi deo, do Bola na Braču.



(nastaviće se...)

Sućuraj na punti Hvara

Putopisi — Autor lastavica @ 19:04



Nesputani deo detinjstva provela sam u Sućurju na punti Hvara.
Rado mu se vraćam, posetim moje drage i svoja posebna mesta.




Za Sućuraj vozi trajekt iz Drvenika, više puta dnevno



Promiču morske slike dok se ne pojavi Lanterna, stari svetionik
iz 1889.



I evo nas u ljupkom mestašcu, nalik na sva primorska mesta





U šetnji susrećem starog poznanika, Nikšu Vujnovića, poznatog
arheologa i hroničara Sućurja. Od njega dobijam njegov "Kratki 
vodič kroz povijest općine Sućuraj".



U vodiču čitam: "Općina Sućuraj smještena je na istočnom dijelu otoka
Hvara, na prostoru s povijesnim nazivom Plame. Čine je naselja Sućuraj, 
Selca i Bogomolje. Prema popisu stanovništva iz 2001. godine općina 
Sućuraj je imala 492 stanovnika.


Danas se žitelji općine bave poljoprivredom, ribarstvom, 
a ponajviše ugostiteljsko- turističkom djelatnošću. 


Sućuraj se prvi put spominje 1331.godine u Hvarskom statutu
kao naziv crkve Svetog Jurja po kojem je naselje dobilo ime.
Padom Makarskog primorja (Krajina) pod tursku vlast, sve veći 
broj stanovnika s kopna prelazi na otok, na područje općine 
Sućuraj u više navrata tijekom 16.st.


Da bi ojačala obranu 1613. godine Venecija na ulazu u luku Sućuraj 
gradi tvđavu zvana Fortica, s kulom i perimetralnim zidom s 
puškarnicama." Provela sam detinjstvo igrajući se u Fortici i oko nje,
ne znajući njenu istoriju. Hvala Nikši!



Obilazim staru kuću gde sam davno leta provodila. Kuća 
nije obnavljana, vrt je zapušten, ali su smokve još slatke 
kako ih pamtim.



Pa malo po okolini. Svako drvo i svaki suhozid
(gomila) su mesta sjećanja. Stari badem još daje plod


Škola, opština, crkva... sve što treba malom mestu.




Ovde sanjaju moji dragi...


Svetionik, Lanterna, mesto je gdje sam imala privilegiju igre u celom
zdanju sve do ferala. Svetioničar je bio moj barba. Sada je to kuća za 
odmor, iako je spomenik kulture.


Ujna lepo kuva... da se okrepimo, pa se vraćamo.


Uvek mi je žao kad odlazim, ostavljam svoje detinjstvo i
svoje drage... Trajekt stiže...



Doviđenja, dragi Sućurju!

 

 


Šta šapuću školjke?

Putopisi — Autor lastavica @ 05:14



Volim školjke i često sam pokazivala deci, pa unucima 

kako se more čuje u njima i kako nam školjka priča.



Malakološki muzej u Makarskoj je muzej školjaka - ljuštura 
morskih mekušaca. Svojevremeno je bio drugi po bogatstvu
eksponata u Evropi. Nisam uspela naći na kom je
mestu rangliste danas. 


Muzej je otvoren za javnost 30. travnja 1963. godine u starom 
delu Franjevačkog samostana koji je zaštićeni spomenik kulture.





Malakološki muzej franjevačkog samostana utemeljio je 1963. 
fra Jure Radić. Atraktivnom postavom morskih puževa i školjkaša 
Jadrana i celoga svijeta danas je to turistički najpoznatija 
malakološka kolekcija u Hrvatskoj.




Tridacna, školjka ljudožderka. Ako je neko ugazi u plićaku,
školjka se zatvori i kad naiđe plima, nesrećnik se udavi.
Srećnija njena strana je pravljenje velikih belih bisera.


U samom muzeju zabranjeno je slikanje, pa ću dodati neku
od slika s neta.



Ispraća nas divan rascvetali kapar.




Kalalarga moje mladosti

Putopisi — Autor lastavica @ 06:10



Staru Makarsku predstavlja Kalalarga. Nisam Marino Srzić koji piše
izuzetno dobre hronike Kalalarge (očekujemo knjigu), pa ću je 
prikazati samo slikama.




Ulazimo u svet Kalalarge od splitske strane.



Svako naše malo misto... liči jedno na drugo.



Mnoge su uspomene vezane za ove kale.




Portun u kojem je živeo moj ujak


Volim stare stube sa cvećem...


Za pohvalu je što ovde ima i Ulica darovatelja krvi


Tu smo imali prve igranke...


Izlazimo na Kačićev trg


Nezaobilazna je Mletačka česma, uz koju su slikane sve generacije
školaraca u Makarskoj, pa i ja :).



Na trgu je apoteka sa šarmom starih vremena


Zavirimo u Lištun




Lepa zgrada opštine i Trg Hrpina



Na Trgu Tina Ujevića uspomena s velikim pesnikom



Prođimo pored poznatog restorana "Riva"


Popijmo kavu kod "Kostele", to je kultno mesto.


U Kalalargi je restoran Gastro Diva, za toplu preporuku


Ambijent je uređen u etno stilu, a kuhinja...za prste polizati.



Pašticada 


Hobotnica s bobom i krompirom 


...uz odličnu malvaziju...


Godine i čaše vina nikada se ne bi trebale brojati...hm...


Galeb grli dve...

Putopisi — Autor lastavica @ 06:05


Put do Makarske trajao je 10 sati, ali u dobrom društvu i sa pouzdanim
prevoznikom nije nas umorio.




Vodila sam prijateljicu koja nikad nije bila u Dalmaciji da upozna što
više može za osam dana.


Iz našeg novog doma krećemo u šetnju do makarske rive



A riva u punom sjaju...




Galeb grli dve... blago njemu!


Tu je i najava putovanja već legendarnog broda „Makarski Jadran"
kojim upravlja kapetan Mito Mravičić.


Kapetan i tri dame, od kojih mu je jedna supruga, druga 
školska drugarica, a treća nova poznanica.


A na brodu je večera i Vele dežura...


Tu je i poznati makarski slikar Eduard Gardun. 
Uspomena s maestrom.


Zalazak sunca u makarskoj luci je nešto posebno!




Sa novog lukobrana lep je pogled na noćnu Makarsku.


Moja prijateljica stalno ponavlja: „Kako je lepo!"
Uz to sladoled za večeru ide baš kako treba!
„Kantun", Osejava.

Jezero koje možete piti

Putopisi — Autor lastavica @ 06:22

Krećemo za Akmačiće na Sjeničko (Uvačko) jezero na 985 m visine. 
To je ogromna akumulacija vode za piće. 
Čekaju nas dva spojena katamarana i kapetan Salih. Zbog niskog 
vodostaja kraj stepeništa je vrlo klizava kosina.




Uvac je izvajao srpski Kolorado. Jezero Uvac bogato je ribom. 
Vazduh je čist, nema zagađivača. 


Servirano je sjeničko predjelo. Ekipa je sastavljena od povratnika,
zaljubljenika u Uvac, koji ovaj izlet ni za šta ne bi propustili.



Posle ide odlična teletina ispod sača, mekana,
zubi ne trebaju...


Sjeničko jezero zove se i Uvačko. Prvo je od sistema jezera
koja su napravljena pregrađivanjem Uvca sa dve brane. Sledeća 
su: Zlatarsko i Radoinjsko jezero. Vožnja po jezeru koje možete
piti traje 3,5 sata.





Kapetan Salih priča nam o jezeru i beloglavom supu 
(kojem sam posvetila posebnu priču). Novinarka snima.


Deo grupe posetiće Ledenu pećinu, kojoj se može prići 
samo s jezera. Kroz nju vode rendžeri.




Muškarci su lenčuge, pa Zorica i ja 
plešemo dvaput. 


Vreme se kvari, hladno i kiša.


Vraćamo se preko Zlatibora, uz neizostavni kup sa četiri 
vrste šumskog voća


 

 


Spektar boja na Pešteru

Putopisi — Autor lastavica @ 06:46



Pešter je nepregledna lepota, mnogo još ima da se vidi





Ovde izvire reka Grabovica


Stara izletnička ekipa se divi.



Vodeničar vredno radi


Kod vodenice izletnici su se sreli s bajkerima, na obostrano
zadovoljstvo.


Kako mi pristaje?


Sad ćemo posetiti farmu "Caričina" u Caričini, sastavni deo 
hotela, izvor zdrave hrane u hotelu "Borovi".


Među borovima, uz pesmu ptica, izletnicima je servirana pešterska
jagnjetina i čuveni sjenički sir. Doživljaj!


Pešterske razglednice

Putopisi — Autor lastavica @ 07:17



Putovanjima sebe smeštamo u pravi okvir i razumemo 
gde je naše mesto u svetu.



„Putovanje je mnogo više od razgledanja spomenika, 
to je duboka i trajna promena ideje življenja”( Miriam Beard).


Među predelima kojima se redovno vraćam nalazi se Pešter.
Razlog je - neprolazna ljubav na prvi pogled. Treba otići da se razume.


3180 ha Peštera je 2015. g. proglašeno za specijalni rezervat prirode
– Peštersko polje. Krećemo u foto-safari po Pešteru. 




Pešterska visoravan – se nalazi iza sedam planina (Golija, Javor, 
Zlatar, Jadovnik, Ozren, Giljeva i Žilindar). Ovo je najveća visoravan 
na Balkanskom poluostrvu. Sa nadmorskom visinom od 1.150 m i 
površinom od 63 km2 ona predstavlja jedinstvenu očaravajuću, ni sa
čim uporedivu prirodnu oazu u srcu Evrope. 


Zbog visokih snegova i niskih temperatura Pešter je poznat i kao
srpski Sibir, a zbog nadmorske visine i velikog broja kulturnih i 
istorijskih spomenika, u nekim studijama su ga prozvali i srpski 
Tibet. Ovde je 26.1.2016.g. izmereno -38,5 stepeni ispod nule, 
najniži nivo od kad se meri temperatura u Srbiji.



Intervju na terenu

Videti što više, proći stazama kojima malo ko prolazi...





Sve je lepše uz sjenički sudžuk.


Zašto se Sjenica tako zove?

Putopisi — Autor lastavica @ 06:39



Sjenica (na visini od 1005 m) je centar Pešterske visoravni u kome su 
srednjovekovni karavani, na putu iz Dubrovnika u Carigrad, odmarali 
konje i hranili ih senom. Odatle joj potiče ime.
Nekada je ona, zbog snegova i velikih smetova, dobar deo godine bila 
odsečena od sveta. Kroz grad i u njegovoj neposrednoj blizini protiču 
četiri reke: Uvac, Vapa, Grabovica i Jablanica, od kojih se formira 
Sjeničko jezero.







Srpska pravoslavna crkva – posvećena Sv. Petru i Pavlu iz 19. veka.




Tipični specijalitet ovog kraja su mantije, mleveno meso u testu, 
izuzetnog ukusa. Prave se i sjajne pite sa sirom i zeljanice. Pre nego 
krenemo na fotosafari, poslužuju nas ovim specijalitetima.


Uz to sjajno ide odlična domaća kafa, servirana propisno :)




Kad se završi fotosafari, smestićemo se u udoban hotel „Borovi" 
sa pogledom na Sjenicu, otvoreni bazen i šumu. 



 

 


Put putujem...

Putopisi — Autor lastavica @ 07:08


Ovaj izlet mi je sinovljev poklon za rođendan. Sine, hvala!



Krenuli smo rano ujutro iz Beograda, Keti nam je 
podelila sendviče sa sirom.



Prolazimo Ovčarsko-Kablarsku klisuru.




Stižemo u Ivanjicu, mesto u jugozapadnoj Srbiji. 




U njoj se nalazi i jedna od najstarijih hidroelektrana u Srbiji. 
U ovoj varošici je osnovan i najstariji fudbalski klub Javor. 



Ovo malo mesto na obali rijeke Moravice je danas jedno 
perspektivno turističko mesto a već godinama je 
proglašeno za vazdušnu banju. 



Stari kameni most je ponos Ivanjice.



Pogledajmo reku Moravicu s njega...



Smisao života je putovanje i ljubav... piše na boru.



Planina Golija na čijim se obroncima nalazi Ivanjica proglašena je za 
rezervat biosfere.



Nastavlja se...

 



Maramureš

Putopisi — Autor lastavica @ 07:00



Ovaj putopis učestvovao je na nagradnom konkursu Ponte Travel.
Ušao je u 10 najčitanijih. Ponudila sam im destinaciju koju turističke 
agencije jednostavno nemaju. Nije u blog stilu, nego po propozicijama 
konkursa, pa ako vam se čita duža priča, izvolite.



Moram priznati da o Maramurešu nisam znala skoro ništa, pre nego je Keti 
pozvala izletnike da ga posete. Rumunija je veličine bivše Jugoslavije, sa oko 
21 milion stanovnika, 81% Rumuna, 4% Mađara, 2% Roma, ostalo su Srbi 
(ispod 1%, nacionalna manjina) i Nemci. Današnja Rumunija može se 
podeliti na nekoliko geografskih celina: Delta Dunava, Dobruđa, Moldavija, 
Vlaška (koja se deli na Olteniju i Munteniju), Transilvanija, Maramureš 
(Maramureş), Krišana(Crişana) i Banat (istočni).
Predvideli smo pet dana puta. Krenuli smo iz Beograda autobusom duž tri 
granice, prvo duž srpske, pa mađarske pa ukrajinske. Nakon prelaza Moravita
prošli smo kroz grad kulture Temišvar (Timişoara). Prvi je u Evropi dobio 
ulično osvetljenje. Leži na dve reke, Begej i Tamiš. Poznata mu je operska 
scena i priznati univerzitet. Lepe barokne fasade uglavnom traže renoviranje.
Ulice sa visećim muškatlama na banderama, nema grafita, nema đubreta 
po ulicama i takav je utisak za sve viđene gradove.
Cilj nastavka puta je Oradea (mađarski: Nagyvárad, kolokvijalno također 
Várad), glavni grad pokrajine Bihor i regije Krišana. U pisanim se 
dokumentima prvi put pominje 1133. godine. kao rimsko naselje Varadinum.
Parkiramo se kod gradskog parka, pa pešice razgledamo uže gradsko jezgro,
Pjaca Uniri (Trg ujedinjenja) na kojem je Mesečeva crkva (Biserica cu luna),
pa u sredini trga spomenik Mihail Viklada. Desno je prelepa zelenkasta 
zgrada koja je ranije bila hotel „Crni orao”, u stilu secesije. Levo žuta gradska
kuća, pa narandžasta gradska biblioteka. Prelazimo brzi Kereš do Ferdinand
skvera, na kojem je pozorište s kraja 19. veka, koje je projektovao isti 
arhitekta kao bečku operu. Plaćamo 5 RON i obilazimo pozorište. Paralelna
ulica je Ulica Republike, gde se slikamo sa statuama četiri pesnika. Grad
je uredan, čist, bez grafita. Obilazimo obnovljenu sinagogu.


U nastavku puta sve do Satu Mare prostire se oblast Crisana, a od tog grada
je Maramureš (rum. Maramureş) na severozapadu Rumunije. Ime Maramureš
je rumunskog porekla i znači Veliki Mureš. U pisanim dokumentima prvi put 
se pominje 1199. Maramureš obuhvata dve velike doline (gornje Tise i 
središnjeg Samoša). Na jugu i severu granica je prirodna u vidu planina iz 
Karpatskog sistema, na istoku se nalazi klisura, koja odvaja ovu oblast od 
Transilvanije, a na jugozapadu Samoš odvaja Maramureš od Krišane. 
Maramureš je od davnina poznat po drvodeljstvu, odnosno izgradnji kuća i
crkava od drveta. Na listi UNESCO nalazi se osam crkava iz Maramureša.
I konačno, nakon duge vožnje duž srpske pa mađarske granice, stižemo 
u Baia Mare (Velika banja), glavni grad Maramureša. Naš hotel „Europa” 
okrepio je umorne putnike. Najbolje se običaji, nošnja i svakodnevne navike
upoznaju u Etnografskom muzeju, pa smo iskoristili priliku da ga obiđemo
i vidimo vrlo lepu postavku nošnji, zanata, umetnosti Maramureša. Prošetali
smo i centrom Baia Mare. Najviše je gradio Veliki Stefan, Stefan III Moldavski 
znan i kao Stefan Veliki. Od njegovih zadužbina još jedino postoji kula 
zvonara u Baia Mare. Deo grupe penje se u kulu, uskim zavojitim kamenim 
stepenicama. Gore je satni mehanizam, isti kao u Pragu i Budimpešti, koji
još radi, i teško zvono koje se oglašava samo u podne, jer je prejakog zvuka.


Obilazimo Muzej sela, sa kućama prenetim iz raznih delova Maramureša,
iz 18.i 19. veka, i posmatramo folklorni program dece s posebnim potrebama. 
Kroz prelepe predele vozimo se prema drvenim crkvama pod zaštitom 
UNESCO, posvećenim Sv. Arhangelima Mihailu i Gavrilu.
Prva je u Sidešti (Surdesti), građena 1766, najviša drvena crkva u Rumuniji,
grkokatolička, pokrivena sivkastim ponjavama i ukrašena vezenim 
peškirima, vrlo lepa. Nije korišćen nijedan metalni ekser, svi su drveni. 
Ulaz 5 RON, teoretski se slikanje plaća, nisu naplatili. Nastavljamo u selo 
Plopis gde se nalazi druga drvena crkva, građena 1798. Ulaz se ne 
naplaćuje, slikanje je dozvoljeno. Siromašnija je crkva, pravoslavna.


Sledećeg dana vozimo se preko planinskog prevoja Karpata, rade se
putevi, vrlo lepi predeli, mešane šume jela i hrasta. Vozimo se dolinom 
reke. Prelazimo reku Iza. Stižemo u Siget Marmatei (Sigethu Marmatei)
na ušću reke Ize u Tisu i prolazimo kroz grad. Kuće su samo duž glavnog 
puta, mesta ne idu u širinu.
Stižemo u selo Sapanča (Săpânţa) samo 3 km od granice s Ukrajinom. 
Parkiramo se blizu čuvenog Veselog groblja. Veselo groblje - Cimitirul 
Vesel, Merry Cemetery je na prvom mestu po posećenosti među 
grobljima u Evropi, a u svetu je popularnija jedino Dolina kraljeva u 
Egiptu. Groblje je čuveno po drvenim krstovima uglavnom plave boje
sa duhovito sročenim epitafima i slikama u naivnom maniru, koje 
prikazuju karakteristične scene iz života pokojnika. Seljani su prikazani 
bojama koje imaju tačno određeno značenje: svetloplava zvana i „Plava 
Sapanta” znači nadu i slobodu, žuta predstavlja plodnost, zelena život, 
crvena boja označava strast, a crna brzu i iznenadnu smrt. Neobičan 
običaj oslikavanja drvenih krstova započeo je grobar, a slikar naivac, 
Stan loan Patras koji je izradio prvi ovakav spomenik davne 1935. 
On je do svoje smrti 1977. godine napravio preko 800 spomenika.
Danas je groblje muzej na otvorenom i turistička atrakcija.



Vraćamo se u Siget Marmatei (Sigethu Marmatei) i na 35 stepeni 
sledi šetnja do ustanove evropskog sećanja, memorijalnog centra 
žrtvama komunizma. Corneliu Coposu street 4. Memorialul victimelor
comunismului al rezistentei (The memorial of the victims of communism 
and of the resistance), International Centre for Studies into Communism
i Sighet Memorial Museum, koji je osnovali 1993 Ana Blandiana i 
Romulus Rusan. Muzej je ustvari zatvor izgrađen 1857. Restauracija 
zatvora je završena 2000 i svaka je ćelija postala muzejska soba, 
a sve zajedno daje hronologiju totalitarnog sistema u komunističkoj 
Rumuniji. U vreme totalitarnog režima sprovođene su mere represije
i 1950-1955 je 200 bivših ministara, članova parlamenta, novinara, 
sveštenih lica dovedeno ovde u tajnosti. Koliko ih je ukupno bilo, nisam
našla podatak, pominje se 200 000. Na ulazu je mapa zatvora, radnih
logora i političkih groblja u Rumuniji. Sa tugom i zgražanjem obilazimo
sobe. Na ulaznim vratima je moto: „Saznaćete istinu i istina će vas 
osloboditi”. Druga ćelija u prizemlju desno je originalna, u njoj je umro 
Iuliu Maniu – predsednik Narodne seljačke partije, jedna od pionira 
demokratije u Rumuniji. Uhapšen je kad je imao 74 godine i ovde je
umro sa 80. Primenjivane su razne metode mučenja, na prvom spratu
je Crna ćelija za kažnjavanje, bez svetla, s lancima na podu. Nisam 
je slikala jer se grupa dece igrala... nisu shvatili. U dvorištu je kapela 
gde mnogi posetioci pale sveća za duše žrtava.
Dalje nastavljamo u Muzej sela sa postavkom kuća iz cele Rumunije, 
pa u mesto Barsana (Bârsana), do pravoslavnog manastira Barsane, 
posvećenog dvanaestorici svetih apostola. Predivan manastirski 
kompleks izgrađen je od drveta i kamena. Zbog svoje lepote i duhovne
važnosti manastirski kompleks Barsana nalazi se na UNESCO listi 
svetske kulturne baštine. Prvobitno je osnovan početkom 14 veka, 
da bi bio potpuno uništen 1791. godine. Posle više od 200 godina 
manastir je kompletno obnovljen i danas privlači veliki broj posetilaca
i vernika. U sklopu kompleksa 2005. godine je otvoren muzej u kojem 
se nalazi kolekcija starih knjiga i ikona. Barsana je ženski manastir 
i u njemu trenutno boravi 11 monahinja koje vredno rade i održavaju
manastirski kompleks.



Četvrtog dana puta žurimo u mesto Viseu de Sus na voz, Mocanita 
(čita se mokanica). Planirana je vožnja prugom uskog koloseka
izgrađenom 1932 na kojoj saobraća kompozicija koju vuče parna 
lokomotiva- jedini voz te vrste u Evropi. Od prvobitnih 46 km pruge
danas se u turističke svrhe koristi 21 km sa visinskom razlikom od 
536 m. Sledi nam duga i neudobna vožnja sa čestim pauzama pored
nabujale i brze reke Vaser do odmorišta, pa se vraćamo nakon 90 
minuta. Nazad ide nešto brže. Prava vožnja je nešto manje od 2 sata, 
a od polaska do povratka trebalo nam je 6 sati.


Nastavljamo put ka Klužu kroz lepe planinske predele. Kluž (Cluj 
Napoca) je centar Transilvanije, grad Matije Korvina, četvrti grad po 
veličini u Rumuniji, danas jedan od najvažnijih akademskih, kulturnih, 
industrijskih i biznis centara u Rumuniji. Smeštamo se u prelepi hotel 
„Royal Classic”. Petog dana idemo busem u centar. Praznik je Sv.
Trojice, Duhovi, lepo obučen narod ide u crkvu, sluša se liturgija i u
parku, jer nema dovoljno mesta za sve. Sledi obilazak grada pešice: 
Episkopska pravoslavna crkva, koju zovu Mitropolija (puna vernika), 
zidana 1930-1939, kupola je kopija kupole Aja Sofije. Ispred je
spomenik Avram Iancu, pravnika, revolucionara. Zgrada opere i 
pozorišta, pa Vučica, dar Rima Klužu, Gradska kuća, spomenik 
Ioan Ratiu koji je prvi zatražio samostalnost Transilvanije nakon 
unije sa Vlaškom. Misao na spomeniku: „Postojanje jednog naroda 
se ne diskutuje nego potvrđuje”. Piaca Uniri, spomenik Korvinu 
(Mathias Rex) koji je rođen u Klužu. Rimokatolička gotska katedrala
(Biserica Sfantul Mihail, crkva Sv. Mihajla, najveća rimokatolička 
katedrala u Rumuniji. Idemo u stari deo grada, do kuće Matije 
Korvina. Odmor uz odličnu kafu u „Bistro Viena” u muškatlama. 
Prolazimo zidine starog Kluža.


Čeka nas 500 km puta do Beograda. Vraćamo sat unazad nakon
granice i obećavamo da ćemo se vratiti...

Sećanja u kamenu i bronzi

Putopisi — Autor lastavica @ 06:25



„Svakog dana svog života čovek treba da sluša malo muzike, 
pročita nešto poezije i divi se dobroj slici, da mu brige ne bi zasenile 
osećaj lepote koji je Bog utkao u ljudsku dušu." 
(J.V.Gete)



Svuda oko nas zanimljive skulpture žive svoj mirni i tihi život,
koji mogu shvatiti samo pažljivi posmatrači.


Zar mogu pričati o skulpturama bez omiljenog Štrausa?

 

 

Ili bez mog pretka, Petra Preradovića?


Stenovita skulptura Decebalusa visoka je 42,9 m i širine 31,6 m. 
Rađena je 10 godina, od 1994. i 2004. godine na stenovitom
ispupčenju na Dunavu, sa rumunske strane.

 

Legenda kaže da se umorni Herkul zaustavio u dolini da se okupa odmori pre borbe sa Hidrom. Bronzani spomenik napravljen 1874. stoji u centru Baile Herculane (Banje Herkulani) i kazuje nam o imenu ove lepe banje.



Lazar „Laza" Kostić bio je srpski pesnik, prozni pisac, advokat, filozof, 
poliglota, publicista i političar. Smatra se jednim od najvećih umova srpske 
književnosti. Posvetio se pisanju poezije i prevođenju s evropskih jezika.
U svojoj lirskoj poeziji često se dotaknuo univerzalnih tema i ljudskih 
zabrinutosti, posebno odnosa čoveka s Bogom, društvom i bližnjima. Kostić je bio poslednji veliki pesnik među romantičarima. Njegova najbolja i najpoznatija pesma je „Santa Maria della Salute"


U Somboru je živeo sjajan fotograf Ernest Bošnjak kojem su 
Somborci podigli spomenik sećanja


Padrăo dos Descobrimentos je spomenik na severnoj obali reke
Tejo (Težo), u oblasti Santa Maria de Belém u Lisabonu. Smešten uz reku 
odakle su brodovi polazili u istraživanja i trgovinu s Indijom i Orientom, 
spomenik slavi portugalsko doba otkrića (ili Age of Exploration) 
tokom 15. i 16. veka.


Priča se da je Lisabon osnovao Odisej i da ga je nazvao Olisipona. 
Ovo je skulptura gradske imenjakinje. Nalazi se u dvorcu Sao Jorge
u Lisabonu. 


zadnja strana


Marquis de Pombal je ličnost koje se Portugal seća sa uvažavanjem. 
Obnovio je Lisabon nakon katastrofalnog zemljotresa 1755. i napravio
prelep grad, po mnogima, najlepši grad Evrope. Zato je njegov 
spomenik u sredini istoimenog centralnog trga u Lisabonu.


Dobro mi pristaje kralj Manuel I u dvorcu Săo Jorge, Lisabon, 
zar ne? Slaže mi se uz stav?


Ko li se to udvara zanosnoj nimfi u Beču?


Koga čeka ribareva žena u Cascaisu?


Šarm starine

Putopisi — Autor lastavica @ 06:22



Kako je nekad bio lep, a sada propada. Puno bi trebalo uložiti da
se vrati stari sjaj dvorcu Bisingen u Banatu.


Izgleda kao da će se srušiti, ali se još drži stara kuća u Bosilegradu.


Vekove pamti stara kuća u Ćustendilu, Bugarska.


Nekad je ovo bila vinarija u Radujevcu. Još je u njoj 
ogromna stara burad...


Stari kredenac dobro i danas služi...


Ko je sve prelazio ovaj stari most preko Crne reke...


Ko je otvarao ova prastara vrata?


Čije su se stope pele ovim pradavnim kamenim 
stepenicama?


Koliko vekova pamte ove izbledele, jedva vidljive freske
u manastiru Đurđevi stupovi?


...i ove u manastiru Nova Pavlica?



A šta je sve videla ova ikona Bogorodice iz kosovskog manastira, 
koju su spasile i čuvaju monahinje u manastiru Končul?


Šta sve pamte ovi stari zidovi i ostaci fresaka iz Petrove crkve,
pored Novog Pazara?



Staro ne mora biti neupotrebljivo. Može biti vredno i dragoceno.
Podni mozaik star preko 1700 godina u carskoj palati Felix
Romuliana kod Zaječara.



Sat otkucava uzdahe

Putopisi — Autor lastavica @ 17:42



U Prilepu sam videla sat na sahat kuli koji, kažu, 
ne otkucava vreme, nego uzdahe.


Verovatno i mnogi drugi satovi otkucavaju uzdahe, samo toga nismo 
svesni. Naprimer ovaj u Lisabonu


Ili sahat kula na Kalemegdanu u Beogradu


Slična je Sahat kuli Petrovaradin


Pomalo i onom na Sabornoj crkvi u Beogradu


Sat u Vatikanu nije sličan prethodnima


Ni ovaj u Grockoj


Ni ovaj u Bijeljini


Još sam podosta satova videla, u Petrovaradinu, Somboru,
Zrenjaninu, Pančevu. Svi oni broje vreme i uzdahe.






Dedin sat je i vredan


A za ovaj sam najsigurnija...svaki pogled na njega izmami 
uzdah, jer je uspomena neizrecive nematerijalne vrednosti



Dunavski the end

Putopisi — Autor lastavica @ 06:56



Ljuljanje katamarana opet pokazuje mesto ušća Save u Dunav.


Plovimo između Velikog ratnog ostrva i obale Dunava



Lido je veoma posećeno, ima dosta kupača po vrelom danu



Pristajemo uz „Marinero“ i nastavljamo na osveženje u tom restoranu.




...sa lepim pogledom na Lido...


Izaberimo...


Brusketi


Kombinacija: rižoto s gamborima, taljatele i rižoto sa bademima
i suvim grožđem


Ovo je bila savršena plovidba za vreli dan, pada odluka 
da se ponovi.


Nedostaje još samo valcer...



 

 


Powered by blog.rs