Lastavica

Uvek sama odem na poluostrvo Sveti Petar i prođem stazama sećanja. 
Polako, zagledam svaki bor i svaku maslinu. Vidim urezana imena na
agavama. Volim da gledam kad cvetaju. Tu su i mesta gde sam brala 
šparoge. Popnem se na mali vidikovac, osmehom izmerim pučinu pa
Biokovo, pogledam da li se u kamenu ogradu još neko upisao. Staza 
je kamenita sa malo crvenkaste zemlje, prekrivena borovim iglicama. 
Slutim zmiju koja se odmara na kamenu. Gušterica mi pretrčava put. 
Veverica se igra u granju, ne prilazi, iako imam šišarku u ruci. Svuda 
skupljam šišarke, kao suvenir s mirisom čežnje. Prođem kroz Vrata
ljubavi i spustim se niz stare kamenite stepenice do stena koje kupaju 
talasi. Mogla bih danima gledati večnu igru mora i kamena. Kako se 
kamen ne izgladi, uglača? Kako je tako oštar, iako ga more beskrajno 
brusi, zaranja u svaku uvalicu i povlači se? Nekad nežno, često silovito,
vole se kamen i more, u večnoj ljubavnoj igri.
Kad me radoznali pogledi zapeku po leđima, polako ustanem i krenem. 
Ne osvrćem se da vidim ljude. 
Na tim hridima ne tražim ljude, samo more. I sebe.

Nismo rezervisali, rekoše u ovom restoranu u Topčideru.
Puno je. A poznati su po odličnom roštilju.

Pa nam sledi šetnjica do sledećeg

To je restoran Milošev konak

Nekad je to bio moj omiljeni restoran. Da zavirimo kako je.
Lepo, ima i živa muzika.

A mi smo gladni.

E, sad možemo nastaviti šetnju!

I staviti ružu u vazu

Sunčani zimski dan treba iskoristiti. Topčider je lep u svim 
godišnjim dobima. 

Prilazimo spomeniku velikom dr Arčibaldu Rajsu

Pravimo krug po parku

Prilazimo Miloševom konaku i čuvenom platanu čije stare
teške grane drže podupirači. 

Pogledajte kako se drvo zove. Nisam znala da London ima neke 
veze s ovim platanom. Ima, jer je to hibrid odgajan specijalno za 
London i druge urbane sredine jer smanjuje zagađenje vazduha.

Milošev konak nažalost još nije otvoren.

Jesmo li za još jedan krug?

Jorgovani su još mali, ali porašće...

A kući čekaju lale...

 

 

Mnogi ljudi ostavljaju život za kasnije, za jedan od onih dana, za neku
godinu...i život protekne pored njih, a da oni u njemu ne učestvuju.
Puštaju ga kao veliku reku da pored njih protiče, a da se u njoj ne 
okupaju. Za sve ima vremena, sve se može sutra, neka odleži, odstoji, 
da se razmisli... i dok se okrenu, najbolji dani odoše u nepovrat, 
najlepše godine iza njih... a ne možemo isto sa 30 kao sa 20, sa 50 
godina kao sa 40, a posle 50 možemo još manje, pa manje... Zato 
nijedan dan ne sme proći, a da u njemu ne primetimo nešto lepo. 
Ne sme proći, a da nismo nekog videli, čuli, napisali pismo. Ne sme 
proći, a da u njemu nismo ostavili nešto završeno, urađeno. Nikako 
ne sme proći, a da bar malu radost sebi nismo priredili, makar kupivši 
sebi cvet. Nema svečanih dana i posebnih zgoda, svaki dan našeg 
života je poseban, specijalan, jer u njemu učestvujemo baš mi. Neki
mudrac reče, a ja ga svakodnevno citiram: "Jedina osoba koja će s
tobom biti celog tvog života si -TI!". Zaključak: tu osobu moramo čuvati,
štedeti od nepotrebnih stresova, praštati joj ono što treba oprostiti, 
popraviti sve što se može ispraviti.

U više navrata dobijala sam lep nakit s napomenom: "Nemoj to nositi 
svaki dan, nosi u specijalnoj zgodi". Takve komade nakita nisam nikad 
stavila na sebe. Svaki dan mog života je specijalna zgoda. I vašeg 
života! Čuvajmo sami sebe! Volimo sami sebe! Onda će nas i drugi 
čuvati i voleti. Kad sebi oprostimo, lakše će nam drugi oprostiti. Kad 
smo pomireni sa sopstvenim nesavršenostima, lakše će ih i drugi 
prihvatiti. Niko nije savršen, ali je svako jedinstvena pojava na ovom 
svetu, kakva nikad pre nije postojala i nikad više neće. 
Unikati, čuvajmo sami sebe!

Kapar je zadivljujuća biljka koja opstaje gde druge ne mogu.

Cvetovi su mu prelepi, nežnih latica.

Svuda sam ih slikala:
U Makarskoj

U Sućurju

U Jelsi

Na Korčuli

U Škripu na Braču

Jeste li imali u rukama prelepu knjigu "Kapar" autora Ratka Kovačevića?

Svaki kamen znam.
Kako ga more valja, oblikuje, uglačava i od hrapave stene 
pravi glatke oblutke.
Po njima hodaju nežna dečja stopala.
Momci ulaze u more do gležanja i bacaju oblutke, praveći žabice.
Svaki kamenčić znam.
I one ružičaste i one sive, prošarane kao mermer, što u plićaku 
tvore najlepše slike za maštovitog posmatrača. Zamišljam majku 
s detetom, ženu u ljubavnom prepletu...
Svaku igru sunca kroz bistru vodu znam, kako zraci crtaju zlatnu 
mrežu po dnu. Nacrtaju i na mom telu dok plivam, u rano jutro, 
pod krilom galeba i u senci borova. 
Sve to znam i zato čeznem...

Ne može se bez vode, nigde i nikada.

Neophodna nam je za opstanak

Prekrasna je u raznim oblicima:
kao izvori

kao reka

kao more

kao okean

kao jezero

kao vodopad

kao lekoviti izvori

kao kiša

kao sneg

kao led (osim ako padamo po njemu)

Šta bismo bez vode?