Lastavica

Naravno da ima dana, za sve lepo. Naprimer, za Skadarliju.

Prijatelji vole "Ima dana", to je njiihov restoran.

Hoćemo li unutra? Prijatan ambijent.

Ipak napolju, lepo je vreme. Prijale bi mi lignje

A i tufahije.

Nedostaje još samo Zvonko...

Sastali se izletnici ispred Vaznesenske crkve, jer odatle polazi 
autobus do Topčiderske zvezde.

Tu se nalazi Arhiv Jugoslavije.

Kako mi pristaje kralj?

Videćemo izložbu koja pokazuje kako je Jugoslavija nastala
voljom velikih sila. Znamo i da je nestala voljom velikih sila.
Tu se običan čovek ne pita ništa.

U blizini je prekrasan manastir Vavedenje, koji je podigla 
Persida Milenković 1936. godine.

Bogato je freskopisan.

Red je dan završiti slatko, zar ne?

Njenu prijateljicu su ispratili na put anđelima uz pesmu 
„Vilo moja“ i s njom je letela njena Dalmacija i voljena 
Makarska, a svi u pratnji plakali su kao kišna godina. 
Nikakav Rekvijem ne bi ih više potresao. Tada je 
napisala priču Zavet, u kojoj zavetuje deci da njena 
pratnja bude „Da te mogu pismom zvati“, najlepša pesma 
klape Maslina. I tamo gore, ako postoji ono gore, čuće je...
i osmehnuće se, iako će svi njeni
dragi plakati...

Na put nas ispraća fontana na Slaviji.

Svanjuje dok prelazimo Dunav mostom kod Beške.

Ulazimo u Novi Sad

Prolazimo centar s Narodnim pozorištem

Naš cilj je hotel Sheraton, sa odličnim uslovima za održavanje
Škole nefrologije. Stižemo na vreme.

Veoma kvalitetna škola, savršena organizacija. 
Novosađani su poznati po tome. A mi moramo
obnavljati znanje čak i kad smo penzioneri.
Ko ne voli da uči, neka ne bira medicinu!

U pauzi se pruža prilika da se vide stari prijatelji.

Na kraju sastanka sledi gastronomski dodatak.

Napuštamo Novi Sad, grad koji je svima posebno drag.

Vetar je veoma jak. No stižemo srećno kući. Zadovoljni smo
ovim danom, od perfektne organizacije do kvaliteta Škole.

Idemo u Nemenikuće, u crkvu posvećenu Sv. apostolima 
Petru i Pavlu.

Tu se nalazi i česma posvećena princezi Kleopatri Karađorđević. 
Savremenici su pričali da je bila veoma lepa, ali tiha i povučena. 
Češki kompozitor i pijanista Alojz Kalauz koji je tih godina 
boravio u Beogradu, za Kleopatrin 15. rođendan je komponovao 
pesmu “Što se bore misli moje” na reči koje je napisao knez 
Mihailo Obrenović. Sredinom pedesetih godina 19. veka numeru 
je ponovo komponovao Kornelije Stanković i ta pesma je za 
vreme druge vlade kneza Mihaila redovno izvođena na balovima
u Beogradu.

U porti crkve pijemo izletnikovu  kafu licemerku i vraćamo se kroz 
Sopot, grad s najmanje razvoda u Srbiji. Ko želi dugi brak, možda 
se baš ovde treba venčati?

Prolazimo pored planine Kosmaj

I stižemo u Sopot.

U Sopotu gladni stižemo u restoran "Radovanje". To nije 
gladovanje, brzo ćemo shvatiti.Ambijent je prijatan.

Čorba je odlična.

Roštilj je raznovrstan i ukusan

A ledena torta... kako je smestiti...a mora se :)

(nastaviće se)

Nastavljamo do akumulacionog jezera Duboki potok, raja za 
ribolovce i potencijalnog turističkog centra.

Vozimo se u selo Srednji kraj s lepom crkvom Sv. Nikole koju je 
obnovio knez Miloš Obrenović u tursko vreme. Imao je prava da 
obnavlja crkve, ali ne i da podiže nove, što je iskoristio da 
razrušene obnovi.

Lepe su freske. 

U Beljini je Hram Sv. Arhangela Mihaila, čija je obnova početa 813, 
na temeljima stare crkve iz 1732. Crkva nije bila ni ranije freskopisana. 

(nastaviće se)

U sunčanom danu rešili smo da posetimo dve od 17 beogradskih 
opština, Barajevo i Sopot. Izlet vodi Keti, a vozi nas Vlada.

U Barajevu nam se pridružuje inspirativni vodič Ivan Marković, 
izletnik od malih nogu. Područje Barajeva 
bilo je naseljeno još u neolitu, ali o tome nam neće pričati. 
Barajevo je napredna opština s dobrim natalitetom i 32000 stanovnika. 

Odličnu domaću kafu pijemo u restoranu „Zavičaj“.

Kroz mesto protiče reka Barijevica. 

Radi se na tome da se područje opštine proglasi za nacionalni park 
zbog nezagađene prirode, nekoliko jezera, dosta divljači.

(nastaviće se)

Prolazimo kroz selo Boždarevac do spomenika prirode Tri hrasta 
lužnjaka. Sada su tu dva jer je jedan istrulio u poplavi.

Preostala dva lepotana stara su po 220 godina.
Sada je to prirodno dobro prve kategorije.

Prvi

drugi

Izvaljeni treći

Pod široku krošnju lako je stala grupa, i još bi nas puno stalo.
Pod hrastom je velika koncentracija joda, jeste li to znali? 

(nastaviće se)

Svi volimo stare automobile, zar ne? Ovo je post specijalno za
Grunfa, ali uživajmo svi u pogledu na lepotane koji su harali 
drumovima u prošlom veku. Nalaze se u muzeju automobila
u ulici majke Jevrosime.

Dočekuje nas skuter.

Uz svaku haljinu druga boja? Može?

Kako mi se slaže uz ten?

A ovaj uz oči??

Treba imati i rezervni točak.

Ovaj je idealan za letnje vrućine

Uz šta se slažu ovi, smislite sami

Ja znam kad bih vozila ove:

Evo vam još malo za razmišljanje:

Opet nedelja i Lastavica se bavi vikend humorom.

Bratanica je bila prvo unuče moje majke i prvo „tetkino mezimče“,
pa sam joj rado darivala ljubičastu garderobu, koju je nosila kao 
mala manekenka. Verovatno zato posebno voli ljubičasto. Jednom 
je brat uslikao u maloj plavoj haljini, kao lutku u slikarskom maniru. 
Fotografija za pet. I kažu mi moji: „Evo D. u tvojoj haljini!“ Ja se 
zbunila, kad sam ja njoj kupila plavu haljinu? Uvek donosim ljubičasto. 
Ma, svakako sam zaboravila. I nisam pitala. Svaki put kad bismo 
zajedno gledali tu fotografiju uramljenu na zidu, dobila bih isti 
komentar, D. u mojoj haljinici. 
Prođoše godine i mama moje D. mi reče da zatvorim oči, ima
iznenađenje za mene. Kad sam otvorila, ona drži veliki plavi ram 
u kojem je mala plava haljina, ona ista, a iznad nje piše godina, 
dve godine nakon mog rođenja!
„Seko, vraćam ti tvoju haljinu!“ reče snajka.
I tek sam tada shvatila, moja haljina nije bila moj dar nego haljinica 
koju sam nosila u istom uzrastu kao moja bratanica, a moja je 
majka sačuvala i dala joj! Razjasnila se misterija moje haljine.