Lastavica

Da li je Osmi mart praznik? Naravno da jeste. Jer poštujemo trud
generacija pre nas koje su se izborile za prava žena i jer poštujemo 
same sebe.

A šta će biti dovoljno danas? Jedan pravi poljubac

(sličica s neta)
barem jedan cvetak

i nešto slatko, pa makar samo kolač.

Tematsko veče posvećeno ženi - U susret 8. martu održano
je u Društvu književnika Beograda 5.3.2019.

Oko neiscrpne teme, žene kao inspiracije, majke, ljubavi,
ćerke, prijateljice - okupili su se poetski i prozno članovi 
Društva knjiženika Beograda.

Pesmu osnivača Tomislava Miloševića čitala je Ljiljana 
Surić Lambić.

Zatim su o ženi kazivali: Anka Stanojčić

Anka Dinić

Slađana Belko

Sandra Nogić

Poseban aplauz dobio je Ljubomir Vujović s pesmom "Čudan način."

ČUDAN NAČIN

Volim te
Na neki čudan način
Teško i lako
Ispunjen pesmom
Ispod sunaca i kiša
Metaforama grlim
Ulicama mašte ljubim
Preko barikada reči neizgovorenih
Stihovima hrlim
Mislima mazim, milujem i pazim
Kroz vrevu i tišinu, nadom i setom
Volim te čitavim svojim svetom

Volim te
U gradovima dalekim
Sred pustoši dina
Vrh kukova krasa
U šumama gorskim, špiljama morskim
Hramovima prolaznosti i večnog spasa
Pred ikonama svetim i draguljima Faberžea
Dok hodam i letim, u vozovima metroa
Po čekaonicama urbanih miljea
Ispred slika naive i Slobode Delakroa
Volim te uz zamišljeni žubor izvora bistrih
U odrazu sećanja idilično čistih

Volim te
Na neki čudan način
Ma gde bio
Toplo, silno, umilno
Nežno i tiho, plahovito, strasno
Danju i noću, rano i kasno
Vremenom prošlim
I budućim, volim
Kroz planine, sa neba kojim plovim
Dok prave reči tražim i važem
Volim te i volim
I ćutim, jer ne umem to da ti kažem

Nastavili su: Jelica Danković

Gordana Rusinkov Marković

Gost Milosav B. Vlajić

Zoran Škiljević

Slavka Stanikić

Vjera Raičević

Olivera Šestakov

Dušan Živančević

gost Igor Čurašev

Miša Lazar

Zorica Milosavljević

Simo Vasić

Srećko Aleksić

Jagoda Nikačević

Milivoje Jozić

i konačno predsednik Zoran Ilić.

U drugom krugu još poneku pesničku reč dodao je deo
prisutnih. Doviđenja za 14 dana!

Svi volimo da čujemo reči ljubavi.
Da li je to baš neophodno?
Kazuje li se ljubav rečima?
Ne. 
Ali volimo reči. 
Kad nam neko pogledom kaže da smo centar njegovog sveta, 
kad zadivljen zastane u hodu pri pogledu na nas, treba li išta reći?
Kad njegov ovlašni dodir sadrži toplinu sunca, kad poljubac ima
vrelinu svih vulkana, treba li nešto reći?
Ne.
A kad sve to ne postoji, kad se oči radije susreću s nekim drugima, 
kad se zamišljeni pogled ukršta sa beskonačnošću, a ne s 
dubinom naših očiju, vrede li reči?
Kad se na jednostavno pitanje danas dobije jedan odgovor, 
a sutra drugi, vrede li knjige reči, beskonačne izjave ljubavi?
Ne.
Ispred mene izbor, jedan topli pogled ili tona praznih ljubavnih reči. 
Šta biram?
Pogled, jasno.
Šta biste vi izabrali?

Ako sada nešto imamo, što vredi, treba se bar povremeno setiti 
i ko su bili pioniri, koji su prvi radili poslove koji se danas podrazumevaju.

"Tokom čitavog 19. veka lekari stranci, računajući i austrijske Srbe, 
premošćavali su dubok jaz između realne potrebe za lekarima
i mogućnosti da ih Srbija sama školuje (prvi Medicinski fakultet
u Srbiji otvoren je u Beogradu tek 1920. godine). Uprkos 
ogromnim teškoćama u radu (loši sanitetski uslovi, materijalna
i opšta nesigurnost, nepoštovanje naroda, neretko i državne elite), 
mnogi od tih lekara našli su u Srbiji svoju novu domovinu i ostali 
zabeleženi kao moralni uzor i nepokolebljivi borci za narodno 
zdravlje. Među njima se izdvaja i ime Herrmann August Meinert 
(1805-1858), doktora medicine rodom iz Litomnjeržica u Češkoj 
(tada Lajtmeric u Austrijskom carstvu)."

Autor izložbe i besednik bio je Nenad Karamijalković, koji je držao 
pažnju skupa izuzetnim predavanjem.

Skupu su prisustvovali i Petra Feikova, konzulka u Ambasadi Republike 
Češke i Milan First, predsednik "Češke besede".

 

Krajem februara svake godine Izletnik održi saborovanje, sumira
rezultate postignute u prethodnoj godini, izvuče zaključke i lepo se 
druži. Ovo je bilo jubilarno 45. saborovanje.

Predsednica Izletnika Radmila Katalina Keti podnela je izveštaj
o radu u 2018.godini uz finansijski izveštaj.

Gosti i članovi iznosili su svoje impresije o "Izletniku".

Govorila je domaćica slave ove godine, Slađana Bulajić-Jokić.

Predstavljen je program za 2019. godinu, u kojoj će biti održana i 
svečana proslava 45-godišnjice rada.

U muzičkom delu programa nastupio je kvartet Janković, 
Katarina, Milana, Svetislav i Janko. 

Zatim nas je pesmama uz gitaru razgalio Mikica Antonić.

Sledio je koktel. Doviđenja, do putovanja!

I opet su na dnevnom redu Hvarski dani u restoranu "Šaran" u 
Zemunu, naša godišnja fešta hedonizma.

Restoran je adekvatno ukrašen. 

Kuvari iz restorana "Kod kapetana" iz Hvara i dnevno snabdevanje
finom svežom ribom i školjkama garantuju poseban užitak.

Prepoznajete li neke vrste riba?

Kako izabrati? Teško. Ovog puta pobedili su veća orada i
jedan krupniji list.

Kako je bilo dobro, nije potrebno ni pričati

Valja i zasladiti, naravno. 

Tart s rogačem opravdao je sva očekivanja, a ni fritule
nisu bile za baciti.

Vidimo se u Šaranu za godinu dana, ukoliko se ne odlučimo
još i za dane istarske kuhinje u novembru!

Evo još malo nedeljnog humora. Pomaže AnaM.

Muškarci kažu: "Žene, ne uzbuđujte se ako trčimo za vama. 
Trčimo i za loptom, pa je na kraju šutnemo."
Ali zato žene kažu: "Muškarci, ne uzbuđujte se ako se zaljubimo 
u vas. Zaljubimo se i u par cipela, pa kupimo još jedan, 
za svaki slučaj." 

Danas je Lastavica zadužena za humor na blogu.

Pokazujem babi kako se koristi viber, a ona kaže:
-Auu ala je dobra stvar. Ceo dan mogu da imam goste 
a nikomu ne moram kafu da kuvam.

Baba pita doktora:
-Doktore, šta mi je ovo ispod leve sise?
-Gospođo, to vam je koleno.

-Bako, kako te služi slušni aparat?
-Pola tri, sine.

Baba se prijavljuje za lečenje u bolnici, pitaju je:
-Hranu ste poneli?
-Da.
-Sapun, čebe, pidžamu?
-Da.
-A taj pored Vas, ko Vam je to?
-Doktor, za slučaj da ga nemate...

Sede dve babe ispred zgrade:
-Prekjuče, ulazim ja u našu zgradu, kad tamo, manijak!
-Jao, užas!
-I on je isto rekao.

Baba (baca novine):
-Jebem ti život, ala sam ja ćorava, malo pre čitam, piše: "Rastu 
penzije." Stavim naočare, kad ono "Rastu tenzije." Džaba radost.

Šta radi baba prva dva dana kada dobije penziju?
Krije se ...

U ljubavi ne smemo meriti ko je koliko dao. Čim se time počnemo
baviti, od ljubavi nema ništa. Ali kad ljubav (ili ono što smo smatrali 
da tu reč zaslužuje) okrene leđa, počnemo razmišljati zašto je otišla,
ko ju je povredio. I ponekad se iznenadimo kad shvatimo da smo
voleli previše, da onaj drugi nije mogao da podnese tu količinu 
davanja, jer takvo nešto nikad nije imao. Kad u ljubav uložimo celog 
sebe, očekujemo to i od druge strane. Ali ponekad, ma ne ponekad, 
često, druga strana ne ume, nema snage, ne snalazi se... utopi se 
u našoj ljubavi kao u viru. I ako ispliva, još dugo hvata vazduh kao 
utopljenik. Posle nekog vremena oporaviće se, sastaviti se sa sobom
i shvatiti da ga niko nije tako voleo... a za to vreme i mi ćemo sastaviti 
krhotine svog polomljenog ponosa, da izgleda kao da se nikad nije 
slomio, i nastaviti dalje. I nikad se više ta dva sveta neće ponovo 
sresti s onim istim žarom.

Stigao je i peti broj časopisa "Beogradski krug kredom". Promociju
su vodili Anka Stanojčić i Zoran Ilić.

Broj "nosi" književnica Mirjana Danilović sa izborom 
svoje proze i poezije.

JOŠ JEDAN DAN ŽIVOTA

- Dobar dan – reče žena –znate, ja sam mnogo volela 
svog muža...
- Verovatno ste zato ovde- reče službenik – bez suvišnih 
detalja, molim. Vidite koliki je red.
- Umro je pre skoro šest meseci – reče žena.
- To ćete uneti u upitnik – reče službenik – ja sam samo 
tu da vam iznesem uslove.
- Pa, koji su uslovi? – upita žena.
- Za jedan dan ponovo proživljen sa gospodinom dajete
godinu svog života...
- Bilo koji dan? – prekide ga žena.
- Ako želite određeni dan, po vašem izboru, dajete tri godine.
- Zar to nije mnogo? – upita žena.
- O tome odlučuje Gazda – odgovori službenik.
- A ko odredjuje bilo koji dan? – upita žena.
- Kompjuter – odgovori službenik.
- Uzeću bilo koji dan – posle kraćeg razmišljanja reče žena.
Pre nego što je sledećeg jutra otvorila oči, još u polusnu, 
začula je tupe udarce tela o nameštaj i pijane psovke.
- Zašto ne ostaviš upaljeno svetlo, jebem ti...
- O, zašto baš ovaj dan, pomisli žena i duboko uzdahnu.

Slađana Belko je kreativno razvila krila otkad se inspiriše
u Društvu književnika Beograda.

Simo Vasić je bio odsutan zbog bolesti, pa je njegove
dve pesme pročitala Anka Stanojčić.

Stvaralaštvo Blagice Antić predstavili su Zoran Ilić i
Anka Dinić

Pesmu Slobodana Stankovića pročitala je Slađana Belko

Slutnja

Znam, 
Slutila si da ću posle biti crv
koji će zakopan u vreme
podeliti sa pticama prah leptirova tvojih
na livadama upregnutih u sunce.

I zato opijena slutnjom
nisi mogla da vidiš kada sam juče
osmehom dozivao naše sinove sa drveća
maštom nahranjene iz plitkih božijih kondira
pozlaćenih dolaskom proleća u polja,
i učio ih da te vole, posle mene.

Jedino oni će znati,
kad budeš bilo kad brojala
moje srebrne reči koračajima nade
što sam još živ u tebi
i trajanjem upisan u tvoje krugove.


Sandra Nogić je svojom živahnom poezijom animirala
auditorij.

Zoran Ilić je predstavio zastupljene pisce: Brankicu Jovanović
i Davida Kecmana Daku, te pročitao hronologiju rada Društva 
književnika Beograda od objave prethodnog broja časopisa.

Vidimo se na tematskoj večeri posvećenoj ženi!

(fotografije: Ljiljana Lambić i Žoran Škiljević)

Svaka ulica svoju priču priča. Prošetajmo i oslušnimo 
ulice i trgove.
Beograd, Knez Mihailova, danju

i noću

Bitola

Bol

Istanbul

Karlovy Vary

Konstanz

Kragujevac

Kumanovo

Lazarevac

Lisabon, sa čuvenim tramvajem 28

Ohrid

Prag

Radolfzell

Rim

Sarajevo

Sintra

Skopje

Steisslingen

Subotica

Zagreb

Kakva je vaša ulica? Koje priče priča?

Nekih davnih godina, 2006, saznala sam za pojam bloga tako što 
me je moja Makaranka pedeset plus pozvala da posetim njen blog. 
Nisam imala pojma šta je to i jedva sam se nekako uključila kao 
komentator. Neko vreme tako, pa su me milord55 i blogamimoga 
nagovorili da otvorim svoj blog. Tada je blog servisa bilo mnogo. 
Otvorila sam svoj prvi blog na blog.rs, koji je okupljao mnogo aktivnih 
blogera. Diskusija živa, sa komentarima se stizalo i do brojke 100. 
Čim sam stekla malo iskustva, otvorila sam paralelni blog na blog.hr., 
Valcer. Podugo je to fino funkcionisalo. Kad sam nagovorila danas 
ovde vrlo poznatu blogerku da otvori blog, pozvala sam doajene 
bloga da je posete, jer je naslovnica bila nepregledna i nije se 
lako moglo videti kad neko objavi novi post. Danas ona tu fazu 
ne pamti, a ni oni... Naslovnica je sada preglednija i čim se neko 
pojavi, post se lako vidi i prati. 
Sa blog.rs grupa od 100 blogera izdvojila se na privatni blog servis 
Blogograd i na njemu je uživala pet godina, a kao rezultat objavili 
smo tri velike blogerske knjige. Blogograd se ugasio jer su ljudi 
prestali da pišu, a knjige su ostale. S tim iskustvom pomogla sam 
i na blog.hr kad se radila prva blogerska knjiga, jer to ovde niko nije
pre nas radio. Prvi se mačići u vodu bacaju, kažu, ali knjiga je ostala
i pored svih problema, kao trajno sećanje na druženje na blog.hr
i trajaće i kad ovog bloga ne bude više. Uprava bloga je značajno 
pomogla da se knjiga objavi i to treba ceniti.
A zašto blogovi ne bi trajali? Jer ih jedu facebook, twitter, instagram. 
Tamo je daleko lakše objaviti kratku objavu. U ovom brzom vremenu 
ljudi jedva postizavaju da nešto objave, a kamoli da čitaju druge 
I blog servisi polako umiru. Neke javne blog servise kupile su 
privatne osobe, ali ih nisu popravili nego izvršili istraživanja koja su 
im bila cilj i ostavili blogove da se polako gase. 
I koliko ćemo se još družiti ovde? Šta vi mislite? Zašto blogujete?