Lastavica

Kad se vrati iz Floride, Ljera nam svaku jesen- zimu ulepša
pričama o lepotama Floride. Nije bila sebična i ovog puta je
svoje impresije podelila s nama.

"Niz započinje fotografija ovog lepog neba prekrivenog oblacima 
za spas od žarkog podnevnog sunca po kome ovo putovanje, na krovu
dabldekera, ne bi bilo moguće bez posledica po moje zdravlje."

"Nebo nad Majamijem obećavalo je uživanje u razgledanju grada u 
jedno i po časovnoj vožnji klasične turističke ture. Ovoga puta na redu 
su: Down Town, Wynwood i Little Havana. Ovaj prilog je o čaroliji murala.

Postoji u centru Majamija mala četvrt sa oko 7.200 stanovnika, skromnog, 
skoro siromašnog eksterijera sastavljenog mahom iz prizemnih kuća manjih 
dimenzija, dvorišta oskudnih površina, tek poneka višespratnica, tako različita 
od blještavih solitera u neposrednoj blizini. Čovek bi pomislio da je u getu. 
I bio bi u getu da nije čarolije murala! U toj četvrti sa imenom Wynwood 
(Vinvud) svoje dela potpisali su najpoznatiji savremeni umetnici murala. 

Sad je ovo mala ekskluziva velikog Majamija, puna posetilaca, pripadnika
raznih, a pre svega latino sub kulture. Ljupki neveliki kafići, mali parkovi, 
vesele slike i boje na sve strane, male art galerije, a murala svuda, pa čak
i na mestima gde ih niko ne očekuje, kao na magacinima.

Na fotografijama se vide sjajne kompozicije, blještavi kolorit, smešne 
i opominjuće poruke, revolucionarni protivnici tv tehnike i programa, pa 
poznati likovi holivudskih zvezda. 

Ne, ovde nema parkiranja!

Uživajte uz pozdrav,
Ljera&Sin

"Što je bolje ja, bolje je i mi. 
Svako je odgovoran za sebe. 
Da bude najljubavniji sa sobom. 
Da izrazi sebe. 
I svoju ličnu ludost. 
I nema leganja na kauč. 
Jer ljubav nije imenica. Nego glagol. Radionica. 
Zahteva svakodnevno posvećeno bavljenje. 
Nema garancije. I nema neuspeha. 
Jer sve ima svoj rok trajanja.
Jednom odlazi svako putem svog života. Što daje smisla i uzbuđenja svemu. 
Da svaki dan koji provedemo zajedno bude najljubavniji što znamo. 
A dobar dan po dobar dan, dobar život."
(Marija Grujić Bepa)

Ćevapi mogu sa svačim...može i ovako:

Ako smo sve izabrale kolač od kestena, jesmo li sve objasnile?

Mada se ne bismo ljutile ni na samoborske kremšnite

Ma ni za pitu s višnjama

Hm, a šta ostaviti za drugi put? Da se nađe...

"Tri klase i gospođa Nušić" je sasvim neobično ime predstave
koje nisam uspevala da upamtim sve do samog dolaska u 
Beogradsko dramsko pozorište. Rečeno je, moram to gledati,
a zašto se tako zove, shvatiću.

"NAJ – značajniji, popularniji, omiljeniji, poznatiji … srpski 
komediograf Alkibijad Nuša alijas Ben Akiba alijas Branislav Nušić 
spada u onu iznimnu vrstu pisaca o kojima svi sve znaju, čije 
sentence (replike, zapisi) su ušli u žargon, a likovi o kojima je pisao
postali nepresušan izvor različitih stilskih figura (metafora, 
paradigma…) u svakodnevnom životu svih slojeva društva."

Branislav Nušić (originalno cincarsko ime: Alkibijad Nuša)
je napisao večne komedije koje su i danas aktualne.
Ova predstava poigrala se njegovom biografijom, od uvrede 
kralja jednom pesmom do robijanja i onda diplomatske
karijere, u kojoj klase imaju veliku važnost.

A ni izbor gospođe Nušić nije bio jednostavan.

Sve u svemu, smejali smo se od srca i hvala celoj ekipi
glumaca na tome.

Kad zahladni i putevi nisu tako gostoprimljivi, izletnici se okupljaju
mesečno na nekom lepom mestu. Ove jeseni i zime to će biti
"Marinero", brod prekoputa plaže Lido.

Ambijent je privlačan, a gastronomska ponuda odlična.

Odličnoj atmosferi doprinosi trio Marinero, koji zna sve 
naše pesme. Nekad nam se pleše, nekad samo peva s njima.

A napolju zima stiže ubrzanim koracima...

"Milena Pavlović-Barili (Požarevac, 5. novembar 1909 — Njujork, 
6. mart 1945) bila je srpska slikarka i jedna od najinteresantnijih 
ličnosti umetničke Evrope između dva rata.

Od 1932. godine živi i radi u Parizu, a od 1939. u SAD, gde i umire, 
prerano, u 36. godini života.

Redovno je učestvovala na izložbama paviljona Cvijeta Zuzorić
i umetničke grupe Lada ali je i pored toga, usled dugog boravka i 
smrti u inostranstvu, bila u Srbiji gotovo zaboravljena. Njeno delo
je domaćoj javnosti otkriveno tek 50-ih godina 20. veka, 
zahvaljujući slikaru, likovnom kritičaru, teoretičaru i istoričaru umetnosti
Miodragu Protiću, koji je njeno delo otkrio srpskoj (i jugoslovenskoj) 
javnosti 50-ih godina 20. veka.

Svoja dela uspešno je izlagala i na brojnim samostalnim i grupnim 
izložbama širom Evrope, a kasnije i u Americi, gde sarađuje u modnom
časopisu Vog.

Sa Radojicom Živanovićem Noem Milena Pavlović-Barili je jedini 
afirmisani predstavnik nadrealizma u srpskom slikarstvu."

Njeni autoportreti zadivljuju. Precizna i sigurna ruka slika detalje
koji fasciniraju.

Čuveni autoportet s velom

Slika majke Danice, topla i prefinjena.

Milenin otac Bruno Barili bio je poznati italijanski kompozitor, muzički 
kritičar, pesnik i putopisac.

Fascinirao ju je Rudolf Valentino, pa se preko njenih slika lako
u njega zaljubiti :)

Ovako je Milenu crtao Momo Kapor.

A ja sam sa zadovoljstvom uronila u njen čarobni svet...

U poslednjem lepom jesenjem danu valja prošetati po Topčideru. 
Tramvajem br 3 donde, pa polako kroz jesenje lišće...

Šta znate o bukvi?

Šetamo dalje. Ovo je crna jova.

Konak Kneza Miloša se renovira, pa ulaza nema. Šteta.

Možemo se samo diviti prastarom platanu, čije su grane preteške 
pa su podbočene držačima.

...i konjiću koji vozi fijakter po parku...

I to je pravi ambijent za kapućino u prolazu.

Naravno, potrošene kalorije treba nadoknaditi. Na samoj 
tramvajskoj stanici nalazi se restoran "Stara daščara", mnogo
lepšeg ambijenta nego što ime kaže.

Klopa je savršena, usluga dobra.

Tramvaj stiže brzo... vreme je za odlazak.

U Društvu književnika Beograda mnogi članovi su doneli svoje 
knjige i veče smo počeli predajom knjiga za bolničke biblioteke
sekretaru Sekcije za humanost i umetnost SLD Slavici 
Žižić Borjanović.

Zatim smo počeli tematsko veče, inspiracija je bila jesen.

Jesen u meni caruje, rekli su stihovi preminulog osnivača DKB, 
Tomislava Miloševića, koje je kazivala Ljiljana Surić Lambić.

Priču "Jesenje lišće" je pročitala sekretar DKB Anka Stanojčić,
uz muzičku pratnju Slađane Belko.

Predsednik DKB Zoran Ilić pročitao je pesme naše 
članice Tanje Pajić.

Redom su svi uzeli učešća u raznolikom kazivanju u prozi 
i stihu o tome kakav uticaj jesen ima na naše živote:
Slađana Belko

Vjera Garović

Nadica Ilić

Vera Pavlović

Gordana Rusinkov Marković

Milivoje Jozić

Vjera Raičević

Slavka Stanikić

Dušan Živančević

Miša Lazar

Zoran Škiljević

Mirko Škiljević

Marina Stanišić

Stanko Janjušević

Srđan Simeunović Sendan

Simo Vasić

Srećko Aleksić

Zlatibor Radovanović

Dr Predrag Dugalić

Greši ko misli da poezija nema budućnost. Evo naših mladih:
Marija Cvetinović i Miloš Nastić.

Znam da ćete pitati za bar deo sadržaja večeri. Evo moje pričice:

„Jesenje lišće“
Nisu nikad ranije plesali. Ona je znala da je on odličan plesač, 
ali ga je samo gledala s drugima. Zgodan i visok, gospodin u
punom smislu reči, za nju je pripadao nekoj drugoj i samim
tim nije bio zanimljiv. 
Odličan bend je svirao, malo je ljudi plesalo. Zaista čudno, 
nekako su svi bili dremljivi i inertni. Na podijumu su se vrtela 
dva para kad su zasvirali „Jesenje lišće“, divan stari bečki 
valcer. On je prišao i naklonio se. Ustala je, pomalo nesigurna
u svojoj plavoj haljinici. Dopratio ju je na podijum i zavrteli 
su se. Ali kako! Kao jedno. On je savršeno vodio, ona ga je
pratila kao da su čitav život plesali zajedno.
I kad se valcer završio, oboje su znali da ništa više neće biti isto. 

A evo i haiku priloga.

Čamac uz rivu
starim sidrom prikovan.
Jesenja bura.


Drvo osuto
šarenim prekrivačem.
Jesen samuje

Konačno nastavljamo u Morović, u „Vila Morović“, hladan 
prostor. Uvek vam preporučujem dobra mesta. Ovo slobodno 
zaobiđite!

Restoran nema kuhinju i svi dobijamo sasvim hladno 
mešano meso s pomfrijem. Polovina grupe odbija da jede, 
pa Keti plaća ručkove koji su pojedeni, prenosi bend...

... i svi prelazimo preko reke Bosut pa Studve u drugi deo Morovića

...u „Nacionalnu kuću Morović“ . Ambijent prijatan, usluga odlična.
Lepo raspoloženje.

Dobijamo vreli srneći gulaš i palačinke sa džemom od 
šipka uz odličnu uslugu.

Sad već opravdavamo ime izleta "Veselica" i ne štedimo 
noge za igranje.

U prvi restoran Izletnik više nikad neće ući, 
a u drugi svakako hoće. Doviđenja!

Sledeći je u Šidu muzej naivne umetnosti „Ilijanum“, kuća sa delima 
koja je stvarao Ilija Bašičević Bosilj, najoriginalnija pojava u svetu
naive, koji je ušao u 50 veličanstvenih svetske naivne umetnosti.

„Ilija Bašičević Bosilj (Šid, 18. jul 1895 – 14. maj 1972), slikar, svetski
klasik marginalne umetnosti. Svoje prve gvaševe i crteže uradio je u 
svojoj 62.godini, 1957, a od 1958. godine počeo je da slika uljanim bojama. 

Za života izlagao je širom Zapadne Evrope (Amsterdam, Minhen, Milano, 
Dortmund, Bazel, Cirih, Pariz, Rim, Đenova), u Japanu (Tokio, Osaka), 
i Južnoj Americi (Meksiko Siti). 2006. imao je samostalnu izložbu u Njujorku 
u Galeriji St. Etjene. A otad je, 2007. i 2008. godine, nekoliko puta izlagan
sa velikanima poput Pikasa, Šagala, Klea, Kandinskog i Šilea. 

U januaru 2007. londonski časopis Rou Art Magazin (Raw Art Magazine) 
uvrstio ga je u 50 klasika svetske Art Brut umetnosti. 

Godine 2008. reprodukcija Ilijine ptice objavljena je u Njujork Tajmsu. 

Njegove su slike ušle u poznate kolekcije i muzeje (Kolekcion de l'Art Brut
u Lozani, Muzej Anatol Žakovski u Nici, kolekcija Karlo Pontija, Rokfelera,
Maks Bila, Muzeja savremene umetnosti Vojvodine i dr.). 

Pre smrti veliki deo svoje kolekcije ostavio je Šidu, formirajući Muzej naivne 
umetnosti „Ilijanum". Ilijino delo predstavlja enigmu modernog srpskog 
slikarstva zbog svoje autentičosti i originalnosti reprezentujući modernističku
kontroverzu umetnosti i života. 

Za 15 godina stvaranja uradio je 2300 slika! 

(nastaviće se)

U Izletniku je Veselica tradicionalni izlet. Krećemo iz prerano 
novogodišnje ukrašenog Beograda.

Ovog puta izabrali smo Šid i Morović.

Pred granicom s Hrvatskom skrećemo desno u Šid. 

Levo Šid, desno Morović. 

U Šidu nas čeka vodič Martina i priča o Šidu. 

U blizini je i neolitski lokalitet, a ovuda je prolazila rimska Via 
militaris. Naziv grada Šid pojavljuje se u dokumentima prvi put 
1704. godine. Opština ima tri reke i tri jezera.

Mala pauza uz kafu.

Obilazimo galeriju Save Šumanovića, o čemu ćemo posebno pričati.

Nastavljamo u "Ilijanum", galeriju koja takođe zaslužuje posebnu priču.

Obilazimo najmlađi muzej u Srbiji (od 1916.), Crkvenu riznicu sa 
veoma vrednim eksponatima.

Nastavljamo prema selu Adaševci, na Spomen obeležje Sremski 
front, pored reke Bosut. 

„Spomen-park „Sremski Front“ je znamenito mesto od izuzetnog 
značaja u Srbiji kod sela Adaševci u okviru Opštine Šid. Na datom 
prostoru tokom 21.10.1944-12.4.1945. obrazovan je Sremski front, 
najveća frontovska operacija na tlu Jugoslavije u Drugom svetskom 
ratu. Autor postojećeg kompleksa je arhitekta Miroslav Krstonošić. 
Za enterijer je bio zadužen vajar Jovan Soldatović, za pejzažno 
uređenje prof dr Milan Sapundžić.“

Spomen-park „Sremski Front“ sačinjen je od tri celine:
Sabirališta sa 70 vertikalnih podzida u koje su ugrađene ploče sa nazivima 
svih jedinica koje su učestvovale u borbama na Sremskom frontu i tri 
reljefa na kojima je prikazan raspored naših i neprijateljskih odbrambenih 
linija...

Aleje časti, na kojoj je ispisano 15.000 imena palih boraca Jugoslovenske, 
Crvene i Bugarske armije;

i Muzeja koji sadrži skulpture od gipsa koje je uradio Jovan Soldatović,
i koje se posmatraju uz zvučne i svetlosne efekte.

Mali vojnik, samo 16 godina, sa oružjem i kamenčićima 
koje slaže...

Poseta spomen kompleksu ostavlja gorak ukus. Dokle će se ponavljati
ovakve pretužne priče?Vraćamo se prema Šidu, u Morović.

(nastaviće se)